Суд вредности никада не може бити поистовећен са судом стварности јер измиче објективној проверљивости и заувек остаје у…
„Видиш трн у оку мом а не видиш балван у оку свом“.
Једном је у Србији човек који је обилато учествовао у вршењу власти рекао „да су му руке прљаве али му је савест чиста“. Ништа се није десило. Баш као што је такав исказ једноставан доказ да је „све могуће“, његове последице остале су потпуно изван суптилне друштвене пажње и епистемиолошких ознака садржаних у оваквом скандалу. Да ли је могуће посредно закључити да је општи ниво знања у земљи у којој он никада није био стабилизован као довољно осетљив за дубинско разумевање поремећаја или се ради о шекспировском трагизму виталне мржње која сведочи друштвени расцеп по сваку цену и у којој Монтегији и Капулети пристају да изгубе најдраже само да би очували чари непомирљивости. Драж слепе страсти зла, глупости, охолости и несреће.
Како је могуће остати у јавном пољу после признања о „прљавим рукама“? Корак даље, како је могуће имати свест о значењу учешћа у јавном одлучивању у ком процесу „прљаве руке“ чувају било какаву савест да остане неупрљана, када се она великим делом формира изван стварности? И сасвим на крају низа могућих питалица, како просечна памет, никакво учћешће у власти и савест која никада није имала прилику искушења очувања имунитета од напада „прљавих руку“ да све то разуме и издржи?
Дакле, „прљаве руке“ власти долазе из простора стварности, чињеница које из ње израњају и њихове објективне оцене засноване на претходно дефинисаним и свима доступним нормама по којима се руке употребљавају тако да остану чисте. Супротно томе, савест се формира у простору вредности које најчешће нису у сагласју са стварношћу што процес истријског развоја чини динамичним и могућим. Суд вредности никада не може бити поистовећен са судом стварности јер измиче објективној проверљивости и заувек остаје у домену субјективног чак и када се ради о прихваћеним претежним друштвеним вредностима у ком случају појединац из тоталитета социјалног бића не може изаћи „прљавих руку“. У сагласју само „чисте савести“ због „чистих руку“. Онај који има „прљаве руке“ засигурно није радио онако како је важећим нормама било предвиђено да ради и то му је јасно обзиром на недвосмислено изречено признање; онај који и поред тога има „чисту савест“, извесно нема „нешто друго“ што од њега очекују и „стварност и вредност“. Чиста хигијена.
О чему је онда реч? Реч је о томе да у Србији последњих двадесетпет година све групације, по правилу удружене против сопствених савести (уз чију помоћ је најлакше остати „чистих руку“), раде најгрозније ствари „у име нашег добра“ за разлику од свих других једнако хомогенизованих противника (права реч је „непријатеља“ али она није политички коректна па је нећемо користити), који о њима проносе лажи па онда ови први могу да кажу да им је савест мирна и када су им руке прљаве. Наводно, испрљали су их због других, па како онда да поред такве жртве упрљају и своју савест. Сиц!
Шетале две комшинице поред фабрике у којој су радиле жене. Једна рече да су у њој претежно жене сумњивог морала. Друга се побуни јер јој ту ради ћерка. Без застоја, морална судиница нађе излаз: „ћерке су другачије“!
Зато су хигијеничарима руке дозвољено прљаве а савест очекивано чиста.