Lako su obećavali sigurnost i neuništivosti rodne grude, isključivo i autoritativno „delili lekcije“, „plašili mečku na rešeto”.
„Žene vole oficire“ kazuju reči bizarno rimovane novokompovane naklapalice koju po seoskim veseljima izvodi čovek koji neizostavno mami smeh i vitalno čuđenje svemu onome što se može čuti i videti u tim prilikama. No, budimo tolerantni, „neka cveta hiljadu cvetova“, zašto žene vole oficire?
Kičma održava vertikalni položaj ljudskog tela u prostoru (ispostaviće se i u vremenu) i odlučujuće doprinosi utisku „uspravljanja“ vrste koja je dugo ličila na današnje „bicikliste“ koji pognutih leđa, da bi opstajali, nogama nemilosredno gaze sve pod sobom. Utisak „uspravljanja“ iz anatomske fenomenologije prebacio se u odlučujuću psihologiju samorazumevanja: lepo je biti „uspravan“. Ali veoma teško. Anatomski, zbog artroze (okoštavanje), psihološki, zbog anksioze (strah).
Jedno od pomoćnih modno-ideoloških pomagala pobede nad psihološkim ograničenjima uspravnosti, od vajkada, bila je uniforma vojnika a među njima, iznad svega, magična odežda oficira. Govorila je umesto svih reči, ko se njom zaogrće, kako je do nje stigao, šta je sve izdržao da bi je ponosno nosio, koliko puta je proveren da bi mu se neograničeno verovalo, da nema te stvari u ovom kosmosu zbog koje on neće očuvati sve simbole sabrane u odelu magične moći. Eto odgovora zašto „žene vole oficire“. Ako nam bude dopušteno dopisivanje, možda i „obožavaju“.
Dolazimo tako i do pitanja čiji je odgovor već dugo u uhu srpskog etosa i koji ne baš književnim jezikom, pitanje čini potpuno nebitnim jer odgovor izmešta iz svake sumnje: „rado ide Srbin u vojnike“. Dakle, sad znamo i zašto.
Kako je to izgledalo u drugoj polovini dvadesetog veka, nama koji nismo bili dostojni tolike hrabrosti, časti i vlasti? Četrdesetpet godina oficiri su dobijali stanove, automobile, diplome, uniforme, rumene mladice, zdrave sinove (najviši oficiri neretko i probleme sa drogom), privilegije, letovanja i poštovanje. Lako su obećavali sigurnost i neuništivosti rodne grude, isključivo i autoritativno „delili lekcije“, „plašili mečku na rešeto“. I onda, za manje od pet godina, mrtvi pijani i začuđeni gledali kao im „jedanaestu vojnu silu na svetu“ razmontiravaju najniži kriminalci, jednako iz svih „bratskih“ republika i pokrajina. Iz kojih lekcija su naučili da dezertiraju, predaju kasarne, brinu da „deca ne izginu“, pune oružija gumenim mecima, zaista te junačine ubijaju goloruku decu, udvaraju se sumanutim likovima „civilnog sektora“ i gledaju kako se ruši „carstvo uniformi“?
A kada su ih hvatali diljem otadžbine, isti onaj koji je oterao „belosvetske mangupe dok mu deca ginu“ zarobljen je na pedeseti rođendan u ćerkinoj sobi gde je iz zbega svratio da pojede parče torte, jedan je plakao na televizijskom dnevniku, drugi je dobio Škodu Oktaviju i nešto keša, jedan je ogovarao komšije za „šaku dolara“, a onaj glavni, koji je nekad komandovao „raspameti“, raspamećen nahatan uz zid svinjca. A svi su jednom izgovorili „…ne žaleći da u toj borbi dam i svoj život“. Onaj koji se vratio bio je na ružnom safariju, u ratu su bili i ostali samo sahranjeni. Nije ni čudo što su se iznenada, najlepše žene na svetu okrenule kriminalcima.
Jedan je heroj Tepić! Neka mu je večna slava i hvala!