„Ništa što ne rađa ne može biti vrednost, jer je život stvoren da se obnavlja, a obnavlja se rađanjem. Muško i žensko «uveče» legnu u krevet, a posle devet meseci rodi se dete. Gde god nije tako – to je lažna vrednost, obmana.“
„Ljudi se danas biju oko materijalnih stvari nanoseći jedni drugima velike štete, ne znajući da se biju za svoju duhovnu propast.
„Udar na kulturu jednog naroda je pokušaj da se on zatre.“
RAZGOVARAO:MILORAD ANTONIĆ
U poslovno sanduče ovog portala stiglo je obaveštenje da je profesor dr Zoran Milošević nauični savetnik Instituta za političke studije, kome je stručnost sociologija religije, politička sociologija i geopolitika dobitnik Velike povelje – PROJEKAT RASTKO. Ovo vredno priznanje dr Miloševiću je dodeljeno povodom četvrt stoleđa postojanja Međunarodne kulturne mreže elektronskih biblioteka, stručnih ustanova i lokalnih zajednica posvećenih umetnostima, tradicijama i društvenim naukama.
Ali profesor dr Zoran Milošević je dobitnik i nagrade Udruženja novinara Belorusije .
Ono što posebno gospodina Miloševića drži u svesti mnogih su njegove knjige i aktivan rad na sajtu www. naukaikultura.com – Sajta za podršku (jezičkom) jedinstvu čiji je i osnivač i glavni urednik .
Onih tridesetak i nešto hiljada posetilaca koji prate ovaj sajt i rad dr Zorana Miloševića svesni su njegovog doprinosa.
Šta reći? Uz iskrene čestitke i pored skoro svakodnevne razmene divljenja njegovom delu našim čitaocima reč dve o čoveku koji je objavio više od 1000 bibliografskih jedinica. Među objavljenim monografijama izdvajaju se „Društvena doktrina Rimokatoličke crkve“, „Od Malorusa do Ukrajinaca: prilog proučavanja promene kulturnog i nacionalnog identiteta Malorusa“ (prevedena na ruski), „Turska i neoosmanizam“ i „Teroristi ili žrtve Zapada: muslimansko pitanje u Evropskoj uniji“ (Prevedena na arpaski jezik i objavljena u Iraku). Pored navedenog, Milošević je organizovao više međunarodnih konferencija i priredio zbornike radova sa istih. Na primer, „Svetost i identitet: uloga svetaca i svetosti u formiranju identiteta pravoslavnih naroda“, „Svetost i duh vremena“, Istorija kao instrument geopolitike“… Takođe je član redakcija ili recenzent nekoliko časopisa koji izlaze u Ruskoj Federaciji. Za naučni rad nagrađivan je u Ruskoj Federaciji.
Dakle, jedno je sigurno. Ova priznanja su još jedno ubojito oružje u rukama dr Zorana Miloševića. Zato je prvo pitanje.
*Šta sad? Da li je to još jedan podstrek? Kako doživljavate ovu nagradu ? Ona je sigurno potvrda ispravnosti i kvaliteta Vašeg dugogodišnjeg rada. Kako Vi vidite svoj rad, a kako mislite da ga oni kojima se obraćate doživljavaju? Veruju li oni u ono što im nudite?
Nagrade su uvek podsticaj. Ove godine, koja je u poslovnom smislu izuzetno turbulentna, nisam očekivao nikakve nagrade. Drugim rečima one su plod višedecenijskog rada, kao i rada u 2022. godini, koja je bila u radnom smislu bogata.
Posebno me obradovala nagrada Udruženja novinara Belorusije, gde sam dobio njihovo najveće priznanje medalju Maksima Bogdanoviča za doprinos razvoju društvenih nauka.
Sa beloruskim kolegama sarađujem od 2001. godine i ovo mi je prvo prizannje u ovoj zemlji.
Lažne vrednosti
*Verovanje. Nije nepoznato da i kod najranijih društava imamo jasne tragove verovanja. Jasno je da je čovek zahvaljujući verovanju u nešto šta god da je makar i to da je verovao da sve što je oko njega tako mora i teba da bude, ipak oblikovao svoje okruženje. Šta je po Vama presudno da bi čovek verovao u svoje i ideje drugih i tako menjao svet i napredovao.
Vidite, najvažnije je da čovek ima veru u Vaskrslog Gospoda Isusa Hrista i Radosnu vest koju je doneo ljudima – da nema smrti. Posle prihvatanja Hristovog učenja da je duša besmrtna, čovek gleda svet posebnim očima. Trudi se da doprinese bližnjima, ljude posmatra kroz njihova (ne)dela. Tako se formira i odnos prema drugima. Tako bira prijatelje, tako sve radi.
Ovo otvara put i ka idejama. Procenjuje one koje stižu iz modernog sveta, ali i sam stvara. U tom kretanju se i opredeljuje, jer Gospod ne voli čoveka bez stava.
* Šta oblikuje svet čoveka danas? Da li je to verovanje u nešto-Boga, svetinje, sudbinu…?
Na žalost, danas čoveka oblikuju transnacionalne korporacije (oligarhat), mediji, sekularne obrazovne institucije, nevladine organizacije, novac i nakaradne tzv. Zapadne vrednosti (tačnije nativrednosti). Otuda imamo tzv. Sukob modernosti – duha vremana – i tradicije, vere.
Ako je danas moderno biti gej, sa aspekta života i tradicije – to je antivrednost, jer se tu ne rađa život. Ništa što ne rađa ne može biti vrednost, jer je život stvoren da se obnavlja, a obnavlja se rađanjem. Jabuka od proleća do jeseni odneguje plod i mi imamo ukusne jabuke i seme za umnožavanje ove voćke. Krompir se poseje i on rodi. Muško i žensko «uveče» legnu u krevet, a posle devet meseci rodi se dete. Gde god nije tako – to je lažna vrednost, obmana
. Religija. Da li ona po Vama u ovim vremenima u kojima je sve manje svetih stvari i odnosa gubi ili dobija na značaju?
Ovo je najvažnije pitanje vere. Svetost. Šta znači biti svet i zašto se izgubila želja ljudi da budu sveti?
Vidite, ako praktikujete veru, ona ima svoje svete tajne koje običnog vernika vode ka raju. Međutim, ima onih nadahnutih verom koji na tom putu učine različite podvige (stradanje za druge, podvig ljubavi, izlečenja…) i njih vernici poštuju kao svete, a potom i Crkva njih posebnim činom kanonizuje kao svece. Na našem prostoru među poznatijim svetiteljima je Sveta Petka (danas se njene mošti čuvaju u Rumuniji, iako je bila srpkinja) i Vasilije Ostroški (mošti se čuvaju u manastoru Ostrog kod Nikšića). Lično, izuzetno poštujem prepodobnog Serafima Sarovskog čije mošti se čuvaju u blizini Njižneg Novogoroda u manastiru Divjedevo.
Vernici znaju da svetitelji pomažu ljudima i kada odu sa ovog sveta, zato čine hodočašća, moltive i darove. Ko nema ovu vrstu iskustva ovo imenuje sujeverjem, ali ljudi vere na ovo samo sa žaljem konstatuju pogubno odsustvo vere.
Duh vremena doneo je da se svetost marginalizuje, a ono profano, materijalno uzdigne na nivo glavne vrednosti. Zato se ljudi danas biju oko materijalnih stvari nanoseći jedni drugima velike štete, ne znajući da se biju za svoju duhovnu propast. Matarijalizam, da se razumemo, zahvata i ljude iz crkve, mnogi podlegnu ovom izazovu. Mudrost je ne podleći duhu vremena i zadržati duh vere, tradicije i duhovnosti.
Zablude su ostajale da žive…
.Istorija. Umesto da istoriju doživljavaju kao svetinju pojedini političari je prekrajaju i zloupotrebljavaju. Izgleda da su to oni koji nemaju baš mnogo čime da se pohvale iz istorije. Ili su to oni koji su svesni koliki je njen značaj pa su je smestili u svoje kalkulatorsko političke trgovine. Da li je istorija oduvek bila instrument geoplitike?
Godine 2022. imali smo međunarodnu naučnu konferencuju na temu «Istorija kao instrument geopolitike». Autori su analizirali brojne primere, politike pojedinih država itd. I jasno pokazali da su velike sile sa Zapada skoro oduvek u istoriji videli sredstvo, a ne nauku. Zato su lažirali, falsifikovali narod koji su želili da potčine ili razbiju. Lažnom istorijom se nekom delu naroda daje lažni idnetitet, po pravilu koji je u sukobu sa onim iz kog potiču. Na taj način, neneli su nemerljive štete i sakrili od čovečanstva pravu istoriju pojedinih naroda, ali i svoju, jer su se prikazivali kao nosioci civilizacije, pravih vrednosti, napretka. U stvari radilo se o kolonizatorima i osvajačima. Na žalost, posle propasti tih imperija ili država istoričari nisu ispravljali zablude i one su ostajale da žive. Tako je i dan-danas.
Stoga kritička inteligencija nastoji da ukaže, uz velike otpore dogmatskih istoričara, da se to ispravi.
.Religija i politika. Da li su kompatibilni? I perspektivni?
Religija svakako utiče na politiku, političare i javno mnjenje. U dobrim slučajevima religija utiče vrednostima na ljude, koji ih prenose u politiku. Podsetio bih da je Aristotel smatrao da su političari oni ljudi koji svedoče etiku. Tako bi trebalo da bude i kod religioznih političara, da se bore za večite vrednosti, a ne one prolazne.
Kod nas je pravoslavlje veoma prisutno na vrednosnom nivou kod ljudi gradeći kod njih duh slobodoljublja. Zato su sve imeprije i slamale zube na pravoslavnima, naravno uz velike žrtve ovih, jer nema slobode bez žrtve.
. A tek u kultura ? Za nju niko ne pita, a svi se kad im zatreba rado kite „kulturnim perjem“! Među prvim sankcijama koje su uvedne Rusiji između ostalih bile su one koje su udarile po kulturnom nasleđu. To bi moglo da znači da kultura ima jači domet od pretpostavljenog?!
Kultura bi trebalo da bude za svaki narod i pojedinca „sveta“, jer ona rađa i identitet i vrednosti i tradiciju i smisao. Udar na kulturu jednog naroda je pokušaj da se on zatre. Zato se napada jezik, pismo, književnici i njihova dela, odnosno izbacuju iz školskih programa i medija.
Kultura znači i posedovanje „meke moći“, jer ako neko čita književnost nastalu u nekom narodu on će vremenom upoznati taj narod i zavoleti ga, ako sluša njegovu muziku već se identifikuje na nivou emocionalnog sa narodom gde je ta muzika nastala. Prema tome, kultura zaista ima MOĆ, ali ta moć nije nasilna i to je njena prednost u odnosu na druge oblike moći.
I naravno knjige. One govore mnogo više o radu profesora dr Zorana Miloševića i svaka od njih je priča za za sebe. Podsećanja radi evo nekih .
