Страхиња је био јединац. Отац је био професор на факултету. Мајка је била кустос Музеја примењене уметности. Није имао рођаке на селу. Живели су у зони породичне градње. У великој кући коју је изградио прадеда. Круто васпитање и одличан успех Страхиња је прихватио као боју косе или висину захваљујући којој је био први у врсти, капитен у кошаркашком тиму, представник школе на такмичењима из математике, историје и музике.
У нормама понашања, временском рапореду испланираних обавеза, предвидљивом изгледу младалачких дана, Страхиња није осећао притисак ускраћивања свега онога о чему је сазнавао у ретким тренуцима дружења са вршњацима који нису били први у врсти а чији родитељи су радили у фабрикама или локалним пекарама. Уздржаност коју је тренирао угледајући се на родитеље преносио је на свет изван породичног дома и тек понекад, изненада, у друштву родитеља и другова, предлагао лудорије од којих су родитељи остајали запрепашћени а другови изненађени.
У року је завршио медицину, магистрирао, специјализирао, докторирао… Оженио је ћутљиву и мрзовољну колегиницу са групе којом су родитељи били презадовољни. Породице су обилато подржавале брак у којем је све било беспрекорно као на татином факултету и мамином музеју. Деца, летовања, конгреси, научни радови. И тишина. Трома запалост у безличје и отуђеност Страхињин брак обојила је складним валерима дотадашњег живота тако да ништа необично није могао да примети као проблем или недостатак. Страхиња је престао да предлаже распоред будућих догађаја, повлачио се испред прецизних планова које су доносили родитељи са придруженим чланом главног штаба, снахом и мајком себичних гена следеће генерације.
Страхињи је, онако успут, једног кишног пролећног дана саопштено да ће супружници раздвојити собе због задужења које његова супруга није могла да у бокору густих обавеза редовно сустиже и да је одлука донета сагледавањем свих околности. Када су Страхињу ухватили у соби за ноћна дежурства са истетовираном медицинском сестром која је већ била суспендована са рада због коришћења наркотика, он није отишао у родну кућу по личне ствари и дечији пољубац. У изнајмљеном стану проводио је дане са “ђаволицом” која му је улепшала живот као да је тек започео на матурској екскурзији у Дубровнику. Мајка га је у телефонском разговору обавестила да не помишља на евентуални развод јер су се они већ договорили како ће даље водити кризни менаџмент у који је Страхиња увео стабилан поредак. Када се заврши беспризорна сторија, процениће степен његове кривице и начин на који ће наставити нормалан живот.
Вест да му је преминуо отац Страхиња је сазнао на изласку из операционе сале. Пре него што је било ко дошао у прилику да му изјави саучешће, доктор замрзнутог лица напустио је болницу и упутио се ка изнајмљеном стану у којем је затекао болничког водоинсталатера како орално задовољава његову весталку и трудећи се да их не узнемирава обукао свечано одело и мајци, телефоном, прво изјавио саучешће а затим, најавио свој долазак. Медицинска сестра му је рекла да је баш глупо што је тако испало и понудила му да крене са њим пошто му је сигурно тешко јер му је умро тата.
Страхиња је на очевој сахрани у црном оделу стајао између мајке и супруге и без суза примао саучешће од очевих колега и поштовалаца. Све је протекло на нивоу. Како доликује деци из добрих кућа.
Odlicna prica,bravo !