. На Косову и Метохији временом су се устоличили услови беса, отпора и манипулација албанског становништва. Реч је , пре свега, о албанској елити а не обичном човеку.
. Легендарни британски премијер Харолд Макмилан је поручио младим политичарима да „могу да имају разне планове али на крају политику диктирају догађаји“.
Приредио: М. Антонић
Кад чујем да неки аутор има проблем са издавањем књиге , реагујем ко „Грк у апсу.“ Разлог: Зато што мислим да је у књигама живот, а чињеница да су, најблаже речено, непожељне књиге добре, да се више из њих него неких других едукујемо наводи ме на позицију да се стављам на страну тог аутора и те књиге.
Наравно у избору и одлуци из које књиге више научити, често се праве грешке. Исто тако веома тешко (и када је прочитамо) можемо са сигурношћу рећи која је књига добра а која је лоша. Готово да је ствар личне природе, слична оној: о укусима се не расправља. Ипак нека мерила вредности постоје. Одржаваују их и чувају институције друштва и система, националне академије наука, универзитети,…! Али опет у свим тим чуварима вредности кључан је човек. Он нам своја знања и лична образовања стечена у већој мери из разних књига, нуди кроз семинаре, симпозијује, предавања и сл. а најчешће кроз књиге, па смо мање или више задовољни. Тако је лакше дати мишљење која је књига добра која није добра. Још лакше би било да су књиге предмет лајковања на друштвеним мрежама, лајкови би лако дали одговор која је боља. Али, нису, и добро је што нису. Није добро и зато што о томе одлучују маргиналци, па би се, верујући им, читалачка енергија узалудно трошила.
Али једно је сигурно. Скоро да нема егзактног начина и формуле о томе шта је добра а шта није добра, и да ли уопше постоји мерило за добру и лошу књигу. У том зачараном лавиринту неминовно поново долазимо до човека, заправо до два. Једаног који мисли да је све што је он научио и сазнао корисно за друштво у коме живи и другог који мисли да то није добро и да је његово боље. Одлична позиција за дијалог култура и знања. Али шта се дешава када се насупрот једне вредности ставља друга која чак није достојна да се нуди као квалитет. Као, нa пример, да на један тас вредности ставимо перје, а на други злато. Још горе је кад се умеша „ауторитет“, лични интереси, реваншизам…?! Тада имамо непожељне књиге.
У колевци књиге непожељна књига
„Грка „ с почетка овог текста у мени дотакла је књига: „Економски , својинскоправни и демографски аспекти Косовометохијског питања“, чији је уредник академик Часлав Оцић. Њено настајање и околности које је прате све више указује на то да је она непожељна .
О чему се ради?
Према информацијама реч је о следећем:
Академик Часлав Оцић је 2018. године покренуо у САНУ, као председник Одбора за економске науке, научни скуп о косовскометохијском питању. Председник САНУ, академик Владимир С. Костић је скуп забранио и свог колегу Оцића због тога сменио с места председника Одбора за економске науке. Академик Оцић је ипак тај научни скуп одржао и објавио зборник радова са тог скупа под насловом: „Косовска вертикала или неоколонијална хоризонтала? Демографски, економски, правни, геополитички и еколошки аспекти косовскометохијског питања.“
За кратко време изашла су два издања тог зборника, а исти је разматран и позитивно оцењен на Сабору СПЦ, у две стране земље јавио се интерес да се он преведе на језике тих земаља (што је у једном случају већ и учињено – пролетос је водећа академска кућа академске литературе „Владимир Даљ“ из Петрограда објавила врло репрезентативно уређен и опремљен зборник под насловом:“ Косовска вертикала или неоколонијална хоризонтала?“ (480 страна). У публиковању домаћег издања удружили су се издавачи из Београда, Грачанице, Цетиња и Зрењанина.
У јуну 2019. године академик Владимир С. Костић формирао је Академијски одбор за српско питање. Академик Оцић се пријавио да буде члан тог одбора и предложио да организује научни скуп (на енглеском језику) о економским, својинскоправним и демографским аспектима косовскометохијског питања. Костић се томе, како су писали медији https://www.vesti.rs/Kosovo/Akademik-Ocic-od-SANU-trazi-odgovor-zbog-zabrane-skupa-o-Kosovu-i-Metohiji.html опирао али је Оцић је био упоран и после скоро три године борбе успео у САНУ у свечаној сали 25. фебруара о.г. да организује тај скуп.
Кад овако нешто прочитате прво што помислите је да је то једна врста „цензуре“и пролазна ствар. Сетих се ,сећање ваљда и служи зато да се појави у правом тренутку , да нам је цензура и забрана била део васпитања и живота уопше. Живот је, како то у суштини и јесте истина, рађао књиге а оне су га умивале. Било их је много. Звали смо их забрањене књиге (и радо и често их читали), али врло ретко је била пракса да издавач забрањује своју књигу као у случају, до кога ме води сећање о књизи Стенографске белешке и документа са суђења Дражи Михаиловићу коју је 1946. године објавио Приређивач а када је видео да материјал који је већ био у штампи није довољно цензурисан забранио је сам своје издање. Осим чињенице да се осећам тако како сам на почетку текста рекао, осећам да је овај пример с поменутим Зборником идентичан поменутом примеру из 1946. године, па тиме потврђујем себи да вреди бити на страни књига и аутора које имају „проблема“ и да, са више, сигурности могу тврдити да је књига Зборник као и она са суђења Дражи Михаиловићу добра књига (без лајкова). И ова истина је тачна. Књиге које имају проблема попут воде увек негде изађу. Цензурисане и забрањене Стенографске белешке… су ипак штампане (ја сам их издао, али и многи други ).
Овога пута без дилеме сам на страни једне, очигледно, непожељне књиге .
После тога шта год да је било а очигледно било је свега осим академског разговора и догвора , циљ овог текста није препричавање и јурење кривца већ је ово прилика да нашим читаоцима пружимо увид у овај Зборник као изузетно вредну књигу.
У наставку текста и понуђеном научном раду из књиге ЕКОНОМСКИ, СВОЈИНСКОПРАВНИ И ДЕМОГРАФСКИ АСПЕКТИ КОСОВСКОМЕТОХИЈСКОГХ ПИТАЊА читаоцима пружамо могућност да се упознају са овим али и другим садржајима ове књиге, па нека сами одлуче колико је и добра.
Наравно да не може да се заобиђе чудна чињеница и логично питање да из дешавања у САНУ око ове књиге један академик (Часлав Оцић) који је уредник књиге Зборника и остали аутори учесници тог научног скупа пролазе кроз ,за данашње време, непримрене и тешко разумљиве препреке. Прво збот тога да су своје радове изнели на научном скупу одржаном у САНУ, а ти радови су истовремено садржај књиге ,тј. спорног Збрника. Да апсурд буде већи – у колевци књиге имамо проблем с објављивањем књига.
У случају Зборника о Косову и Метохији и свега што се око њега и њених аутора дешава беспотребно је даље размишљати.
Након увида у садржаје Зборника и поруке које су са научног скупа емитоване, а које наши читаоци нису прочитали наша идеја је да их упознамо са, по нашем избору, деловима садржаја из Зборника, а све могуће сметње, поготово нерешене односе међу академицима и разлоге зашто и да ли с разлогом и ко кога омета и не само даљи рад на овој књизи, већ тиме и реализацију закључака из изглања на научном скупу, небитни су у поређењу са вредностима из садржајима у Зборнику са којима ће се наши читаоци бар делимично упознати. Јер научни скупови се, између осталог, држе да би научници изнели своје мишљење, истраживање и сл. и у форми књиге омогућили и другима да се са истима упонзнају. Без тога би се циљ научног скупа сводио на њихове говоре ,излагања и сл. а јавност би имала утисак да су тиме решили проблеме. Не, нису их решили! Они су само указали на њих, а тиме што се ми са тим проблемима упознамо, нас су едуковали. Зато сматрамо да теме из садржаја Зборника доминирају и надмашују многе ствари, па и неке овде поменуте.
Верујућуи да је тако читаоцима данас нудимо сажетак једне од тема са научног скупа одржаног у САНУ ,аутора СИНИШЕ ЉЕПОЈЕВИЋА.
КОСОВО И МЕТОХИЈА: АМБИЈЕНТ КРИЗЕ
Сажетак :
Најновија фаза кризе с Косовом и Метохијом траје већ неколико деценија и за то време много је тога написано, откривено и готово да је све речено и познато. И у домаћој и у међународној јавној комуникацији. Криза, међутим, и даље траје и упркос неким важним ломовима који су се у међувремену збили још се далеко од изласка из тог зачараног круга. Много је наравно разлога за ту кризну дуговечност али би се цела ситуација и судбина Косова и Метохије могли ипак свести на ону народну „зло рађање готово суђење“. У животу неко може да има планове, жеље и амбиције, спремност да покуша да их оствари али, по правилу, у људским друштвима и самој природи све зависи од амбијента, околности у којима се нешто догађа јер нико није сâм, одвојен од других. Тако и крајњи исход догађаја зависи од околности којима је сам догађај у коначници дефинисан. Легендарни британски премијер Харолд Макмилан је после дугогодишњег политичког искуства поручио младим политичарима да „могу да имају разне планове али на крају политику диктирају догађаји“. У историји, социологији и политици то се обично зове „контекст“. У том светлу било би корисно, и наравно важно, подсетити у каквом се то амбијенту дешава косовска криза. У којим околностима је генерисана и с којим циљем. Kако је дошло до кризе. Одомаћено уверење је да непријатељства између Срба и Алба[1]наца трају вековима, откад деле релативно заједнички простор. То је најблаже речено претеривање, јер да је тако једних или других више не би ни било. Непријатељства су по правилу везана за уплитање неког трећег, странаца. Почињу доласком Османске империје када велики део становништва тог подручја прихвата ислам. Православни Срби су били жртве насиља и исламизираних Албанаца и исламизираних Срба27. Али, право непријатељство почиње у 19. веку када је Османска империја у распаду, а српска држава истовремено јача па се уплаше[1]ни исламизирани Албанци појављују као „последњи браниоци“ Империје. Непријатељство је посебно храњено насељавањем исламизираних Албанаца из данашње северне Албаније на подручје Косова (у Метохији у мањој мери јер је у том подручју које Албанци зову Дукађин албанско становништво одувек било) где албанског становништва пре тога практично није ни било. Насељавани су и делови Топлице и Јабланичког краја.
Од многих „инспирација“ насиља требало би издвојити и два важна историјска догађаја. После српско-турских ратова 1876. и 1878. и Берлинског конгреса 1878. када је Србија и формално постала независна и проширила се на јужним границама све до данашње административне линије с Косметом. Под османском влашћу су тада остали само Прешево, Бујановац и Трговиште. Тада су готово сви Албанци из Јабланичког краја и Топлице протерани или се одселили, нека имања је држава и откупљивала, а као одмазду протерано је много Срба с Косова, највише из Дренице
Касније треба такође подсетити и на Балканске ратове који су коначно сломили османску власт и Стара Србија враћена под српску власт. Међу српским војницима је била много и оних чије су породице раније протеране с Косова па је било доста освета и насиља. Па потом, 1913. године Аустроугарска је организовала албански устанак, такозвана Арнаутска побуна, у којој је насиље узвраћено и било је много жртава. Српска војска је, међутим, остала на Косову и Метохији али се морала повући из оног дела који је данашња Албанија. Дуга је серија насиља и анимозитета. Временом су се устоличили услови беса, отпора и манипулација албанског становништва. Треба, међутим, рећи да је пре свега реч о албанској елити а не обичном човеку. За ововремену фазу косовске кризе најважније је како је до ње дошло. Јасно је да су услови национализма већ одавно успостављени и да је тај национализам храњен и сепаратизмом. Али, шта је била основна идеја. Цели пројект је амерички а Запад се тек касније укључио. Проблем за Америку је била Албанија, како успоставити контролу над том стратешки важном земљом. После пропасти комунизма и успостављања какве такве демократске власти Албанија се није одмах опредељивала изузев општег декларисања да је за Запад и „демократију“ шта год то у њеним условима значило. Америка у Албанији није имала јаку мрежу, готово никакву. Дипломатски односи су прекинути још 1939. године када је Италија окупирала ту земљу а успостављени су тек 1992, а у пу[1]ном смислу речи 1993. године. Нове власти Албаније су, међутим, у то време биле много ближе Немачкој и Француској него Америци. А Америка је хтела да она има контролу над Албанијом. Без сопствене јаке мреже на терену америчке специјалне службе су се обратиле Албанцима из Македоније, једини с којима су одавно имали блиске везе. Преко тих веза су прво македонски па онда косовски Албанци увучени и у мрежу преноса и трговине дрогом. Албанци из Македоније су први међу Албанцима отишли у свет, махом на Запад, па су они тако и најстарији контакти западних специјалних служби31. Тако је створена иницијална америчка база утицаја у Албанији. Али, још недовољна за преузимање пуне контроле. У Вашингтону је онда процењено да би најефикаснији начин придобијања Албаније и успостављања пуне контроле био принцип италијанског лидера Бенита Мусолинија, треба урадити оно што је Мусолини урадио – треба Албанији обећати Косово. То је прихваћено и тако је почела савремена драма и Косова и Метохије али и Србије. То је, као и данас, амерички пројект. Суштина је у америчкој контроли Албаније а преко Косова. Почела је реализација тог америчког пројекта. У то време, током 1997. и 1998. Американци такође нису имали јаку мрежу на самом Косову. У стварању америчке мреже пре свега су коришћене старе везе безбедносних и обавештајних структура Албаније, настале још у време Енвера Хоџе, а потом и европских земаља које су већ, углавном преко дијаспоре, имале добре контакте. То су, пре свега, Немачка и Швајцарска. У Немачкој је годинама била побуњеничка влада косовских Албанаца на чијем челу је био Бујар Букоши. И онда је у Македонији, у албанском селу Зајас, код Кичева, формирана оружана формација позната као Ослободилачка војска Косова (ОВК). Формирана је у кући Аљија Ахметија, каснијег, и садашњег, лидера македонских Албанаца. Али, у основи није било јасне визије за Косово, није било никаквог јасног циља нити стратегије. Како је време пролазило постављани су нови циљеви који су онда увукли цели Запад и НАТО у косовски амерички пројект. Тај пројект се уклопио и у кажњавање Србије за „ранији грехове“ у распаду Југославије, стару амбицију смене режима у Србији и западни рат против тадашњег лидера Слободана Милошевића. И на крају је смишљено да то постане модел такозваних хуманитарних интервенција и то без сагласности Уједињених нација, ратних похода кршења међународног права. И, поврх свега, уклопило се у амбицију очувања НАТО савеза. У основи било је то тумарање по мраку и ad hoc доношење одлука како би се купило време и коришћена прилика за неке друге, шире интересе. То је било тако иако је већина људи склона да верује да је реч о неком добро смишљеном пројекту. Из угла просечно обавештеног човека све то може да личи да је све јасно и да се све зна али то уопште није било тако, много је више ситуација сама од себе диктирала потезе него смишљена акција. Занимљиво је да Америка није хтела да користи већ постојећу албанску политичку опозицију на Косову. Американци су хтели рат, оружану побуну и модел ратних интервенција изван међународног права, а тадашња опозиција предвођена Ибрахимом Руговом није желела ту врсту насиља. Американци су раније, треба да остане забележено, преко хрватског председника Фрање Туђмана, током ратних сукоба у Хрватској и Босни и Херцеговини, од Ругове тражили да и он дигне Албанце на оружје и рат али је он то одбио. Иако је социјална снага потицала од жеље за једном албанском државом тадашња политичка опозиција није имала блиске везе с Албанијом. Ибрахим Ругова није био у везама с политичком елитом у Албанији. Америка је изабрала ОВК и оружану побуну а не политичку опозицију. Многи Албанци који су припадали тој политичкој опозицији су били и жртве ОВК, убијени су. И уз подршку безбедносних структура Албаније кренули су обука и наоружавање припадника ОВК у Албанији.
Ако вам случајно дође у руке Зборник научних радова с научног скупа одржаног у САНУ 25. фебруара 2022. године, сигурно нећете моћи да не приметите поруку упокојеног Патријарха Павла с почетка књиге:
„Косово ће у 21. веку бити мера и провера свих нас – од скромних трудбеника свакодневице до патријарха и вођа српског племена. Не будемо ли достојни Косова, нећемо бити ни свог земаљског постојања. Нестаћемо као да нас није било, а на нашем месту живеће неко други.“
Та мисао је наша стварност и вековна истина.
За крај покушајте сами да дате одговор. Узмите у обзир и ово писмо уредника ,академика Часлава Оцића у коме он пише:
„Зборник радова с научног скупа одржаног у САНУ 25. фебруара 2022 је преломљен, позитивно рецензиран, недостају само ЦИП и ИСБН, под ударом је цензуре академика Владимира С. Костића, председника САНУ, који злоупотребљава свој положај да би се осветио уреднику Зборника због критике Костићевог научно неутемељеног и противуставног става којим председник САНУ Костић од 2015. одине подржава независност Косова; надам се да ће ова цензура ускоро бити укинута, односно да ће проблем бити решен на разуман, академски, начин – без интервенције судских органа“.
Био је, дакле, научни скуп. Он је изњедрио вредну књигу. Али без обзира на то апсурди попут овог да је у колевци књиге проблем њено објављивање, па и одржавње научног скупа ,(а шта друго да ради таква кућа) имамо ситуацију где се некоме (појединцу или инситутцији свеједно) чини да је једна добра књига непожељна. То сасвим сигурно не води успостављаљу склада вредности, пре свега једне институције као што је САНУ.
На сву срећу, када прочитате ову књигу видећете колико је наше постојање и наш живот у њој. Као и ја без лајкова можете одлучити колико је добра и пожељна .
У СЛЕДЕЋОЈ ОБЈАВИ: НАУЧНИ РАД Гојка Рикаловић и Дејан Молнара. Главне демографске и економске промене на Косову и у Метохији у прве две деценије 21. века.
