Bio je bucmast. Dežmekast. Bistar. Zapušten. Obožavan. Od mame i tate. U školi posustao. U društvu zaostao. Na fudbalu baldisao. Na igrankama prva ljubav u pesmi. Morao je nešto da smisli. Kako da ne učini ništa a da popravi izgled stvari? Očigledan nesklad između prijatne lagodnosti kućnog obožavanja i neprijatne neminovnosti vršnjačkog rasporeda dovodio ga je u stanje bezlične spremnosti da precenjena očekivanja pretvori u romantičnu biografiju.
Naučio je nekoliko akorda i počeo da na gitari svira najprostije harmonije. Jednostavne valcere iz ozbiljne muzičke strukture preuzete u lokalni melos, kićani splet svečarskih poskočica, pretvarao je u pričice u kojima je njegov život imao razdeljak i izgledao privlačno a da i dalje nije morao da ga živi kad prestane da drombulja treći, jedva naučeni akord.
Ideja je prošla! Prebrodio je nevolje i nadoknadio zaostatke. Mogao je da jede krofne i štrudlu, da pije mlako crno pivo, ne uči gradivo, ostane razmažen i pevuši sve ono što ne radi i u čemu u stvarnom životu ne učestvuje. Svi oko njega počeli su da veruju kako on živi dvostruki život: onaj vidljivi, isprazni, bezlični, na ulici detinjstva, na klupi ispod lipe, i neki drugi, tajni, nedostižni, iz kojeg dolaze istine za tri dura i jedan mol.
Delovao je i dalje nezainteresovano, vršnjake koji su živeli ono u čemu se on nije pokazao, pokadkad bi u pesmicama nagrdio, neretko i ismejao, šeretski je namigivao kako mu ništa nije važno. Život i tako prolazi dok njegovi drugovi ne vide ono što izuzetni, kojima se on hrabro i beskompromisno stavio na čelo razumeju kao jedini smisao: ljubav je najvažnija.Kada je postao glavni mudrijaš tambura festa, prestao je da svira i dokazao da svet baš i nije zainteresovan za one koji najbolje rade to što rade i da su mu mnogo draži oni koji nalaze put i način kako da ga zavedu, nasmeju, uvedu u senzaciju i ponude priču u kojoj će bez truda i napora biti glavni junaci. Da ih svi vole i sažaljevaju jer je svet prema njima grub i nepravedan dok su oni dobri i neshvaćeni. A on ih je pitao da li znaju priču o najtužnijem među junacima koji je imao obično ime i neobično prezime. Bio je sve veći i veći. I sve deblji i deblji. Za sve kojima se obraćao pronalazio je lepe rečenice posle kojih je mogao da slaže herbarijum mana i kritika i da zaposeda prostor bezgrešnog dobrovoljca koji na svoju veliku štetu pristaje da govori istinu o svetu.
Toliko se uživeo u ulogu da se bez griže savesti odricao pesama koje su od njega napravile sve ono što nije uspeo da postigne živeći kao vršnjaci, izvinjavao se onima koji nisu hteli da ga prime u društvo zbog pesama kojima se onomad ponosio, ljubomorno čuvao svoje dvorište kao tvrđavicu koju niko neće srušiti i beskonačno ponavljao refrene pune već nebrojeno puta izgovorenih rečenica.
A onda je iznenada umro. Kao i njegov glavni junak. Za kojeg nam je pevao da su svi pamtili šta je zadnje reko. Vrata na njegovom brižno čuvanom dvorištu bila su otvorena. Nema podataka da je on stigao da kaže to što bi trebalo zapamtiti. Samo su iz dvorišta nekontrolisano (jer njega više nije bilo) dopirali glasovi onih koje je ljubomorno čuvao od svakog zla. Kad hoćeš ljudima da napraviš štetu, samo pustiš na njihovu volju. I slušaš dok ti se ne smuči. Dok ti ne postane žao Bucka, tužnog genija za kojeg se ispostavilo da je sve ružno što je rekao o svetu i ljudima, video u svom dvorištu.
Jednom je neko rekao: „sve prave su ljubavi tužne“. Kao da je znao da ćemo baš to zapamtiti.
