“Превише лепоте за срећу! Од људи је можеш сачувати, али од судбине коју ће јој лепота донети, нико је неће спасити. Склони је од света”, изговорила је старица умотана у шарене мараме, пуна перли и ђинђува, док се уносила у лице преплашеној жени која се са девојчицом лепшом од лепоте у наручју пробијала кроз саборску гужву.
“Не може! Квит! Сваког дана момци се побију због ње. Не могу више да слушам наклапања. Нека седи у кући. Нека учи књигу и кућни посао”, говорио је Сунчицин отац њеној сиротој мајци кад год би га замолила за дозволу да девојка изађе међу вршњаке.
“Не знаш ти њега: убиће нас обоје. Кући се не враћам а пред њега не излазим”, избацивала је из загушеног грла речи између јецаја унезверена лепотица дрхтећи у загрљају мишићавог младића који није разумео њене речи.
“Од мене је побегла, и од тебе ће. Несој је то. Несрећа. Лепота нема ни стида ни срама. Обрукала ме. Поручи јој: где је видим, ту ћу јој пресудити! А ти ми се губи са очију. Кад својих немаш да видиш пропаст”, завршио је изричито саопштење ћутљивом али непоколебљивом младићу, љутити Сунчицин отац.
“Избавићу те од њега. Неће ти наудити. Бићеш моја! То ти је довољно за срећу”, тешио је Сунчицу заљубљени заштитник.
“Пластићеш сутра. Кијамет само што није”, покушавала је Сунчицина мајка да уразуми јаросног мужа.
“Ћут`, море”.
“Када је Сунчица отишла?”, упитао је младић сестру спуштајући кацигу на сто.
“У сутон”, одговорила је тихим гласом, тиха девојка.
“Шта је рекла?”
“Ништа. Стани. Ујутру ћеш. Пада киша. Уморан си”, молила је уплашена сестра док је са врата погледом испраћала брата како на мотоциклу јури у мрак.
“Нећу те ником дати. Свет ми се срушио и онда ми је Бог тебе послао. И ти немаш никог. Само бескрајуну лепоту. И теби је мене Бог послао. Створићу ти рај из којег те нико неће отети”, просио је Сунчицу богаташ који се од врха до понора кретао као између ноћи и дана.
“Немој. Ја сам име несреће”, бранила се Сунчица.
“Ово су ствари које вама припадају. У торби је писмо које смо пронашли у ћелији. Збогом”, изустио је службеник затвора док је Сунчици предавао брачну тековину привремено складиштену у истражном затвору.
“Много ти црно стоји лепотице. Овакве карте никада нисам отворила. Шта си им ти урадила? Једног убио гром, један подлетео под камион, један се обесио у затвору! Не знам да ли да наставим да ти гледам у карте? Може се и мени нешто десити? Видим да су за тобом умирали и они што су остали живи! Где ти крочиш, живот престаје. Али, ево, лепо се види, седмица херц: ниси ти крива. Лепота не може да буде ничија. Није ни твоја. То је од Бога. Немој да се отимаш више. Наставиће да страдају па ти спаса нема. Пусти их нека мисле да ће те имати само за себе и све ће бити у реду. Срећа није ни у лепоти, ни у бекству. Лепота убија а бекство нема кућу. Него да ти кажем. Кад си била мала, твоју мајку срела је једна жена. Хтела је да ти завеже црвено конче али се мајка уплашила и побегла. Ја ћу сад да ти га завежем. Није касно. И нећу ништа да ти наплатим. Због малера. Иди сада лепотице. Неће ти лепота више ништа”.
