- Pasivizacija cvrkve potiče uglavnom od višeg sveštenstva,a neću da kaežm da se i niže sveštenstvo pasiviziralo i shvatilo svoju pastirku dužnost samo kao preživljavanje.To su oni koji,većinom misle u dušu ne koliko se izgubilo već koliko su zaradili.
(Nezavisne novine,Banja Luka,januar/februar 1997.godine..Vreme kada je na prostorima bivše Jugoslavije vrilo.Niti se barut ohladiio niti su strasti stišale se.Svi su imali svog krivca.U medijima je to izgledalo ovako.Informacija je prioizvesti dezinformaciju.Ponkad bi daš tako da napišem. Ali gde?! I tako nekako u tom periodu previranja pojavile su se Nezavisne novine u Banjaluci.Predvodio ih je sada već pokojni Željko Kopanja.Stavovima i idejama bile su trn u oku, Beogradu,pogotovo.Skoro da je trnjebalo čitati Nezavsine novine i znati šta se dešava u Beograadu. Dakle tema na pretek ali prostora malo.Željko je insitirao na temama koje nikoga ne miluju.Prodavac Nezavisnih novina Zoran Kuzmanović ja pokušavamo da odaberemo nešto za sledeći broj.U tom iznadišmo se. Zoranu priđe svešteno lice.Kupi Nezavisne novine.Pogledam. Otac Žarko Gavrilović.Pričao mi je za „Praktičnu ženu“ tako lepu priču na temu majke uopšte, posebno sprke majke .Bio je prognan zato što je iznosio neke svoje stavove koji se mnogima nisu dopadali. Za njega su govorili da je uvek imao šta da kaže. Evo samo dela njegovih misli i govora aktuelnih i danas posle 23 godine.
(Upokojio se 1 .januara 2016.godine)
Upućeni kažu da su ovo teški dani za Ptravoslavlje i Srpsku pravoslavnu crkvu.A sve je započelo poodavno,zapravo onda kada su se stavri počele otaljavati,omalovažavati,kada je zavladao haos. Izgzubljeno je mnogo naroda , ubačena je mržnja među ljude koji su do juče živeli u ljubavi jer su jednokrvni bez obzira što nisu jednoverni. Naš sagovornik, otac dr Žarko Gavrilović,teolog SPC sve to je nazvao pasivizacijom crkve. I to namjernom i odnekud diktiranom!
S posebnim zadovoljstvom ovaj najkontraverzniji teolog SPC odazvao se na ovaj razgovor.
NN: Uzimajući mir u ruke, uz Božju pomoć, usudili smo se da na prostorima RS i srpski narod uzmemo za ruku i izvedemo ga iz stradanja,i rata na put blagostanja.U ostvarivanju tog cilja Vaša riječ bila bi nam putokaz i blagoslov.
GAVRILOVIĆ: Ja čestitam na izlaženju NEZAVISNIH NOVINA i mislim da je to veliki poduhvat u ovom smutnom vremenu kada su se strasti kod ljudi uzburkale .Neka vas dragi Bog blagoslovi, ne toliko da budete nezavisni, koliko dabudete objektivni i istinoljubivi jer onaj koji je vezan za istinu on nije nezavisan od istine. Pitanje je u odnosu čega nezavisan, ali sigurno je da u ovom vremenu laži i poluistina treba sačuvati nezavisnost od tih poluistina da bi čovek mogao da služi istini. Ja hoću da kažem da nema blagostanja bez duhovne obnove, bez obnove religije i morala. To su glavne poluge civilizacije i kulture čovečantsva.Jer ako će sudija da prima mito za suđenje,i lekar plavi koverat za lečenje,i političar proviziju za nameštanje posla,tu nema ni prave države ni morala.A da bi zaista u našem narodu zaživelo blagostanje mi se moramo očistiti i iznutra,moramo sve,sav onaj duhovni smog koji se u nama nataložio za ovih 50 do 60 godiia lutanja da izbacimo iz sebe i da vratimo svetosavski duh u nas same i božji Hristov lik.
NN: Na osnovu onoga što pročitaju u novinama ljudi formiraju svoje mišljenje, stavove, odnose odluke…Rieč i savet sveštenih lica, pogotovo u RS posebno se uvažava. Šta je narodu na prostorima na kojima je doživio pakao sada najneophodnije?
GAVRILOVIĆ: U odgovoru na prvo pitanje ja sam već nešto od toga napomenuo. Da bi čovek bio pravi čovjek on mora da liči na Boga. Obično se govori postoji čovekoliki majmun što je sasvim pogrešno ako je po nekim suludim teorijama majmun predak čoveka onda predak ie može ličiti na potomka. A ako bi smo mi vratili lik Božji u nas samo mi bismo time pekazali pravo lice svakome drugome narodu i bili bismo u malome Sveti Sava. Sveti Sava je nalazio najveće razumevanje na Svetoj Gori gde su bili svi narodi, takoreći sveta, posebno pravoslavni narodi, a bilo je tamo Kopta, i Arapa, dakle bilo je i onih koji ne pripadaju našoj veri .Međutim, on je bio svima sluga da bi tako ugodio Bogu. Ako zaista želimo da imamo mir sa Bogom mi moramo da imamo i mir sa ljudima. Ne može neko d nema mira sa Bogom, a da ima mir sa ljudima. I sva ova crvotočina, sav ovaj jad mržnje koji se izliva među našim narodima, podstaknut je suludim političarima, onima koji umesto da pregovaraju hvataju se za mač umesto prvo da iscrpe one miroljubive načine razrešavanja stvorenih problema,olako prolivaju krv, vrše silovanja, otimačinu… Sve je to ostatak onih obezboženih Brozovih komunista. Razume se srpski narod u RS morao je da brani svoj goli život i kad je bio već iapadnut nije bilo dileme više da li treba da se brani ili ne. Samo i tu se treba braniti viteški,imajući u vidu čojstvo i junaštvo.Pa prema tome mi moramo uspostaviti ravnotežu između nas i naše okolipe, između nas Srba i naroda koji žive sa nama i samo nam dragi Bog može pomoći da izbacimo mržnju koja je glavni otrov u nama samima. Ja se ne plašim što srpski narod strada, brani sebe i tako strada.Ja se samo plašim da srpski narod ne izneveri svoje slavne pretke i da ne učini neki zločin i nedelo koje nije dostojno našeg imena i plemena u istoriji. Prema tome, upućeni smo na ovim prostornma da živimo u miru i ljubavi jedni sa drurima, razume se to ne zavisi samo od nas: za svađu je uvek potrebno dvoje.To zavisi i od druge strane i drugih iaroda koji žive sa nama, koji su do sada, uglavnom ispoljili bilo verski fanatizam i fundamentalizam, bilo očiglednu mržnju prema jednokrvnom narodu. Jer mi smo jednokrvni narod i ako nismo, sticajem istorijskih okolnosti, jednoverni.
Da Sveti Petar nije uzimao pušku u ruke da se bori protiv
Turaka, ne bi sačuvao ii svoju crkvu.
NN: Crkva je sada u prilnci da više bude sa svojim narodom? Da li i koliko ona taj svoj zadatak ispunjava?
GAVRILOVIĆ: Ja lično mislim da crkva ne radi dovoljno. Na žalost naša crkva, pre svega, nije dovoljno organizovana i ne vidi se želja, naročito kod višeg sveštenstva, da se ona pravilno organizuje i da se uhvati u koštac sa mnogim emisarima sa istoka i zapada pre svega sa sektama među kojima ima i satanista. Postoji stega i sputavanje naročito u SR Jugoslaviji gde je još uvek vladajuća garnitura ateistička, služe se komunističkim metodama: hvala Bogu što je vladajuća struktura u RS verujuća, vratila je Srbe svojim korenima; veronauku uvela u škole i na taj način pomogla deci da dođu do saznanja svoje vere. Srbi su u ovom veku uglavnom odvajani od svojih duhovnih Korena, naročito od svoje vere. A ne poznajući svoju veru postali su lak plen sektaša i među njima naročito satanista. Dakle, Srbi koji imaju časnu, pravoslaviu, najslobodoumniju veru, veru koja se sputava i veru koja ispunjava čovekove želje i aspiracije za našu sopstvenu dobrobit. Naša vera nikada nije učila svoje sledbenike da mrze druge narode i to je jedna od najuzvišenijih odlika jednog naroda.Srbi ni danas ne mrze druge narode i ako ima naroda koji zaista mrze Srbe.Ja kažem da mi kao narod ne mrzimo druge narode ,iako naravno ima pojedinaca koji se razlikuju od opštih osobina naroda.
NN: Crkva nije tu da bi se bavila politikom, pa ipak neko ili nešto se sve više upliće u to. Zašto i da li je crkva više u politnci nego što bi trebala biti?
GAVRILOVIĆ: Crkva ne bi smela primarno da se bavi politikom, tj. nije preporučljivo da svešteno lice na uštrb liturgije ili vršenja svešteno radnje i tih svetih dužnosti, da se bavi politikom.Ali ako je bavljenje politikom kritika vladajuće oligarhije, koja vuče ceo narod u ambis, onda je crkva upućena svojim pozivom da se bavi politikom, to jest da se bavi korekcijom politike. Da nije kritikovao carski dvor Sveti Jovan Krstitelj ne bi bio posečen: da Gospod nije kritikovao vladajuću oligarhiju ,bilo duhovnu ili svetovnu u Judeji, ne bio bio razapet; da Sveti Petar nije uzimao pušku u ruke da se bori protiv Turaka, ne bi sačuvao ii svoju crkvu. Pa znamo, takođe, da je prota Matija Nenadović bio predsednik vlade u to vreme. Osim toga nema nikakvog kanona koji zabranjuje da se sveštenoslužitelji bave i politikom, ne toliko kao politikom koliko kao službom svome narodu. Ako se pošteni ljudi ne bave politkom, onda će se njome baviti svi oni nepošteni mafijaši. S druge strane, u svim konvencijama, u svim pravnim aktima u svetu sveštenik nije izopšten iz zajednice, on ima sva prava kao i drugi da bira i da bude biran. Mi se, čak, pozivamo na glasanje prilikom izbora, jer na to imamo pravo. Mi, svako ponaosob od svih nas, moramo uticati na vladajuću strukturu da ona bude što ispravnija, što korektnija. Dakle crkva treba da bude savest društva. Ko bi, recimo, rimskom papi zabranio da se bavi politikom.On je isto tako u vrhuncu crkvene organizacije,govorim o katoličkom svetu.Ko bi jednom Ajatolahu zabranio da se bavi politkom.
U pravoslavne narode ubačen je komunistički sindrom ,da se crkva ne sme baviti politkom,a da se političari smeju abviti crkvom. Pa smo imali takav paradoks da su bezbožni komunistički političari čak birali patrijarha ili kao što sada u Crnoj Gori rade bezbožni ljudi i nekršteni,koji pripadaju islamskoj zajednici,pa biraju mitropolita Crne Gore.Kud će veći paradoks od toga.
NN: Ako je naše sveštenetvo previše ili čak malo ali nepotrebno umešano u politiku, znači li to da je ono nzgubnlo na svojoj moralnosti?
GAVRILOVIĆ:Ima jedna poslovica koja kaže: kakav nam je narod, takvo nam je i svešteistvo. Jer sveštenstvo nije palo sa neba, nego je poniklo iz naroda. Pa ako je narod moralno uzdignut, onda je i sveštenstvo. Gledajući naše sveštenstvo, iz prošlog veka sve do dolaska komunista, koji su pobili najčestitije i najbolje sveštenike, gledajući to sveštenstvo kako je bilo zdravo, časno, rasno, viteško, kako su to bili duhovnici kojima nije moglo ni da se priđe, a kamoli da se podmićuje, pothranjuje sa nekom strašću onda možemo da kažemo da smo mi danas kao sveštenici prizemni. Komunizam je dosta uticao na sveštenstvo da ono nije na moralnoj visini svoga zadatka. Ja sam to i ranije rekao, i ponavljam to i sada, da nikada u istoriji nismo imali slabije više sveštenstvo. A to se odražava na celokupan život crkve.Pitate me kako i zašto? Pa zato što duh ovoga sveta i satane u ovom svetu ide kao lav ričući, kako se to kaže u Svetom pismu i tražeći gde će koga da dobije i prevari. On to čini na razne načine kao što je to činio našim praroditeljima u raju, nudeći slasti ovoga sveta, ugodnosti života, materijalna dobra koja zasenjuju želimo da se duhovno usavršavamo, sve što više tovarimo materijalnih dobara na sebe, što više mislimo o ovozemaljskim strastima i ugodnostima, sve više sase- camo krila našem duhu da leti ka večnoti. Prema tome, mislim da nam svima predstoji duhovna obnova, ali obnova iznutra da mi sami sebe očistitmo. Jer ako svaka domaćica očisti svoju kuću, ceo grad će biti čist. Najveća revolucija je ona koju je Gospod doneo na ovaj svet – da se izvrši revolucija srca, duše i duha. Mi smo imali revolucionare koji su želeli da izvrše revoluciju preko drugih i preko društva, ali ona je bila kratkog daha i završila se u krvi i nasilju, a trebalo je obrnuto: da više bude evolucija, s tim što ćemo jedni druge popravljati i ispravljati isto kao belutci kada se kreću u vodi i taru se i glačaju jedan o drugog, pa su onda glatki i ne mogu jedan drugog da povrede. A mi, mi budući da nismo glatki, da nismo izglačani a i ne možemo biti dok je u nama egoizam i sladokustvo, mi usled toga bivamo hrapavi i povređujemo jedni druge, verujući više u zlo nego u dobro tako da danas može neko da priča o nekom čoveku da je sjajan, slabo će ko u to da veruje. Čak ako kaže za nekoga da je svetitelj,odgovoriće mu,da je malo takvih i da ih nema. Ali ako neko kaže neko zlo za drugog čoveka, većina će to odmah da primi kao istinu. To je ta naša najveća tragedija što smo zbog ateizma okrenuti ka zlu, ka satani, umesto da smo se okrenuli ka dobru, istini i ljubavi, ka Bogu i cvetlosti.
NN: Poznavaocima pravog stanja stvari u Pravoslavlju nisu nepoznati događaji u Šambeziju (Švajcarska). Reč je, da podsetim čitaoce o tome ,da poslednjih godina Carigradska crkva nastoji da u odnosima sa autokefalnonim pravoslavnim crkvama oživi prava koja su nekanonska i kao takva odavno odbačena. Radi se dakle o jačanju poznatih papsknh pretenzija u odnosu na ceo svet, jer rimski episkop želi da i na Istoku postoji „papa“, naspram kojeg on ima kanonsko pravo prvevstva.Taj dokument su, kako su novine objavile ,potpisali vladika Irinej Bulović i jeromonah dr Ignjatije. Znači li to da bi naša Srpska pravoslavna crkva time sudelovala u narušavanju vekovnog ka-nonskog crkvenog ustrojstva i jedinstva?
GAVRILOVIĆ: – Pitate me za Šambezi?! Episkopi koji su izborom i hirotonijom pozvani da čuvaju sabornost crkve i da ništa ne rade u svoje ime, ti episkopi , dakle ponekad, krše tu sabornost i na taj način izlažu se kanonima pravoslavne crkve da budu lišeni čina. Jer onaj episkop koji naruši crkvenu sabornost, on se automatski odlučuje od crkve i svrgava sa zvanja i čina episkopa. Čak i kad to zvanično crkva ne uradi, kao što to danas crkva i ne radi, jer mnogi od arhijereja imaju „putera na glavi”, tražeći ispravnost drugih u kanonskom pogledu, a sami je ne ispoljavaju. Ali ako bi crkva to raščišćavala bila bi to srećna okolnost. U novinama se piše za pojedine episkope ovo i ono, niko to na Saboru ne raspravlja a recimo mi smo imali situaciju da su braća arhijereji, poučeni Brozom, tražili raščinjenja u srpskom narodu u dijaspori. Pa da li zbog toga, a ja mislim da samo zbog toga što to bezbožni Broz traži, ne bi ni mogli, jer kad se neko liši svešteničkog i episkopskog čina, tu nema više blagodeti kod onoga ko se kanonski odvojio od Crkve. Prema tome,pomenuti potpis episkopa u Šambeziju da se srpska dijaspra počinjava Carigradskoj patrijaršiji jeste nelegadan, nezakonit ,antikanonski akt. Vaseljeiski patrijarh je u jednom ropstvu, mislim na tursko, a on želi da vlada celom dijas porom koja nije u njegovoj nadležiosti. Ustvari on je iako vaseljenski patrijarh samo primus interpares/prvi među ravnima/. On jeste vaseljenski iatrijarh,on predstavlja pravoslavle u svetu, ali faktički njegova vlast je simbolična u odnosu na druge pomesne crkve, pa su do sada, narodi koji su primili hrišćanstvo imali svoju, pomesnu crkvu; To više nisu nacionalne crkve već pomesne.
Srpska pravoslavna crkva nije nacionaloistička niti nacionalna, nego pomesna, te su prema tome ovde narušeni kanoni. Kako će se episkopi od toga odbraniti, ja to ne znam. Ali ovim je narušena sabornost crkve kao i time što poslednje saopštenje Svetog arhijerejskog sabora nisu potpisali svi arhijereji, tako da onaj ko nije potpisao Zajedničko saborsko saopštenje on je sebe sam svrgao sa episkopskog položaja, jer je narušio sabornost crkve. Episkopi su dužni da se priklone volji većine ako su u manjini i da na taj način sve odluke Sabora ispunjavaju, bez obzira da li su ih oni želeli, da li su ih potpisali ili nisu potpisali, dužni u da se pridržavaju tih odluka. Međutim, iz događaja oko najnovijeg saopštenja Sabora vidimo da pojedini episkopi to ne čine.
NN: Ako je tako, a očigledno je, šta se to onda dešava u SPC? Je li to košmar, nered…?
GAVRILOVIĆ: Ja mislim da nema dovoljno reda, discipline kako kod nižeg tako i kod višeg sveštenstva. Atrofija duhovnosti kod nas je nastulila onog momenta kada su više crkvene vlasti, pod pritiskom nižih i viših državnih komunističkih oligarhija, protežirali pojedine sveštenike ili episkope koji nisu bili dostojni svoga čina i zvanja. I ta atrofija, ta rđa koja je tada nastala još uvek nije očišćena.Postoji mnogo, rekao bi, nekoordiniranih akcija u SPC. Mene ne plaše razna strujanja u crkvi, jer strujanja među ljudima moraju da postoje i kao što, postoje vodena, magnetska i kosmotska strujanja, tako i ovde postoje strujanja i ona su neophodna. A i ne može doći do pravog rešenja ako ne postoji strujanje i različitost. Ali i ako postoji različitost kada se donese neka odluka ona mora da se ispoštuje. Tako je u SPC bilo oduvek. Episkop bi trebalo da bude ogledalo Boga. On je glavni stožer oko koga se okreće ceo parohijski i crkveni život. Pa ako je taj stožer truo, šta će tek biti sa onima koji se oko tog stožera okreću? Gde će oni „odleteti”?
NN: Da li je crkva pasivizirana?
GAVRILOVIĆ: – Jeste! Ja mislim da jeste i to sam više puta rekao. Mislim da pasivizacija potiče uglavnom od višeg sveštenstva, a neću da kažem da se i niže sveštenstvo pasiviziralo i shvatilo svoju pastirsku dužnost samo kao preživljavanje. To su oni koji, većinom misle u dušu ne koliko se izgubilo već koliko su zaradili, oni koji ne vode računa koliko su im verujućih duša uzeli sektaši, koliko su komunisti pogazili sve što nam je sveto. Crkva je tendenciozno pasivizirana i sa istoka i sa zapada i kao da ima neko u vrhu crkve koji, za račun Vatikana, radi to što se radi.Naša deca ne znaju ništa o svojoj veri,a svi drugi narodi imaju veronauku u školama i crkvi. Deca se moraju verski prosvećivati ne zato ne zato da bi postala verujuća koliko zbog toga da budu upoznata sa svojom kulturom i civilizacijom, pa i verom i tako se zaštitila od odnarođenja. Ja nisam zato da se diže ustanak protiv države, ali podsećam da nam je neophodno duhovno prosvećivanje.
NN: Šta je po Vama, prevashodan srpski iacionalni interes?
GAVRILOVIĆ: – To je ekonomsko, nacioialno i duhovno poveznvanje srpskog naroda, duhovno oživljavanje na svetim prostorima. Mi moraco nacionalnim konsenzusom definisati naš nacionalni program, nacionalne prioritete rešiti problem nataliteta, jer ako ne budemo imali dece na ove prostore doći će drugi narodi i naseliti ih. Prevashodno je važna duhovna obnova srpskog naroda tako da se na prvo mesto stavi Bog, a na drugo čovek; da prvo božja kuća bude svetinja, pa onda naša kuća, pošto mi imamo i našu domaću crkvu, kako kaže Sveto pismo – porodicu. A ako budemo branili svoju veru kako treba znaćemo da branimo i svoju porodicu.
NN: A uteha?
GAVRILOVIĆ: – Doći će vreme kada će sasvim jasno biti da se ne može sreća čovječanstva zasnivati na nasilju, na krvi kao što je to do sada rađeno preko komunizma i lokalnih ratova, pri čemu je srpski narod naročito u RS stradao.
Razgovarao:Milorad Antonić
