. Na Kosovu i Metohiji vremenom su se ustoličili uslovi besa, otpora i manipulacija albanskog stanovništva. Reč je , pre svega, o albanskoj eliti a ne običnom čoveku.
. Legendarni britanski premijer Harold Makmilan je poručio mladim političarima da „mogu da imaju razne planove ali na kraju politiku diktiraju događaji“.
Priredio: M. Antonić
Kad čujem da neki autor ima problem sa izdavanjem knjige , reagujem ko „Grk u apsu.“ Razlog: Zato što mislim da je u knjigama život, a činjenica da su, najblaže rečeno, nepoželjne knjige dobre, da se više iz njih nego nekih drugih edukujemo navodi me na poziciju da se stavljam na stranu tog autora i te knjige.
Naravno u izboru i odluci iz koje knjige više naučiti, često se prave greške. Isto tako veoma teško (i kada je pročitamo) možemo sa sigurnošću reći koja je knjiga dobra a koja je loša. Gotovo da je stvar lične prirode, slična onoj: o ukusima se ne raspravlja. Ipak neka merila vrednosti postoje. Održavauju ih i čuvaju institucije društva i sistema, nacionalne akademije nauka, univerziteti,…! Ali opet u svim tim čuvarima vrednosti ključan je čovek. On nam svoja znanja i lična obrazovanja stečena u većoj meri iz raznih knjiga, nudi kroz seminare, simpozijuje, predavanja i sl. a najčešće kroz knjige, pa smo manje ili više zadovoljni. Tako je lakše dati mišljenje koja je knjiga dobra koja nije dobra. Još lakše bi bilo da su knjige predmet lajkovanja na društvenim mrežama, lajkovi bi lako dali odgovor koja je bolja. Ali, nisu, i dobro je što nisu. Nije dobro i zato što o tome odlučuju marginalci, pa bi se, verujući im, čitalačka energija uzaludno trošila.
Ali jedno je sigurno. Skoro da nema egzaktnog načina i formule o tome šta je dobra a šta nije dobra, i da li uopše postoji merilo za dobru i lošu knjigu. U tom začaranom lavirintu neminovno ponovo dolazimo do čoveka, zapravo do dva. Jedanog koji misli da je sve što je on naučio i saznao korisno za društvo u kome živi i drugog koji misli da to nije dobro i da je njegovo bolje. Odlična pozicija za dijalog kultura i znanja. Ali šta se dešava kada se nasuprot jedne vrednosti stavlja druga koja čak nije dostojna da se nudi kao kvalitet. Kao, na primer, da na jedan tas vrednosti stavimo perje, a na drugi zlato. Još gore je kad se umeša „autoritet“, lični interesi, revanšizam…?! Tada imamo nepoželjne knjige.
U kolevci knjige nepoželjna knjiga
„Grka „ s početka ovog teksta u meni dotakla je knjiga: „Ekonomski , svojinskopravni i demografski aspekti Kosovometohijskog pitanja“, čiji je urednik akademik Časlav Ocić. Njeno nastajanje i okolnosti koje je prate sve više ukazuje na to da je ona nepoželjna .
O čemu se radi?
Prema informacijama reč je o sledećem:
Akademik Časlav Ocić je 2018. godine pokrenuo u SANU, kao predsednik Odbora za ekonomske nauke, naučni skup o kosovskometohijskom pitanju. Predsednik SANU, akademik Vladimir S. Kostić je skup zabranio i svog kolegu Ocića zbog toga smenio s mesta predsednika Odbora za ekonomske nauke. Akademik Ocić je ipak taj naučni skup održao i objavio zbornik radova sa tog skupa pod naslovom: „Kosovska vertikala ili neokolonijalna horizontala? Demografski, ekonomski, pravni, geopolitički i ekološki aspekti kosovskometohijskog pitanja.“
Za kratko vreme izašla su dva izdanja tog zbornika, a isti je razmatran i pozitivno ocenjen na Saboru SPC, u dve strane zemlje javio se interes da se on prevede na jezike tih zemalja (što je u jednom slučaju već i učinjeno – proletos je vodeća akademska kuća akademske literature „Vladimir Dalj“ iz Petrograda objavila vrlo reprezentativno uređen i opremljen zbornik pod naslovom:“ Kosovska vertikala ili neokolonijalna horizontala?“ (480 strana). U publikovanju domaćeg izdanja udružili su se izdavači iz Beograda, Gračanice, Cetinja i Zrenjanina.
U junu 2019. godine akademik Vladimir S. Kostić formirao je Akademijski odbor za srpsko pitanje. Akademik Ocić se prijavio da bude član tog odbora i predložio da organizuje naučni skup (na engleskom jeziku) o ekonomskim, svojinskopravnim i demografskim aspektima kosovskometohijskog pitanja. Kostić se tome, kako su pisali mediji https://www.vesti.rs/Kosovo/Akademik-Ocic-od-SANU-trazi-odgovor-zbog-zabrane-skupa-o-Kosovu-i-Metohiji.html opirao ali je Ocić je bio uporan i posle skoro tri godine borbe uspeo u SANU u svečanoj sali 25. februara o.g. da organizuje taj skup.
Kad ovako nešto pročitate prvo što pomislite je da je to jedna vrsta „cenzure“i prolazna stvar. Setih se ,sećanje valjda i služi zato da se pojavi u pravom trenutku , da nam je cenzura i zabrana bila deo vaspitanja i života uopše. Život je, kako to u suštini i jeste istina, rađao knjige a one su ga umivale. Bilo ih je mnogo. Zvali smo ih zabranjene knjige (i rado i često ih čitali), ali vrlo retko je bila praksa da izdavač zabranjuje svoju knjigu kao u slučaju, do koga me vodi sećanje o knjizi Stenografske beleške i dokumenta sa suđenja Draži Mihailoviću koju je 1946. godine objavio Priređivač a kada je video da materijal koji je već bio u štampi nije dovoljno cenzurisan zabranio je sam svoje izdanje. Osim činjenice da se osećam tako kako sam na početku teksta rekao, osećam da je ovaj primer s pomenutim Zbornikom identičan pomenutom primeru iz 1946. godine, pa time potvrđujem sebi da vredi biti na strani knjiga i autora koje imaju „problema“ i da, sa više, sigurnosti mogu tvrditi da je knjiga Zbornik kao i ona sa suđenja Draži Mihailoviću dobra knjiga (bez lajkova). I ova istina je tačna. Knjige koje imaju problema poput vode uvek negde izađu. Cenzurisane i zabranjene Stenografske beleške… su ipak štampane (ja sam ih izdao, ali i mnogi drugi ).
Ovoga puta bez dileme sam na strani jedne, očigledno, nepoželjne knjige .
Posle toga šta god da je bilo a očigledno bilo je svega osim akademskog razgovora i dogvora , cilj ovog teksta nije prepričavanje i jurenje krivca već je ovo prilika da našim čitaocima pružimo uvid u ovaj Zbornik kao izuzetno vrednu knjigu.
U nastavku teksta i ponuđenom naučnom radu iz knjige EKONOMSKI, SVOJINSKOPRAVNI I DEMOGRAFSKI ASPEKTI KOSOVSKOMETOHIJSKOGH PITANjA čitaocima pružamo mogućnost da se upoznaju sa ovim ali i drugim sadržajima ove knjige, pa neka sami odluče koliko je i dobra.
Naravno da ne može da se zaobiđe čudna činjenica i logično pitanje da iz dešavanja u SANU oko ove knjige jedan akademik (Časlav Ocić) koji je urednik knjige Zbornika i ostali autori učesnici tog naučnog skupa prolaze kroz ,za današnje vreme, neprimrene i teško razumljive prepreke. Prvo zbot toga da su svoje radove izneli na naučnom skupu održanom u SANU, a ti radovi su istovremeno sadržaj knjige ,tj. spornog Zbrnika. Da apsurd bude veći – u kolevci knjige imamo problem s objavljivanjem knjiga.
U slučaju Zbornika o Kosovu i Metohiji i svega što se oko njega i njenih autora dešava bespotrebno je dalje razmišljati.
Nakon uvida u sadržaje Zbornika i poruke koje su sa naučnog skupa emitovane, a koje naši čitaoci nisu pročitali naša ideja je da ih upoznamo sa, po našem izboru, delovima sadržaja iz Zbornika, a sve moguće smetnje, pogotovo nerešene odnose među akademicima i razloge zašto i da li s razlogom i ko koga ometa i ne samo dalji rad na ovoj knjizi, već time i realizaciju zaključaka iz izglanja na naučnom skupu, nebitni su u poređenju sa vrednostima iz sadržajima u Zborniku sa kojima će se naši čitaoci bar delimično upoznati. Jer naučni skupovi se, između ostalog, drže da bi naučnici izneli svoje mišljenje, istraživanje i sl. i u formi knjige omogućili i drugima da se sa istima uponznaju. Bez toga bi se cilj naučnog skupa svodio na njihove govore ,izlaganja i sl. a javnost bi imala utisak da su time rešili probleme. Ne, nisu ih rešili! Oni su samo ukazali na njih, a time što se mi sa tim problemima upoznamo, nas su edukovali. Zato smatramo da teme iz sadržaja Zbornika dominiraju i nadmašuju mnoge stvari, pa i neke ovde pomenute.
Verujućui da je tako čitaocima danas nudimo sažetak jedne od tema sa naučnog skupa održanog u SANU ,autora SINIŠE LjEPOJEVIĆA.
KOSOVO I METOHIJA: AMBIJENT KRIZE
Sažetak :
Najnovija faza krize s Kosovom i Metohijom traje već nekoliko decenija i za to vreme mnogo je toga napisano, otkriveno i gotovo da je sve rečeno i poznato. I u domaćoj i u međunarodnoj javnoj komunikaciji. Kriza, međutim, i dalje traje i uprkos nekim važnim lomovima koji su se u međuvremenu zbili još se daleko od izlaska iz tog začaranog kruga. Mnogo je naravno razloga za tu kriznu dugovečnost ali bi se cela situacija i sudbina Kosova i Metohije mogli ipak svesti na onu narodnu „zlo rađanje gotovo suđenje“. U životu neko može da ima planove, želje i ambicije, spremnost da pokuša da ih ostvari ali, po pravilu, u ljudskim društvima i samoj prirodi sve zavisi od ambijenta, okolnosti u kojima se nešto događa jer niko nije sâm, odvojen od drugih. Tako i krajnji ishod događaja zavisi od okolnosti kojima je sam događaj u konačnici definisan. Legendarni britanski premijer Harold Makmilan je posle dugogodišnjeg političkog iskustva poručio mladim političarima da „mogu da imaju razne planove ali na kraju politiku diktiraju događaji“. U istoriji, sociologiji i politici to se obično zove „kontekst“. U tom svetlu bilo bi korisno, i naravno važno, podsetiti u kakvom se to ambijentu dešava kosovska kriza. U kojim okolnostima je generisana i s kojim ciljem. Kako je došlo do krize. Odomaćeno uverenje je da neprijateljstva između Srba i Alba[1]naca traju vekovima, otkad dele relativno zajednički prostor. To je najblaže rečeno preterivanje, jer da je tako jednih ili drugih više ne bi ni bilo. Neprijateljstva su po pravilu vezana za uplitanje nekog trećeg, stranaca. Počinju dolaskom Osmanske imperije kada veliki deo stanovništva tog područja prihvata islam. Pravoslavni Srbi su bili žrtve nasilja i islamiziranih Albanaca i islamiziranih Srba27. Ali, pravo neprijateljstvo počinje u 19. veku kada je Osmanska imperija u raspadu, a srpska država istovremeno jača pa se uplaše[1]ni islamizirani Albanci pojavljuju kao „poslednji branioci“ Imperije. Neprijateljstvo je posebno hranjeno naseljavanjem islamiziranih Albanaca iz današnje severne Albanije na područje Kosova (u Metohiji u manjoj meri jer je u tom području koje Albanci zovu Dukađin albansko stanovništvo oduvek bilo) gde albanskog stanovništva pre toga praktično nije ni bilo. Naseljavani su i delovi Toplice i Jablaničkog kraja.
Od mnogih „inspiracija“ nasilja trebalo bi izdvojiti i dva važna istorijska događaja. Posle srpsko-turskih ratova 1876. i 1878. i Berlinskog kongresa 1878. kada je Srbija i formalno postala nezavisna i proširila se na južnim granicama sve do današnje administrativne linije s Kosmetom. Pod osmanskom vlašću su tada ostali samo Preševo, Bujanovac i Trgovište. Tada su gotovo svi Albanci iz Jablaničkog kraja i Toplice proterani ili se odselili, neka imanja je država i otkupljivala, a kao odmazdu proterano je mnogo Srba s Kosova, najviše iz Drenice
Kasnije treba takođe podsetiti i na Balkanske ratove koji su konačno slomili osmansku vlast i Stara Srbija vraćena pod srpsku vlast. Među srpskim vojnicima je bila mnogo i onih čije su porodice ranije proterane s Kosova pa je bilo dosta osveta i nasilja. Pa potom, 1913. godine Austrougarska je organizovala albanski ustanak, takozvana Arnautska pobuna, u kojoj je nasilje uzvraćeno i bilo je mnogo žrtava. Srpska vojska je, međutim, ostala na Kosovu i Metohiji ali se morala povući iz onog dela koji je današnja Albanija. Duga je serija nasilja i animoziteta. Vremenom su se ustoličili uslovi besa, otpora i manipulacija albanskog stanovništva. Treba, međutim, reći da je pre svega reč o albanskoj eliti a ne običnom čoveku. Za ovovremenu fazu kosovske krize najvažnije je kako je do nje došlo. Jasno je da su uslovi nacionalizma već odavno uspostavljeni i da je taj nacionalizam hranjen i separatizmom. Ali, šta je bila osnovna ideja. Celi projekt je američki a Zapad se tek kasnije uključio. Problem za Ameriku je bila Albanija, kako uspostaviti kontrolu nad tom strateški važnom zemljom. Posle propasti komunizma i uspostavljanja kakve takve demokratske vlasti Albanija se nije odmah opredeljivala izuzev opšteg deklarisanja da je za Zapad i „demokratiju“ šta god to u njenim uslovima značilo. Amerika u Albaniji nije imala jaku mrežu, gotovo nikakvu. Diplomatski odnosi su prekinuti još 1939. godine kada je Italija okupirala tu zemlju a uspostavljeni su tek 1992, a u pu[1]nom smislu reči 1993. godine. Nove vlasti Albanije su, međutim, u to vreme bile mnogo bliže Nemačkoj i Francuskoj nego Americi. A Amerika je htela da ona ima kontrolu nad Albanijom. Bez sopstvene jake mreže na terenu američke specijalne službe su se obratile Albancima iz Makedonije, jedini s kojima su odavno imali bliske veze. Preko tih veza su prvo makedonski pa onda kosovski Albanci uvučeni i u mrežu prenosa i trgovine drogom. Albanci iz Makedonije su prvi među Albancima otišli u svet, mahom na Zapad, pa su oni tako i najstariji kontakti zapadnih specijalnih službi31. Tako je stvorena inicijalna američka baza uticaja u Albaniji. Ali, još nedovoljna za preuzimanje pune kontrole. U Vašingtonu je onda procenjeno da bi najefikasniji način pridobijanja Albanije i uspostavljanja pune kontrole bio princip italijanskog lidera Benita Musolinija, treba uraditi ono što je Musolini uradio – treba Albaniji obećati Kosovo. To je prihvaćeno i tako je počela savremena drama i Kosova i Metohije ali i Srbije. To je, kao i danas, američki projekt. Suština je u američkoj kontroli Albanije a preko Kosova. Počela je realizacija tog američkog projekta. U to vreme, tokom 1997. i 1998. Amerikanci takođe nisu imali jaku mrežu na samom Kosovu. U stvaranju američke mreže pre svega su korišćene stare veze bezbednosnih i obaveštajnih struktura Albanije, nastale još u vreme Envera Hodže, a potom i evropskih zemalja koje su već, uglavnom preko dijaspore, imale dobre kontakte. To su, pre svega, Nemačka i Švajcarska. U Nemačkoj je godinama bila pobunjenička vlada kosovskih Albanaca na čijem čelu je bio Bujar Bukoši. I onda je u Makedoniji, u albanskom selu Zajas, kod Kičeva, formirana oružana formacija poznata kao Oslobodilačka vojska Kosova (OVK). Formirana je u kući Aljija Ahmetija, kasnijeg, i sadašnjeg, lidera makedonskih Albanaca. Ali, u osnovi nije bilo jasne vizije za Kosovo, nije bilo nikakvog jasnog cilja niti strategije. Kako je vreme prolazilo postavljani su novi ciljevi koji su onda uvukli celi Zapad i NATO u kosovski američki projekt. Taj projekt se uklopio i u kažnjavanje Srbije za „raniji grehove“ u raspadu Jugoslavije, staru ambiciju smene režima u Srbiji i zapadni rat protiv tadašnjeg lidera Slobodana Miloševića. I na kraju je smišljeno da to postane model takozvanih humanitarnih intervencija i to bez saglasnosti Ujedinjenih nacija, ratnih pohoda kršenja međunarodnog prava. I, povrh svega, uklopilo se u ambiciju očuvanja NATO saveza. U osnovi bilo je to tumaranje po mraku i ad hoc donošenje odluka kako bi se kupilo vreme i korišćena prilika za neke druge, šire interese. To je bilo tako iako je većina ljudi sklona da veruje da je reč o nekom dobro smišljenom projektu. Iz ugla prosečno obaveštenog čoveka sve to može da liči da je sve jasno i da se sve zna ali to uopšte nije bilo tako, mnogo je više situacija sama od sebe diktirala poteze nego smišljena akcija. Zanimljivo je da Amerika nije htela da koristi već postojeću albansku političku opoziciju na Kosovu. Amerikanci su hteli rat, oružanu pobunu i model ratnih intervencija izvan međunarodnog prava, a tadašnja opozicija predvođena Ibrahimom Rugovom nije želela tu vrstu nasilja. Amerikanci su ranije, treba da ostane zabeleženo, preko hrvatskog predsednika Franje Tuđmana, tokom ratnih sukoba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, od Rugove tražili da i on digne Albance na oružje i rat ali je on to odbio. Iako je socijalna snaga poticala od želje za jednom albanskom državom tadašnja politička opozicija nije imala bliske veze s Albanijom. Ibrahim Rugova nije bio u vezama s političkom elitom u Albaniji. Amerika je izabrala OVK i oružanu pobunu a ne političku opoziciju. Mnogi Albanci koji su pripadali toj političkoj opoziciji su bili i žrtve OVK, ubijeni su. I uz podršku bezbednosnih struktura Albanije krenuli su obuka i naoružavanje pripadnika OVK u Albaniji.
Ako vam slučajno dođe u ruke Zbornik naučnih radova s naučnog skupa održanog u SANU 25. februara 2022. godine, sigurno nećete moći da ne primetite poruku upokojenog Patrijarha Pavla s početka knjige:
„Kosovo će u 21. veku biti mera i provera svih nas – od skromnih trudbenika svakodnevice do patrijarha i vođa srpskog plemena. Ne budemo li dostojni Kosova, nećemo biti ni svog zemaljskog postojanja. Nestaćemo kao da nas nije bilo, a na našem mestu živeće neko drugi.“
Ta misao je naša stvarnost i vekovna istina.
Za kraj pokušajte sami da date odgovor. Uzmite u obzir i ovo pismo urednika ,akademika Časlava Ocića u kome on piše:
„Zbornik radova s naučnog skupa održanog u SANU 25. februara 2022 je prelomljen, pozitivno recenziran, nedostaju samo CIP i ISBN, pod udarom je cenzure akademika Vladimira S. Kostića, predsednika SANU, koji zloupotrebljava svoj položaj da bi se osvetio uredniku Zbornika zbog kritike Kostićevog naučno neutemeljenog i protivustavnog stava kojim predsednik SANU Kostić od 2015. odine podržava nezavisnost Kosova; nadam se da će ova cenzura uskoro biti ukinuta, odnosno da će problem biti rešen na razuman, akademski, način – bez intervencije sudskih organa“.
Bio je, dakle, naučni skup. On je iznjedrio vrednu knjigu. Ali bez obzira na to apsurdi poput ovog da je u kolevci knjige problem njeno objavljivanje, pa i održavnje naučnog skupa ,(a šta drugo da radi takva kuća) imamo situaciju gde se nekome (pojedincu ili insitutciji svejedno) čini da je jedna dobra knjiga nepoželjna. To sasvim sigurno ne vodi uspostavljalju sklada vrednosti, pre svega jedne institucije kao što je SANU.
Na svu sreću, kada pročitate ovu knjigu videćete koliko je naše postojanje i naš život u njoj. Kao i ja bez lajkova možete odlučiti koliko je dobra i poželjna .
U SLEDEĆOJ OBJAVI: NAUČNI RAD Gojka Rikalović i Dejan Molnara. Glavne demografske i ekonomske promene na Kosovu i u Metohiji u prve dve decenije 21. veka.
