ПИШЕ:ПРОФ. БИЉАНА КОВАЧЕВИЋ ([email protected] )
Када се у егзистенцију урања као у плаветни океан, онда неприметни таласић на површини воде и нема важност, сем да упозори да море није мирно. Међутим, ако је сваки талас ‒ или шум ‒ производ дубљег немира, а он се не мора намах спазити, тад сваки талас било које фреквенције треба разумети бар као путоказ, грубо је рећи: и као упозорење.
У мојој егзистенцији ‒ и не на њеним ободима ‒ срели су се Петар, Ведрана и Ана, у необичном троуглу, мисаоном, не зато што су они тако хтели или сам тако ја пожелела, већ у судару различитих кретања која ако нису паралелна, морају се негде срести, у овом тексту, претпоставимо: на површини.
Петар је питао како да у животу не пострада због једне своје рђаве особине ‒ гледа људе као да су добри, верује да они јесу такви, а потом се и разочара, па га заболи душа што је проћердао време и дозволио да његова питома ћуд буде јестив мамац дивљим јегуљама. Ведрана га не чује, јер га не познаје, па каже: Мене је отац у младости мучио, показао ми како зло изгледа, зато ја данас људе презирем, тако им прилазим, сваки је мој отац, а ако време покаже да је другачије, буде лепо, премда је мало лепоте, знам, зато тако и говорим.
Петар је висок младић пред којим је светлост чак и у мраку, а Ведрана је живахна старица која воли људе, иако то не признаје, као што би признала да би могла другом нашкодити како су и њој њени ближњи ‒ кад је била млада.
Како су се Петар и Ведрана срели, сем у овом тексту?
Срели су се у узбурканом мору ‒ мом ‒ и у мојој глави, одговарајући на питање: какви треба да будемо према људима кад о њима не знамо ништа?
Моји саговорници на исто питање одговорили су на исти начин, иако су казивали различите речи ‒ другоме човеку увек се прилази једнако, онако како су нама прилазили кад нисмо могли да изаберемо ко ће нам прићи, а кога ћемо од себе одбити.
Зато сам се ‒ слушајући Ану ‒ запитала: како можеш породити три анђела, а не знати да те за руку држи ђаво? Како се, пре свега, све не испита и не провери, па се на тас не стави да се види ‒ колико је крвних зрнаца у тесној утроби мршавог мушкарца који се не усуди да дише без апарата и разводњене пумпице? Где су очи, љупке, у шта су загледане, кад не виде да у другом ‒ очију нема?
У овом необичном троуглу где су се нашли Петар, Ведрана и Ана ‒ скутрила се једна истина, а оне су увек лепе, јер су чисте, па је ту виђена и једна лепота: да кад је човек насамарен, а чистог срца скројен да под тамним сводом тражи свој добри луг, онда кривица није његова и не може бити, другоме је поклонио своје срце и још више ‒ веру да се може бити и бољи него што се мора. Гледаш у човека, Ана, можда свог мужа или сапатника, желиш да у линијама ока препознаш ону тиху радост што се угнезди у срце човека којем је тешко и који се бори, замишљаш линију, чак две, сваком оку би дала једну, и радујеш се куда се она кривуда, куда засеца својом лаком оштрином, па наново провири из дечјег грла, Михаила, разбукти се као ватра, она топла и пријатна, на којој се кестење пече и руке добију покоју бору, греје те, док не устане човек, твој муж, или Ведранин отац, можда Петрова другарица, одгурну ломљиви сто, све попада и све се сломи, ништа не остане, ниједна нит, без ока.
Очи се заклопе.
У океану ‒ смрдљивој баруштини коју смо лакомислено упрљали ‒ наједном падне кавез, разломе се чврсте жице, отворе се начете шупљине, па поиспада свега, Боже драги, само што нема мемљивих мадраца и непроветрених летњих сукања, чак и жабе забрекћу зеленим гласом, као код Лорке, дођу ватрогасци и судије, жене у туфнастим кошуљама, сви стоје неми, па гласни, певају песму, кликћу, него шта, али их не чује океан.
Једино се виде очи.
Кад их отвориш, ништа није исто сем овог ‒ она доброта јесте твоја. Кад их поново будеш заклопила да не виде више сунца, знаћеш, сад можда и сумњаш ‒ у овоземаљском паклу то је била једина топлина.
Браво!