Igor je pisao. U gimnaziji je pobeđivao na republičkim takmičenjima sa pričama koje su na konkursima učestvovale pod šiframa. Za njega se saznavalo tek na dodelama nagrada. Pobeđivao je u različitim kategorijama: epske, moderne, fantastične, nadrealne, pisao je jednako lepe priče bez obzira da li su se u njima iz vila rađale leptirice ili su junaci pobeđivali jezive nemani, ili su svitala maglovita jutra u kojima su iza horizonta izranjale fatazmagorične naseobine mitskih bića. Talenat za pisanje pretvarao se u magiju izolacije iz vršnjačke grupe i od Igora činio obožavano i prezreno biće. Devojke su za njim ludovale, drugovi odbijali bilo kakvu mogućnost pridruživanja zlatoustog čarobnjaka tvrdim zakletvama muškosti.
Završio je književnost. Probleme na diplomskom ispitu oko izrazitog gubitka svesti o razlici između sveta koji opisuje i teksta koji ispisuje prevazišao je znanjem više nego stvarnim dokazima da je iz izmaštanog jezika izrastao u ličnost koja bira pisanje. Izgubio je prijatelje. Niko više nije bio siguran da li se Igor druži ili provodi stilske vežbe pretvaranja stvarnih ljudi u lirske subjekte, da li gradi poverenje, ima li ulog u intimu ili provocira ranjivost onih sa kojima se svakodnevno susreće. Jedino je sa ženama imao više uspeha nego sa pričama. To mu je bilo dovoljno umesto svga što je polako ali sigurno izmicalo iz dragocenog iskustva. Nikada nije dokazano, ali u Igorovom životu smenjivale su se žene čija sudbina se bolno preplitala sa ulogama modela i tragizmom zabluda o ljubavi i očekivanih napuštanja koje je pisac vešto pretvarao u dramske napetosti bez kojih nema žive i literarne patnje.
Na dodeli prestižne nagrade za književnost, najmlađi laureat u dugom nizu nagrađivanja bio je okružen pažnjom, znatiželjom, senzacijama, novinarima, izdavačima i aurom samozaljubljenosti. Davao je izjave, autograme, obećavao razgovore, ugovarao gostovanja, pozirao snimateljima i fotografima, odajući utisak nezainteresovanog prolaznika koji je zapao u saobraćajnu gužvu iz koje nije bilo lakog izlaza. Marina se izdvajala lepotom više nego redakcijskim amblemom koji je Igoru garantovao najveću javnu vidljivost za kojom je oblaporno žudio. Predvidljive i očekivane reakcije stale su u sticaj pokretačke snage nove fabule i racionalne procene korisnosti usmerenja pažnje na novu lepoticu. Zajedno su gledali prilog koji je Marina pripremila o dobitniku, ispijali šampanjac i razmenjivali ljubičaste poglede upitanosti da li se ljubav već dogodila ili će je tek vreli zagrljaji odvojiti od svakodnevne banalnosti. Kada mu je zatražila nekoliko reči na nagrađenoj knjizi Igor je promrmljao da je isuviše voli da bi joj napisao posvetu. Jer, ako je napiše, Marina neće moći da se uda ili će morati da se razvede, ili će odlučiti da baci knjigu. Kada je odlučio da pokida okove, na prvoj stranici knjige napisao je: Marini, nedostižno u ljubavi, moguće u književnosti, Igor. I otišao.
Decenija je prošla brzinom Igorovog ispisivanja grandioznog opusa. Kada je na vratima ugledao ocvalu zamišljenost, tek u sećanju na veliku nagradu, prepoznao je Marinu. Ponovo je pred njima bio šampanjac. Marina je dugo ćutala. Igor je pokušavao da iz nje iscedi bilo kakav iskaz za koji bi privezao tugu ostavljene i nepronađene lepote. Nije uspeo. Marina se zaplakala.
“Brat se vratio sa ratišta. Samo je ćutao. I onda se iznenada oženio”.
“To je divno. Zašto si tužna?”
“Snaha je juče donela tvoju knjigu sa posvetom. Nemoj, molim te”.
