Душан Пророковић (Фото: Дејан Симић/Спутњик)
Пише: Душан Пророковић
Прошло је пола деценије од разговора Такера Карлсона и Доналда Трампа. Током интервјуа, некако се дошло и до Црне Горе. Тадашњи амерички председник је рекао: „Црна Гора је мала земља са врло снажним људима. Они имају веома снажне људе. Веома агресивне људе. Могу да постану агресивни и честитам, ушли сте у Трећи светски рат.“ Очекивано, гласноговорници америчке „дубоке државе“ одмах су реаговали. Међу првима Џон Мекејн: „Народ Црне Горе смело је издржао притисак Путинове Русије да би пригрлио демократију. Сенат је гласао 97 – 2 да подржи њен пријем у НАТО. Нападом на Црну Гору и довођењем у питање наше обавезе као чланице НАТО, председник ради оно што Путину одговара.“ Још тада Путин бејаше изговор за све. Па и за одговор на логичну констатацију коју је изговорио Трамп.
Мада, треба подвући и како то није било из „Трампове главе“. Упркос силној медијској машинерији која је стављена у функцију спровођења и оправдавања стратешких концепција НАТО, део америчке политичке елите остао је сумњичав у исправност таквог приступа. Агресивно ширење НАТО и осмишљавање процедура којима ће се унутар тог војног савеза пројектовати јасна хијерархијска структура и последично – повећавати зависност европских чланица од САД представља „мач са две оштрице“.
Јер, остали актери, бројне велике и регионалне силе разумеле су овај процес као инструментализовање НАТО зарад продужавања америчке хегемоније. Пошто исте те велике и регионалне силе, ради заштите својих интереса теже остваривању равноправног или што је могуће равноправнијег статуса у међународним односима, за њих је продужавање америчке хегемоније претња прворазредног значаја. Могу ли САД победити у таквом окршају? Да ли им је такав расплет уопште неопходан? Колико ће их то коштати? За онај део америчке елите који се често назива „изолационистима“ сва ова питања бејаху једнако актуелна као и међу елитама незападних великих и регионалних сила које су се надале у разум и рационалност, самим тим и да ће се некако испреговарати да окршај изостане. Трампа је историја запамтила као америчког председника који није започео нити један нови рат. Ипак, након Трампа историјски процеси наставили су неким другим током.
Исход свега јесте да су европске чланице НАТО протоком времена све више доживаљаване као непријатељи незападног дела света. Зарад измаштаног партнерства са САД, јер како Меккејн рече тако је „пригрљена демократија“, жртвоване су билатералне релације са свима осталима.
Данас се испоставља да су ти остали по „тврдим показатељима потенцијала моћи“ већи и бројнији, по индикаторима економског раста и технолошког развоја динамичнији, а по решености да бране сопствене интересе храбрији и одлучнији. Нити појединачно, нити окупљени у разне мултилатералне конфигурације од БРИКС – а до ШОС – а, они се једноставно неће повлачити. Између осталог и због перцепције да се више немају где повлачити. Разум и рационалност нису преовладали, сви покушаји преговора о стратешкој стабилности су пропали.
Истовремено, агресивно ширење НАТО у циљу продужавања америчке хегемоније дошло је до руских западних граница и свог логичног епилога: конфронтације са Москвом. Судбину НАТО у великој мери одредиће судбина Украјине. Са тим, биће одређена и судбина европских чланица НАТО, па и саме ЕУ, које су подјармљене и зависне „у стопу пратиле“ све одлуке Вашингтона везане за Украјину. Рат у Украјини јесте и црногорски. Зато што је то сукоб НАТО против Русије! У његовој првој половини досадашњег трајања још се и могло говорити како је то хибридни рат НАТО чију „конвенционалну димензију“ чини употреба украјинских оружаних снага на терену. Зато је у војне капацитета Кијева инвестирано много, толико много да то већ представља преседан, нема сличног примера за упоређивање. Део података се свакако крије, пошто и јавно мњење у западним земљама не гледа баш благонаклоно на ту ствар, претпоставка је да износ увелико премашује 100 милијарди долара у периоду од само годину дана. И ту није крај. Наставиће се, најкраће до наредних америчких председничких избора. Америчка „дубока држава“, оличена у Бајденовој администрацији не сме себи дозволити пораз у Украјини до новембра 2024. године. Шта би се антиципирало за пораз? То је већ дискутабилно, захваљујући оној силној медијској машинерији и порази се могу релативизовати. Објашњења како нису важни ни Маријупољ, ни Бахмут, ни суштински неуспех дуго најављиване украјинске контраофанзиве већ су понуђена. Тек, неки интензивнији продор руске армије на терену не би се тако лако могао „сакрити“ и идентичном аргументацијом релативизовати. Отуда и прелазак у другу фазу хибридног рата која подразумева све директније учествовање НАТО у „конвенционалној димензији“ сукоба. Та фаза почела је испоруком тенкова и крстарећих ракета Кијеву, све обимнијем учествовању НАТО официра у планирању и извођењу украјинских операција, наставиће се укључивањем Ф – 16. Шта после тога? Украјинске снаге трпе колосалне губитке, „линија Суровикина“ показује се непробојном. У Кијеву је управо проглашена општа мобилизација, са нагласком на општа. Градоначелник Виталиј Кличко стављен је пред свршен чин, још и упозорен да ће бити обелодањене афере ако око тога буде гунђао. Релације између Кличка и Зеленског постају све затегнутије, а од брзине и броја упућивања на прве линије фронта до сада у највећој мери „поштеђених“ војних обвезника из главног града зависи и динамика даљег погоршавања односа градоначелника престонице и шефа државе. Кличко је прва адреса за све жалбе, њега ће грађани сматрати најодговорнијим, трпеће притисак и сносити последице, а да при томе очигледно никаквог утицаја на доношење тако важне одлуке није имао. Слично се детектује и у односу дела војног руководства и шефа државе. Према незваничним информацијама украјински генерали су неколико пута до сада тражили повлачења и прегруписавања, указивали на немогућност извођења офанзивних дејстава и упозоравали на прекомерне губитке и жртве.
Међу тим жртвама су и два најмаркантнија официра, начелник генералштаба Валериј Залужни и шеф војно – обавештајне службе Кирил Буданов. Владимир Зеленски бије окршај Бајденове администрације и „дубоке државе“, изгледа извесно да ће тако наставити до наредних америчких председничких избора. По којој цени и да ли ће то моћи да издрже и он лично суочен са све већим незадовољством у Кијеву и украјинска војска осуђена на губитке и жртве!?
Паралелно са тим, покушаји међународне изолације Русије, изазивања брзог „економског шока“ који ће резултирати политичким протестима и свргавањем Владимира Путина још раније су неславно завршени. Једноставно, уколико Бајденова администрација жели да избегне неки крупнији пораз у овом окршају до новембра 2024. године, онда ће бити принуђена да све више и све брже директно и непосредно укључује ресурсе НАТО у „конвенционалну димензију“ хибридног рата против Русије. Одлука о укључивању Ф – 16 којима ће управљати украјински пилоти већ је донета. Зашто би иначе обучавали те исте украјинске пилоте за ту сврху? Говорка се изокола и о наоружавању украјинских снага касетним бомбама, ни такав сценарио не може се искључити. У арсеналу су и далекометније и разорније крстареће ракете, ако претходно два набројена ресурса не помогну. Говорка се и о „прљавој нуклеарној бомби“, али би то одвело сукоб у сасвим другом и непредвидивом смеру.
Како год, по свему судећи, опет ће остати проблеми све већег недостатка пешадије и демотивисаности код мобилисаних Украјинаца. НАТО је спреман за даљу ескалацију рата, али му је нужан људски потенцијал како би то извео. Хоће ли у ватру бити бачене и јединице европских чланица? Наредни самит НАТО неће дати директан одговор, барем када се буду разматрала јавно доступна документа. Но, увелико колају приче да ће се то дозволити свима који буду желели помоћи украјинској страни на такав начин. Несумњиво, стање у друштвима појединих европских држава јесте такво да ће бити и јавне подршке том кораку. У Естонији, Летонији, највероватније и Пољској то се може реализовати. Ипак, одредницу „свима који буду желели“ треба схватити као и Мекејнову причу о „пригрљеној демократији“. У успостављеној НАТО хијерархији ствари тако функционишу. Посматрано из данашње перспективе, шансе да ће се и Црна Гора спремати на „отправљање“ својих контигената ка Кијеву постоје. То је цена „пригрљене демократије“. Које је, иначе, онолико било и током пута у НАТО и након уласка у НАТО. Све је у Подгорици цветало од демократије.
Зашто је ту, и са теоријског и са практичног становишта Црна Гора хиперинтересантна!? Просто, за разлику од Естоније, Летоније и највероватније Пољске, у Црној Гори то се не може реализовати. Није познато колико често западне амбасаде и њихови сарадници спроводе сондирања јавног мњења у Црној Гори. Чим резултата тих дубинских истраживања расположења нема, претпоставка је и да су резултати за њих лоши. Насумичним разговорима по Црној Гори, летимичним прегледом коментара по друштвеним мрежама, није тешко закључити како би још данас истог оног Суровикина по ком се зове линија одбране, у већини црногорских градова дочекали као да је генерал Кутузов или маршал Жуков. У исти мах, приликом описивања Зеленског иде и додатак „онај наркоман“. Амбијент је такав да се подршка даљим НАТО иницијативама и конкретним оперативним мерама у широј јавности не може осигурати. Узак круг људи, део политичке елите, клијенти западних фондација и разни каријеристи представљају стање другачијим, шире наративе које у НАТО централи желе да чују. На крају крајева, за то су и плаћени. Насупрот томе, реално стање у друштву сасвим је другачије.
Елем, у претпостављеном развоју ситуације, чија вероватноћа остваривања није занемарљива, Црна Гора постаје проблем унутар НАТО или проблем сама себи. И то већи него што се чини на први поглед. Наравно, судбину Украјине и хибридног рата НАТО против Русије неће одредити Црна Гора. Неће те ствари одредити ни неке веће и утицајније земље од Црне Горе. Али, овде је ствар начела. Уколико САД не могу натерати на беспоговорну лојалност једну тако малу чланицу, где им је онда ауторитет!? Како ће натерати остале да „пригрле демократију“ и шаљу своје јединице да скончају на „линији Суровикина“? Начелно, Трамп је био у праву. Безобално ширење НАТО у циљу одржавања америчке хегемоније на мале земље, апсолутно безначајне по глобалне пројекције и међународну безбедност било је „мач са две оштрице“. Тако се није доказивало ништа, а ризик од неповољних исхода и непланираних трошкова увек постоји. У претпостављеном развоју ситуације, а пошто разума и рационалности одавно нема, очекивано би било и да се унутар Црне Горе одлуке спроводе на силу. Ко неће на „линију Суровикина“ милом, мораће силом. И тачка! Може ли се тако нешто спровести у Црној Гори на силу? Какве су консеквенце тога? Хоће ли се због Бајденовог реизбора жртвовати унутрашња стабилност? За разлику од претходних година када је услед медијске халабуке и „торбама долара“ промовисаних пропагандистичких фраза тешко било објашњавати како чланство у НАТО кошта, долази период када ће се то показати само од себе. Када почну ратови и трошкови чланства у војном савезу који је страна у рату – расту! Брже или спорије, мање или више, али расту! И то у континуитету. Чланство у НАТО данас нуди две лоше ствари. Прву да се бесмислено гине на украјинском фронту за интересе америчке „дубоке државе“. Другу да се жртвују стабилност сопственог друштва и правила функционисања политичког система. Обе опције подразумевају да се антагонизми према незападним великим и регионалним силама додатно наглашавају и тако без икакве преке потребе стичу моћни непријатељи. Пример из Црне Горе за то је најилустративнији.
