Када је приликом изласка из Патријаршиског двора, почивши Патријарх Павле изненађено упито “чије су све те луксузне лимузине”, на одговор пратиоца да оне припадају Владикама, обеспокојен се запитао…
Како на друштвене установе гледати њиховим очима када оне неконтролисаним мешањем садржаја теоријских појмова који их описују и сопственог учешћа у друштвеној пракси у којој проговарају као фантоми опозитних екстрема прерушених у одежде сопства, не могу у слободном избору аргументације и позитивних примера, да посведоче логички одрживу и трајним вредностима повезану причу о себи?
Када је приликом изласка из Патријаршиског двора, почивши Патријарх Павле изненађено упито “чије су све те луксузне лимузине”, на одговор пратиоца да оне припадају Владикама, обеспокојен се запитао “шта би све наше Владике поседовале да нису заветоване сиромаштву”? Следствено томе, из дефанзивне секуларне легитимације пристиже безазлено питање, какво би место Црква заузимала у друштву када би била организована као сопственом теоријском дефиницијом одређена установа и када би развијала религијске вредности хришћанства које проповеда? То је могуће замислити али није могуће реално, практично и емпиријски доказати. Годинама после Другог светског рата, Црква је била потиснута у дубоку друштвену позадину из које излазак у слободно поље није дочекала религијски ојачана, правовернија од проповедања вере уз подршку власти. Произилази, дакле, да деценије притисака није користила за јачање генеричког, односно, религијског бића и спремности да очекивани друштвени простор испуни брилијантном демонстрацијом разлике у вредностима и беспрекорношћу представнка који је заступају, вредности шире паством и сопственим животом их остварују. Заузета собом, расколима, изостанком верника и очекиваних учинака проповеди, Црква је неговала часнике али и слику сопствене жртве идеолошком терору, не без најтежег божијег греха гордости према верницима који су узмицали у страху од одмазде, лако се одричући вере својих очева. Но, народ лако пријања уз победника па је и Црква ужурбано хватала прикључак таласима у којима се давио један идеолошки поредак, благонаклоно и сараднички подржавајући другу идеологују којој Црква није нарушавала суверенитет. Прекорачење религијског суштаства оправдавала је општом друштвеном легитимношћу установа а повлашћеност положаја, надокнадом деценијске инфериорности: православље је заменило “братство и јединство” и спонтано наставило тамо где је “светосавље” прекинуто комунистичком идеологијом. Црква је преко ноћи опет била “свој на своме”. Номинално су јој враћени верници, додатно стимулисани молитвеном надокнадом, њено учешће у стварности порасло је управо сразмерно за степен деценијског потискивања и црквени оци удобно седоше уз председнике, премијере, уз демократске владаре.
Од тада гледамо златне кваке на одајама, лопате по леђима верника који уживају опијате, мисе на латинском уместо литургије на старословеноском, бирократске смене Партријарха, сексуалано злостављање деце, шутирање славских колача, пљачке новчаних прилога верника са олтара највећег православног храма, свађе, расколе, оговарања, ценовнике чинодејствовања, богаћење, уцене, до сада невиђене облике молитви међу нашим посредницима са јединим Богом. Да ли је могуће да му преко неке друге друштвене установе дојавимо да очекујемо његову помоћ. Ништа више. Амин.