(Objavljeno na www.novinar.de 5. 03. 2008. god.)
Ovo je prvi put u životu da ne znam kako se zove nešto što znam da je moje i što bih voleo da uvek imam?!
U Srbiji i za Srbiju, trenutno važno pitanje, je ćutanje.
Ćuti narod, a nestaje! Nestaje mu vojska kao jedno od iskonskih obeležja ovog naroda. Ćuti narod a od uhapšenih niko nije osudjen. Osumnjičeni svi pobegli. Ćuti narod a Srbija odumire. Ćuti narod ali nema koga ni da pita šta će sa sve više napuštenih i neobradjenih njiva po selima… Ćuti narod a oteli mu 15% teritorije. To što smo mitingovali najmanje mi liči na to da narod nešto govori. Biće da baš tu narod nešto krije! Svoja iskrena osećanja, pre svega! I pritajenu želju da bude drugačije.
Naročito je primetno ćutanje SRPSKE AKADEMIJE NAUKA I UMETNOSTI (SANU).
Ćute još od vremena čuvenog Memoranduma i humoreske Vojko i Pavle.
Nešto tu, ipak, nije u redu. Da možda akademici proteklih nekoliko godina nisu primili platu, pa tiho bojkotuju. Njihovo tiho, naše bolno. Činjenica da oni ćute ne raduje niti je u skladu sa onim što se od njih kao učenih i umnih ljudi očekuje. Kao prvo, nelogično je da ćuti onaj ko bi i više nego morao da progovori?! I koji ima šta da kaže.
Zašto nema, ne odgovora, ili Memoranduma kako već sve može da se nazove njihov stav po pitanju oduzimanja Kosova i Metohije iz matice Srbije?
Zašto se ova ustanova od izuzetnog poštovanja u narodu ne čuje tako kako smo navikli da je čujemo?! Pitam to i zbog toga što spadam u 80% i više onih koji su učeni da tamo u toj zgradi u Knez Mihailovoj ulici br. 35, u Beogradu, sede ljudi koji znaju više od ostalih, koji iz svog iskustva mogu ponuditi mudrija, praktičnija, primerenija, prihvatljivija rešenja za krize svog naroda. Možda grešim, ali siguran sam da kad već tamo neko sedi, a sede mudre glave, taj neko zna koliko i šta boli ovaj narod. Oni odavno već znaju da su nam, pa i njima, ugroženi nacionalni interesi! Znaju oni i to da su baš oni tj. SANU u svesti 80% naroda ono što su vojnici na granici. Njih narod tako zamišlja i tako gleda u njihove prozore. Verujem da nisam jedini kome ovo pitanje ne da mira, ali isto tako verujem da smo jedina zemlja u kojoj akademici jednostavno ćute dok im odlazi 15% teritorije.
I opet mi nije jasno.
Iz svega se nameće pitanje: Da li oni, takodje, kao i mi misle da je minus 15% teritorije = i njihov poraz?
Jer, zbilja nije jasno zašto su se akademici oglašavali u Titovo doba i u vreme Slobodana Miloševića više nego sada. Nije valjda da mislite isto što i ja?! Da li su oni možda ljudi tog vremena, pa se u ovim čudnim vremenima kada oteti zemlju nije nikakav problem, teško snalaze. Pa nije ni čudo. I zašto bi bilo teško oteti zemlju kada nema vojske da je brani, političari ne znaju, a akademici ćute. A možda su te naše mudre glave baš u vreme kada su bili aktivniji nego danas kad su najpotrebniji, već dali svoje mišljenje i autoritetom akademika stali iza toga, pa sad nema nazad?! Možda to iz njihovog ugla tako treba?!
Meni lično, a verujem da nisam jedini, značile bi bar reči utehe. Bar jedna od Memoranduma i humoreske Vojko i Pavle?! Poprilično su mi stvari jasne kada je u pitanju otimanje Kosova i Metohije, ali se sa svojim unutrašnjim nemirom neću nikad pomiriti. A baš to, taj nemir ostavlja traga. Živeću sa njim, kao i milioni ljudi oko mene ali čini mi se da pola mene je prazno. I beznadežno. Čini mi se da nikad kao sada nisam jasnije video kraj puta. Ja kao i milioni ljudi oko mene priželjkujem reči utehe, i naravno, ni ja ni ti milioni ne znamo kako bi te reči trebale da glase. Ali, siguran sam, značile bi mnogo. Ovo je valjda prvi put u životu da ne znam kako se zove nešto što znam da je moje i što bih voleo da uvek imam?!
Možda previše očekujem?! Ali znam da ima onih koji i ne očekuju ali zaslužuju. I kad dobiju reči utehe srećni su. Ne znam da li neko od uvaženih akademika oseća potrebu da se obrati narodu?! Da li neko od njih misli da bi to bio dokaz brige i ljubavi prema svom narodu. Jedna kineska poslovica veli da narodu i ženi treba prvo dati ljubavi ako želimo da nas ljube. Ima i ona koja poručuje da je nada san budnih. Mislim da ju je izrekao mudri Aristotel, i siguran sam da je imao razloga kada je to rekao. Ne kažem da se naši akademici moraju ugledati na Aristotela i kineske mudrosti, ali bi mogli bar neku svoju mudru da nam preporuče. Jer jedno je sigurno. Više nego ikad do sada, neophodna nam je mudrost. Nisam siguran da je to ćutanje.
Ili je možda ćutanje deo akademske strategije. Ćutati, ćutati, jer ćutanje je zlato… i tako, kao prvo: ne podsećati narod na njegove muke, i drugo, ne podsećati narod na makar i moralnu obavezu članova SANU da se oglase, da ne kažem da kažu neku mudru. Da organizuju okrugli sto, raspravu. Šta je istina o Kosovu, koliko je ono i zašto deo našeg nacionalnog interesa. Možda je procena da se ovako kako jeste napaćen narod, nevino osudjen i okrivljen neće ni setiti akademaca i uloge i značaja Akademije. Mudro nema šta. Mudrije od Aristotela?!
Naravno zna se i da je ćutanje i u ovom slučaju znak odobravanja, pa se postavlja pitanje da li je ćutanje uvek zlato jer u tom slučaju ćutanje odgovara više drugima nego Srbiji. Ne do dragi Bog, eto i zle krvi. Odmah bi se pomislilo a za koga rade akademici SANU? I naravno, za koju platu? I da li su je zaslužili ako je njihovo ćutanje drugima bilo podrška.
Ovaj narod to im neće oprostiti. Neće, ne samo zbog težine gubitka, već i zbog činjenice da su jedno govorili drugo uradili. A govorili su nam «Kosovo je kolevka srpskog naroda». Budili su nam nacionalnu svest kada je najmanje trebalo. Pisali su razne Memorandume koji su nas života koštali. I možda gubitka Kosova.
Izgleda da je baš u pomenutom stvar. Trebalo nas je naučiti, trebalo je da budemo svesni koliko je Kosovo kao kolevka srpskog naroda značajno za nas, pa onda ćutanjem odobriti njegovo otimanje. Tako se uništava u narodu volja za životom. Tada mu nije bitno ni ono što je njegovo.
Zna se i to da je čoveku najteže i kada, i to svesno, prodaje kuću i zemlju gde se rodio.
A kako li mu je tek kada mu je otimaju?!