„Ништа што не рађа не може бити вредност, јер је живот створен да се обнавља, а обнавља се рађањем. Мушко и женско «увече» легну у кревет, а после девет месеци роди се дете. Где год није тако – то је лажна вредност, обмана.“
„Људи се данас бију око материјалних ствари наносећи једни другима велике штете, не знајући да се бију за своју духовну пропаст.
„Удар на културу једног народа је покушај да се он затре.“
РАЗГОВАРАО:МИЛОРАД АНТОНИЋ
У пословно сандуче овог портала стигло је обавештење да је професор др Зоран Милошевић науични саветник Института за политичке студије, коме је стручност социологија религије, политичка социологија и геополитика добитник Велике повеље – ПРОЈЕКАТ РАСТКО. Ово вредно признање др Милошевићу је додељено поводом четврт столеђа постојања Међународне културне мреже електронских библиотека, стручних установа и локалних заједница посвећених уметностима, традицијама и друштвеним наукама.
Али професор др Зоран Милошевић је добитник и награде Удружења новинара Белорусије .
Оно што посебно господина Милошевића држи у свести многих су његове књиге и активан рад на сајту www. naukaikultura.com – Сајта за подршку (језичком) јединству чији је и оснивач и главни уредник .
Оних тридесетак и нешто хиљада посетилаца који прате овај сајт и рад др Зорана Милошевића свесни су његовог доприноса.
Шта рећи? Уз искрене честитке и поред скоро свакодневне размене дивљења његовом делу нашим читаоцима реч две о човеку који је објавио више од 1000 библиографских јединица. Међу објављеним монографијама издвајају се „Друштвена доктрина Римокатоличке цркве“, „Од Малоруса до Украјинаца: прилог проучавања промене културног и националног идентитета Малоруса“ (преведена на руски), „Турска и неоосманизам“ и „Терористи или жртве Запада: муслиманско питање у Европској унији“ (Преведена на арпаски језик и објављена у Ираку). Поред наведеног, Милошевић је организовао више међународних конференција и приредио зборнике радова са истих. На пример, „Светост и идентитет: улога светаца и светости у формирању идентитета православних народа“, „Светост и дух времена“, Историја као инструмент геополитике“… Такође је члан редакција или рецензент неколико часописа који излазе у Руској Федерацији. За научни рад награђиван је у Руској Федерацији.
Дакле, једно је сигурно. Ова признања су још једно убојито оружје у рукама др Зорана Милошевића. Зато је прво питање.
*Шта сад? Да ли је то још један подстрек? Како доживљавате ову награду ? Она је сигурно потврда исправности и квалитета Вашег дугогодишњег рада. Како Ви видите свој рад, а како мислите да га они којима се обраћате доживљавају? Верују ли они у оно што им нудите?
Награде су увек подстицај. Ове године, која је у пословном смислу изузетно турбулентна, нисам очекивао никакве награде. Другим речима оне су плод вишедеценијског рада, као и рада у 2022. години, која је била у радном смислу богата.
Посебно ме обрадовала награда Удружења новинара Белорусије, где сам добио њихово највеће признање медаљу Максима Богдановича за допринос развоју друштвених наука.
Са белоруским колегама сарађујем од 2001. године и ово ми је прво призанње у овој земљи.
Лажне вредности
*Веровање. Није непознато да и код најранијих друштава имамо јасне трагове веровања. Јасно је да је човек захваљујући веровању у нешто шта год да је макар и то да је веровао да све што је око њега тако мора и теба да буде, ипак обликовао своје окружење. Шта је по Вама пресудно да би човек веровао у своје и идеје других и тако мењао свет и напредовао.
Видите, најважније је да човек има веру у Васкрслог Господа Исуса Христа и Радосну вест коју је донео људима – да нема смрти. После прихватања Христовог учења да је душа бесмртна, човек гледа свет посебним очима. Труди се да допринесе ближњима, људе посматра кроз њихова (не)дела. Тако се формира и однос према другима. Тако бира пријатеље, тако све ради.
Ово отвара пут и ка идејама. Процењује оне које стижу из модерног света, али и сам ствара. У том кретању се и опредељује, јер Господ не воли човека без става.
* Шта обликује свет човека данас? Да ли је то веровање у нешто-Бога, светиње, судбину…?
На жалост, данас човека обликују транснационалне корпорације (олигархат), медији, секуларне образовне институције, невладине организације, новац и накарадне тзв. Западне вредности (тачније нативредности). Отуда имамо тзв. Сукоб модерности – духа времана – и традиције, вере.
Ако је данас модерно бити геј, са аспекта живота и традиције – то је антивредност, јер се ту не рађа живот. Ништа што не рађа не може бити вредност, јер је живот створен да се обнавља, а обнавља се рађањем. Јабука од пролећа до јесени однегује плод и ми имамо укусне јабуке и семе за умножавање ове воћке. Кромпир се посеје и он роди. Мушко и женско «увече» легну у кревет, а после девет месеци роди се дете. Где год није тако – то је лажна вредност, обмана
. Религија. Да ли она по Вама у овим временима у којима је све мање светих ствари и односа губи или добија на значају?
Ово је најважније питање вере. Светост. Шта значи бити свет и зашто се изгубила жеља људи да буду свети?
Видите, ако практикујете веру, она има своје свете тајне које обичног верника воде ка рају. Међутим, има оних надахнутих вером који на том путу учине различите подвиге (страдање за друге, подвиг љубави, излечења…) и њих верници поштују као свете, а потом и Црква њих посебним чином канонизује као свеце. На нашем простору међу познатијим светитељима је Света Петка (данас се њене мошти чувају у Румунији, иако је била српкиња) и Василије Острошки (мошти се чувају у манастору Острог код Никшића). Лично, изузетно поштујем преподобног Серафима Саровског чије мошти се чувају у близини Њижнег Новогорода у манастиру Дивједево.
Верници знају да светитељи помажу људима и када оду са овог света, зато чине ходочашћа, молтиве и дарове. Ко нема ову врсту искуства ово именује сујеверјем, али људи вере на ово само са жаљем констатују погубно одсуство вере.
Дух времена донео је да се светост маргинализује, а оно профано, материјално уздигне на ниво главне вредности. Зато се људи данас бију око материјалних ствари наносећи једни другима велике штете, не знајући да се бију за своју духовну пропаст. Матаријализам, да се разумемо, захвата и људе из цркве, многи подлегну овом изазову. Мудрост је не подлећи духу времена и задржати дух вере, традиције и духовности.
Заблуде су остајале да живе…
.Историја. Уместо да историју доживљавају као светињу поједини политичари је прекрајају и злоупотребљавају. Изгледа да су то они који немају баш много чиме да се похвале из историје. Или су то они који су свесни колики је њен значај па су је сместили у своје калкулаторско политичке трговине. Да ли је историја одувек била инструмент геоплитике?
Године 2022. имали смо међународну научну конференцују на тему «Историја као инструмент геополитике». Аутори су анализирали бројне примере, политике појединих држава итд. И јасно показали да су велике силе са Запада скоро одувек у историји видели средство, а не науку. Зато су лажирали, фалсификовали народ који су желили да потчине или разбију. Лажном историјом се неком делу народа даје лажни иднетитет, по правилу који је у сукобу са оним из ког потичу. На тај начин, ненели су немерљиве штете и сакрили од човечанства праву историју појединих народа, али и своју, јер су се приказивали као носиоци цивилизације, правих вредности, напретка. У ствари радило се о колонизаторима и освајачима. На жалост, после пропасти тих империја или држава историчари нису исправљали заблуде и оне су остајале да живе. Тако је и дан-данас.
Стога критичка интелигенција настоји да укаже, уз велике отпоре догматских историчара, да се то исправи.
.Религија и политика. Да ли су компатибилни? И перспективни?
Религија свакако утиче на политику, политичаре и јавно мњење. У добрим случајевима религија утиче вредностима на људе, који их преносе у политику. Подсетио бих да је Аристотел сматрао да су политичари они људи који сведоче етику. Тако би требало да буде и код религиозних политичара, да се боре за вечите вредности, а не оне пролазне.
Код нас је православље веома присутно на вредносном нивоу код људи градећи код њих дух слободољубља. Зато су све имеприје и сламале зубе на православнима, наравно уз велике жртве ових, јер нема слободе без жртве.
. А тек у култура ? За њу нико не пита, а сви се кад им затреба радо ките „културним перјем“! Међу првим санкцијама које су уведне Русији између осталих биле су оне које су удариле по културном наслеђу. То би могло да значи да култура има јачи домет од претпостављеног?!
Култура би требало да буде за сваки народ и појединца „света“, јер она рађа и идентитет и вредности и традицију и смисао. Удар на културу једног народа је покушај да се он затре. Зато се напада језик, писмо, књижевници и њихова дела, односно избацују из школских програма и медија.
Култура значи и поседовање „меке моћи“, јер ако неко чита књижевност насталу у неком народу он ће временом упознати тај народ и заволети га, ако слуша његову музику већ се идентификује на нивоу емоционалног са народом где је та музика настала. Према томе, култура заиста има МОЋ, али та моћ није насилна и то је њена предност у односу на друге облике моћи.
И наравно књиге. Оне говоре много више о раду професора др Зорана Милошевића и свака од њих је прича за за себе. Подсећања ради ево неких .
