“Previše lepote za sreću! Od ljudi je možeš sačuvati, ali od sudbine koju će joj lepota doneti, niko je neće spasiti. Skloni je od sveta”, izgovorila je starica umotana u šarene marame, puna perli i đinđuva, dok se unosila u lice preplašenoj ženi koja se sa devojčicom lepšom od lepote u naručju probijala kroz saborsku gužvu.
“Ne može! Kvit! Svakog dana momci se pobiju zbog nje. Ne mogu više da slušam naklapanja. Neka sedi u kući. Neka uči knjigu i kućni posao”, govorio je Sunčicin otac njenoj sirotoj majci kad god bi ga zamolila za dozvolu da devojka izađe među vršnjake.
“Ne znaš ti njega: ubiće nas oboje. Kući se ne vraćam a pred njega ne izlazim”, izbacivala je iz zagušenog grla reči između jecaja unezverena lepotica drhteći u zagrljaju mišićavog mladića koji nije razumeo njene reči.
“Od mene je pobegla, i od tebe će. Nesoj je to. Nesreća. Lepota nema ni stida ni srama. Obrukala me. Poruči joj: gde je vidim, tu ću joj presuditi! A ti mi se gubi sa očiju. Kad svojih nemaš da vidiš propast”, završio je izričito saopštenje ćutljivom ali nepokolebljivom mladiću, ljutiti Sunčicin otac.
“Izbaviću te od njega. Neće ti nauditi. Bićeš moja! To ti je dovoljno za sreću”, tešio je Sunčicu zaljubljeni zaštitnik.
“Plastićeš sutra. Kijamet samo što nije”, pokušavala je Sunčicina majka da urazumi jarosnog muža.
“Ćut`, more”.
“Kada je Sunčica otišla?”, upitao je mladić sestru spuštajući kacigu na sto.
“U suton”, odgovorila je tihim glasom, tiha devojka.
“Šta je rekla?”
“Ništa. Stani. Ujutru ćeš. Pada kiša. Umoran si”, molila je uplašena sestra dok je sa vrata pogledom ispraćala brata kako na motociklu juri u mrak.
“Neću te nikom dati. Svet mi se srušio i onda mi je Bog tebe poslao. I ti nemaš nikog. Samo beskrajunu lepotu. I tebi je mene Bog poslao. Stvoriću ti raj iz kojeg te niko neće oteti”, prosio je Sunčicu bogataš koji se od vrha do ponora kretao kao između noći i dana.
“Nemoj. Ja sam ime nesreće”, branila se Sunčica.
“Ovo su stvari koje vama pripadaju. U torbi je pismo koje smo pronašli u ćeliji. Zbogom”, izustio je službenik zatvora dok je Sunčici predavao bračnu tekovinu privremeno skladištenu u istražnom zatvoru.
“Mnogo ti crno stoji lepotice. Ovakve karte nikada nisam otvorila. Šta si im ti uradila? Jednog ubio grom, jedan podleteo pod kamion, jedan se obesio u zatvoru! Ne znam da li da nastavim da ti gledam u karte? Može se i meni nešto desiti? Vidim da su za tobom umirali i oni što su ostali živi! Gde ti kročiš, život prestaje. Ali, evo, lepo se vidi, sedmica herc: nisi ti kriva. Lepota ne može da bude ničija. Nije ni tvoja. To je od Boga. Nemoj da se otimaš više. Nastaviće da stradaju pa ti spasa nema. Pusti ih neka misle da će te imati samo za sebe i sve će biti u redu. Sreća nije ni u lepoti, ni u bekstvu. Lepota ubija a bekstvo nema kuću. Nego da ti kažem. Kad si bila mala, tvoju majku srela je jedna žena. Htela je da ti zaveže crveno konče ali se majka uplašila i pobegla. Ja ću sad da ti ga zavežem. Nije kasno. I neću ništa da ti naplatim. Zbog malera. Idi sada lepotice. Neće ti lepota više ništa”.
