Пеxелс
Текућа криза нам је открила нову посткапиталистичку економију у којој збивања на тржиштима роба и услуга не утичу на економске одлуке, нема граница манипулацијама новоустоличене техноструктуре (високотехнолошке компаније и Вол стрит), а демос је практично истеран из демократије.
Др Јанис Варуфакис
Нешто необично се догодило 12. августа ове године. На вест да је у првих седам месеци 2020. привреда Велике Британије забележила највећи пад у историји (национални доходак је опао за више од 20 одсто), лондонска берза је реаговала скоком вредности индекса ФТСЕ 100 за 2 процента. Истог дана, индекс С&П 500 на њујоршкој берзи оборио је нови рекорд, иако Америка све више личи на пропалу државу са посусталом привредом.
Да не буде забуне, финансијска тржишта често позитивно реагују на догађаје који ће многе људе извесно гурнути у беду. Лоша вест за раднике неке компаније – на пример, најава отпуштања – одлична је вест за њене деоничаре. Али у ситуацијама када се највећи део радне снаге у исто време налази у проблемима, тржишта капитала обично реагују падом, полазећи од разумне претпоставке да ако је највећи део популације принуђен да стеже каиш, онда сви приходи, укључујући просечне профитне стопе и дивиденде компанија, морају опасти. Логика капитализма није била лепа, али је била разумљива.
Први пут у историји инвеститори су изгубили интересовање за стање реалне економије. Јасно им је да је пандемија зауставила раст и да профитне стопе падају. Виде долазећи цунами сиромаштва и његове дугорочне последице и знају шта то значи за агрегатну тражњу. Виде и како пандемија разоткрива и продубљује класне и расне поделе у друштву.
Није више тако. У догађајима који су кулминирали 12. августа нема капиталистичке логике. Први пут се догађа да очекивани пад дохотка и добити генерише – или бар не спречава – наставак сумануте куповине на берзама у Лондону и Њујорку. А то се не догађа зато што инвеститори процењују да су економије Велике Британије и Сједињених Држава дотакле дно – што би било најбоље време за куповину деоница.
Први пут у историји инвеститори су изгубили интересовање за стање реалне економије. Јасно им је да је пандемија зауставила раст и да профитне стопе падају. Виде долазећи цунами сиромаштва и његове дугорочне последице и знају шта то значи за агрегатну тражњу. Виде и како пандемија разоткрива и продубљује класне и расне поделе у друштву.
Берзански шпекуланти врло добро знају шта се догађа, али томе не придају значај. И у праву су. Необична ситуација у којој тржишта капитала настављају да расту док се економија око њих распада прихваћена је као ново нормално стање. То се догодило када се пандемија придружила финансијском мехуру насталом у покушајима централних банака да покрену финансијски систем после 2008. године. Ово је историјски важан тренутак суптилне али јасно уочљиве транзиције из капитализма у неку врсту посткапитализма.
Али пођимо од почетка.
Пре појаве капитализма задуживање је увек долазило на крају економског циклуса. У феудализму је све почињало производњом. Кметови су радили на властелиновој земљи, а расподела се обављала после жетве, када је шериф долазио да убере властелинов део. Властелин је вишкове монетизовао продајом. Тек тада је могао започети круг задуживања давањем кредита зајмопримцима (често и самом краљу).
У капитализму је тај редослед обрнут. Пошто су рад и земља комодификовани, за отпочињање производње треба се задужити унапред. Капиталисти су морали да пронађу новац да би закупили земљу, радну снагу и машине. Дистрибуција дохотка зависила је од услова тих закупа. Једино тако било је могуће започети производњу која доноси доходак и генерише добит за капиталисту. Обећања раног капитализма била су условљена кредитом. Ипак, тек са другом индустријском револуцијом капитализам је успео да преобликује свет по својој мери.
Електрична енергија је донела прве умрежене компаније које су производиле све, од генератора и опреме за електричну мрежу до сијалица у сваком стану. Огромни финансијски апетити таквих компанија произвели су мегабанке способне да стварају новац ни из чега. Агломерацијом мегакомпанија и мегабанака изграђена је техноструктура која је узурпирала тржишта, демократске институције и масовне медије. Резултат су биле „луде двадесете”, а потом економски слом 1929. године.
Од 1933. до 1971. глобални капитализам је био потчињен механизму централног планирања кроз различита подешавања оквира постављеног „Њу дилом”, укључујући ратну економију и послератни систем установљен у Бретон Вудсу. Када је тај оквир уклоњен половином 70-их година, техноструктура је поново стекла моћ, овог пута огрнута плаштом неолиберализма. Уследио је доба „ирационалног понашања”, слично 20-им годинама 20. века, што је кулминирало глобалном финансијском кризом 2008.
Да би реанимирале финансијски сектор, централне банке су га преплавиле бесплатним новцем, истовремено намећући мере фискалне штедње којима је ограничена потрошња домаћинстава са нижим и средњим дохотком. Пошто из потрошача погођених строгим мерама штедње није лако извући добит, инвеститори су развили зависност од нових ињекција ликвидности из централних банака, а та зависност је произвела озбиљне нежељене ефекте.
Размотримо следећи редослед догађаја: Европска централна банка одобрила је Дојче банци нову финансијску ињекцију уз каматну стопу која је готово равна нули. Да би направила профит, Дојче банка тај новац мора пласирати као зајам. Али неће га понудити „обичним људима”, јер је њихова кредитна способност компромитована услед пропадања економије. Кредит ће понудити, на пример, „Фолксвагену”, компанији која већ има огромне резерве готовине, зато што су њени руководиоци у страху од пада тражње за новим и квалитетним електричним аутомобилима обуставили све инвестиције у нове технологије и добро плаћена радна места. Шефовима „Фолксвагена” новац није потребан, али банка га нуди под тако повољним условима да ће га ипак узети и одмах уложити у куповину „Фолксвагенових” деоница. Цена деоница ће, наравно, скочити, а са њом и бонуси руководства (бонуси су директно везани за тржишну капитализацију компаније).
Таквим праксама је у периоду од 2009. до 2020. коначно прекинута свака веза између цене деоница на берзи и реалне економије, а многе компаније су претворене у ходајуће мртваце. То је било стање капитализма у тренутку када је почињала пандемија. Истовременим ударом на потрошњу и производњу пандемија је принудила државе на програме надокнаде дохотка у тренутку када је реална економија имала најмање капацитета за адекватне инвестиције у генерисање нефинансијског богатства. Централне банке су добиле налог да додатно увећају мехур који је многе корпорације већ претворио у зомбије.
Пандемијом је тако учвршћена погубна веза која руши саме темеље капитализма после 2008: то је директна повезаност добити и акумулације капитала. Текућа криза нам је открила нову посткапиталистичку економију у којој збивања на тржиштима роба и услуга не утичу на економске одлуке, нема граница манипулацијама новоустоличене техноструктуре (високотехнолошке компаније и Вол стрит), а демос је практично истеран из демократије.
(Извор Пешчаник)
Преузето са:https://galaksijanova.rs/leto-postkapitalizma/
