Kada je prilikom izlaska iz Patrijaršiskog dvora, počivši Patrijarh Pavle iznenađeno upito “čije su sve te luksuzne limuzine”, na odgovor pratioca da one pripadaju Vladikama, obespokojen se zapitao…
Kako na društvene ustanove gledati njihovim očima kada one nekontrolisanim mešanjem sadržaja teorijskih pojmova koji ih opisuju i sopstvenog učešća u društvenoj praksi u kojoj progovaraju kao fantomi opozitnih ekstrema prerušenih u odežde sopstva, ne mogu u slobodnom izboru argumentacije i pozitivnih primera, da posvedoče logički održivu i trajnim vrednostima povezanu priču o sebi?
Kada je prilikom izlaska iz Patrijaršiskog dvora, počivši Patrijarh Pavle iznenađeno upito “čije su sve te luksuzne limuzine”, na odgovor pratioca da one pripadaju Vladikama, obespokojen se zapitao “šta bi sve naše Vladike posedovale da nisu zavetovane siromaštvu”? Sledstveno tome, iz defanzivne sekularne legitimacije pristiže bezazleno pitanje, kakvo bi mesto Crkva zauzimala u društvu kada bi bila organizovana kao sopstvenom teorijskom definicijom određena ustanova i kada bi razvijala religijske vrednosti hrišćanstva koje propoveda? To je moguće zamisliti ali nije moguće realno, praktično i empirijski dokazati. Godinama posle Drugog svetskog rata, Crkva je bila potisnuta u duboku društvenu pozadinu iz koje izlazak u slobodno polje nije dočekala religijski ojačana, pravovernija od propovedanja vere uz podršku vlasti. Proizilazi, dakle, da decenije pritisaka nije koristila za jačanje generičkog, odnosno, religijskog bića i spremnosti da očekivani društveni prostor ispuni brilijantnom demonstracijom razlike u vrednostima i besprekornošću predstavnka koji je zastupaju, vrednosti šire pastvom i sopstvenim životom ih ostvaruju. Zauzeta sobom, raskolima, izostankom vernika i očekivanih učinaka propovedi, Crkva je negovala časnike ali i sliku sopstvene žrtve ideološkom teroru, ne bez najtežeg božijeg greha gordosti prema vernicima koji su uzmicali u strahu od odmazde, lako se odričući vere svojih očeva. No, narod lako prijanja uz pobednika pa je i Crkva užurbano hvatala priključak talasima u kojima se davio jedan ideološki poredak, blagonaklono i saradnički podržavajući drugu ideologuju kojoj Crkva nije narušavala suverenitet. Prekoračenje religijskog suštastva opravdavala je opštom društvenom legitimnošću ustanova a povlašćenost položaja, nadoknadom decenijske inferiornosti: pravoslavlje je zamenilo “bratstvo i jedinstvo” i spontano nastavilo tamo gde je “svetosavlje” prekinuto komunističkom ideologijom. Crkva je preko noći opet bila “svoj na svome”. Nominalno su joj vraćeni vernici, dodatno stimulisani molitvenom nadoknadom, njeno učešće u stvarnosti poraslo je upravo srazmerno za stepen decenijskog potiskivanja i crkveni oci udobno sedoše uz predsednike, premijere, uz demokratske vladare.
Od tada gledamo zlatne kvake na odajama, lopate po leđima vernika koji uživaju opijate, mise na latinskom umesto liturgije na staroslovenoskom, birokratske smene Partrijarha, seksualano zlostavljanje dece, šutiranje slavskih kolača, pljačke novčanih priloga vernika sa oltara najvećeg pravoslavnog hrama, svađe, raskole, ogovaranja, cenovnike činodejstvovanja, bogaćenje, ucene, do sada neviđene oblike molitvi među našim posrednicima sa jedinim Bogom. Da li je moguće da mu preko neke druge društvene ustanove dojavimo da očekujemo njegovu pomoć. Ništa više. Amin.