Sud vrednosti nikada ne može biti poistovećen sa sudom stvarnosti jer izmiče objektivnoj proverljivosti i zauvek ostaje u…
„Vidiš trn u oku mom a ne vidiš balvan u oku svom“.
Jednom je u Srbiji čovek koji je obilato učestvovao u vršenju vlasti rekao „da su mu ruke prljave ali mu je savest čista“. Ništa se nije desilo. Baš kao što je takav iskaz jednostavan dokaz da je „sve moguće“, njegove posledice ostale su potpuno izvan suptilne društvene pažnje i epistemioloških oznaka sadržanih u ovakvom skandalu. Da li je moguće posredno zaključiti da je opšti nivo znanja u zemlji u kojoj on nikada nije bio stabilizovan kao dovoljno osetljiv za dubinsko razumevanje poremećaja ili se radi o šekspirovskom tragizmu vitalne mržnje koja svedoči društveni rascep po svaku cenu i u kojoj Montegiji i Kapuleti pristaju da izgube najdraže samo da bi očuvali čari nepomirljivosti. Draž slepe strasti zla, gluposti, oholosti i nesreće.
Kako je moguće ostati u javnom polju posle priznanja o „prljavim rukama“? Korak dalje, kako je moguće imati svest o značenju učešća u javnom odlučivanju u kom procesu „prljave ruke“ čuvaju bilo kakavu savest da ostane neuprljana, kada se ona velikim delom formira izvan stvarnosti? I sasvim na kraju niza mogućih pitalica, kako prosečna pamet, nikakvo učćešće u vlasti i savest koja nikada nije imala priliku iskušenja očuvanja imuniteta od napada „prljavih ruku“ da sve to razume i izdrži?
Dakle, „prljave ruke“ vlasti dolaze iz prostora stvarnosti, činjenica koje iz nje izranjaju i njihove objektivne ocene zasnovane na prethodno definisanim i svima dostupnim normama po kojima se ruke upotrebljavaju tako da ostanu čiste. Suprotno tome, savest se formira u prostoru vrednosti koje najčešće nisu u saglasju sa stvarnošću što proces istrijskog razvoja čini dinamičnim i mogućim. Sud vrednosti nikada ne može biti poistovećen sa sudom stvarnosti jer izmiče objektivnoj proverljivosti i zauvek ostaje u domenu subjektivnog čak i kada se radi o prihvaćenim pretežnim društvenim vrednostima u kom slučaju pojedinac iz totaliteta socijalnog bića ne može izaći „prljavih ruku“. U saglasju samo „čiste savesti“ zbog „čistih ruku“. Onaj koji ima „prljave ruke“ zasigurno nije radio onako kako je važećim normama bilo predviđeno da radi i to mu je jasno obzirom na nedvosmisleno izrečeno priznanje; onaj koji i pored toga ima „čistu savest“, izvesno nema „nešto drugo“ što od njega očekuju i „stvarnost i vrednost“. Čista higijena.
O čemu je onda reč? Reč je o tome da u Srbiji poslednjih dvadesetpet godina sve grupacije, po pravilu udružene protiv sopstvenih savesti (uz čiju pomoć je najlakše ostati „čistih ruku“), rade najgroznije stvari „u ime našeg dobra“ za razliku od svih drugih jednako homogenizovanih protivnika (prava reč je „neprijatelja“ ali ona nije politički korektna pa je nećemo koristiti), koji o njima pronose laži pa onda ovi prvi mogu da kažu da im je savest mirna i kada su im ruke prljave. Navodno, isprljali su ih zbog drugih, pa kako onda da pored takve žrtve uprljaju i svoju savest. Sic!
Šetale dve komšinice pored fabrike u kojoj su radile žene. Jedna reče da su u njoj pretežno žene sumnjivog morala. Druga se pobuni jer joj tu radi ćerka. Bez zastoja, moralna sudinica nađe izlaz: „ćerke su drugačije“!
Zato su higijeničarima ruke dozvoljeno prljave a savest očekivano čista.