Игор је писао. У гимназији је побеђивао на републичким такмичењима са причама које су на конкурсима учествовале под шифрама. За њега се сазнавало тек на доделама награда. Побеђивао је у различитим категоријама: епске, модерне, фантастичне, надреалне, писао је једнако лепе приче без обзира да ли су се у њима из вила рађале лептирице или су јунаци побеђивали језиве немани, или су свитала магловита јутра у којима су иза хоризонта израњале фатазмагоричне насеобине митских бића. Таленат за писање претварао се у магију изолације из вршњачке групе и од Игора чинио обожавано и презрено биће. Девојке су за њим лудовале, другови одбијали било какву могућност придруживања златоустог чаробњака тврдим заклетвама мушкости.
Завршио је књижевност. Проблеме на дипломском испиту око изразитог губитка свести о разлици између света који описује и текста који исписује превазишао је знањем више него стварним доказима да је из измаштаног језика израстао у личност која бира писање. Изгубио је пријатеље. Нико више није био сигуран да ли се Игор дружи или проводи стилске вежбе претварања стварних људи у лирске субјекте, да ли гради поверење, има ли улог у интиму или провоцира рањивост оних са којима се свакодневно сусреће. Једино је са женама имао више успеха него са причама. То му је било довољно уместо свга што је полако али сигурно измицало из драгоценог искуства. Никада није доказано, али у Игоровом животу смењивале су се жене чија судбина се болно преплитала са улогама модела и трагизмом заблуда о љубави и очекиваних напуштања које је писац вешто претварао у драмске напетости без којих нема живе и литерарне патње.
На додели престижне награде за књижевност, најмлађи лауреат у дугом низу награђивања био је окружен пажњом, знатижељом, сензацијама, новинарима, издавачима и ауром самозаљубљености. Давао је изјаве, аутограме, обећавао разговоре, уговарао гостовања, позирао сниматељима и фотографима, одајући утисак незаинтересованог пролазника који је запао у саобраћајну гужву из које није било лаког излаза. Марина се издвајала лепотом више него редакцијским амблемом који је Игору гарантовао највећу јавну видљивост за којом је облапорно жудио. Предвидљиве и очекиване реакције стале су у стицај покретачке снаге нове фабуле и рационалне процене корисности усмерења пажње на нову лепотицу. Заједно су гледали прилог који је Марина припремила о добитнику, испијали шампањац и размењивали љубичасте погледе упитаности да ли се љубав већ догодила или ће је тек врели загрљаји одвојити од свакодневне баналности. Када му је затражила неколико речи на награђеној књизи Игор је промрмљао да је исувише воли да би јој написао посвету. Јер, ако је напише, Марина неће моћи да се уда или ће морати да се разведе, или ће одлучити да баци књигу. Када је одлучио да покида окове, на првој страници књиге написао је: Марини, недостижно у љубави, могуће у књижевности, Игор. И отишао.
Деценија је прошла брзином Игоровог исписивања грандиозног опуса. Када је на вратима угледао оцвалу замишљеност, тек у сећању на велику награду, препознао је Марину. Поново је пред њима био шампањац. Марина је дуго ћутала. Игор је покушавао да из ње исцеди било какав исказ за који би привезао тугу остављене и непронађене лепоте. Није успео. Марина се заплакала.
“Брат се вратио са ратишта. Само је ћутао. И онда се изненада оженио”.
“То је дивно. Зашто си тужна?”
“Снаха је јуче донела твоју књигу са посветом. Немој, молим те”.
