Лако су обећавали сигурност и неуништивости родне груде, искључиво и ауторитативно „делили лекције“, „плашили мечку на решето”.
„Жене воле официре“ казују речи бизарно римоване новокомповане наклапалице коју по сеоским весељима изводи човек који неизоставно мами смех и витално чуђење свему ономе што се може чути и видети у тим приликама. Но, будимо толерантни, „нека цвета хиљаду цветова“, зашто жене воле официре?
Кичма одржава вертикални положај људског тела у простору (испоставиће се и у времену) и одлучујуће доприноси утиску „усправљања“ врсте која је дуго личила на данашње „бициклисте“ који погнутих леђа, да би опстајали, ногама немилосредно газе све под собом. Утисак „усправљања“ из анатомске феноменологије пребацио се у одлучујућу психологију саморазумевања: лепо је бити „усправан“. Али веома тешко. Анатомски, због артрозе (окоштавање), психолошки, због анксиозе (страх).
Једно од помоћних модно-идеолошких помагала победе над психолошким ограничењима усправности, од вајкада, била је униформа војника а међу њима, изнад свега, магична одежда официра. Говорила је уместо свих речи, ко се њом заогрће, како је до ње стигао, шта је све издржао да би је поносно носио, колико пута је проверен да би му се неограничено веровало, да нема те ствари у овом космосу због које он неће очувати све симболе сабране у оделу магичне моћи. Ето одговора зашто „жене воле официре“. Ако нам буде допуштено дописивање, можда и „обожавају“.
Долазимо тако и до питања чији је одговор већ дуго у уху српског етоса и који не баш књижевним језиком, питање чини потпуно небитним јер одговор измешта из сваке сумње: „радо иде Србин у војнике“. Дакле, сад знамо и зашто.
Како је то изгледало у другој половини двадесетог века, нама који нисмо били достојни толике храбрости, части и власти? Четрдесетпет година официри су добијали станове, аутомобиле, дипломе, униформе, румене младице, здраве синове (највиши официри неретко и проблеме са дрогом), привилегије, летовања и поштовање. Лако су обећавали сигурност и неуништивости родне груде, искључиво и ауторитативно „делили лекције“, „плашили мечку на решето“. И онда, за мање од пет година, мртви пијани и зачуђени гледали као им „једанаесту војну силу на свету“ размонтиравају најнижи криминалци, једнако из свих „братских“ република и покрајина. Из којих лекција су научили да дезертирају, предају касарне, брину да „деца не изгину“, пуне оружија гуменим мецима, заиста те јуначине убијају голоруку децу, удварају се суманутим ликовима „цивилног сектора“ и гледају како се руши „царство униформи“?
А када су их хватали диљем отаџбине, исти онај који је отерао „белосветске мангупе док му деца гину“ заробљен је на педесети рођендан у ћеркиној соби где је из збега свратио да поједе парче торте, један је плакао на телевизијском дневнику, други је добио Шкоду Октавију и нешто кеша, један је оговарао комшије за „шаку долара“, а онај главни, који је некад командовао „распамети“, распамећен нахатан уз зид свињца. А сви су једном изговорили „…не жалећи да у тој борби дам и свој живот“. Онај који се вратио био је на ружном сафарију, у рату су били и остали само сахрањени. Није ни чудо што су се изненада, најлепше жене на свету окренуле криминалцима.
Један је херој Тепић! Нека му је вечна слава и хвала!