Ana M.

PIŠE:PROF. BILjANA KOVAČEVIĆ  ([email protected] )

Kada se u egzistenciju uranja kao u plavetni okean, onda neprimetni talasić na površini vode i nema važnost, sem da upozori da more nije mirno. Međutim, ako je svaki talas ‒ ili šum ‒ proizvod dubljeg nemira, a on se ne mora namah spaziti, tad svaki talas bilo koje frekvencije treba razumeti bar kao putokaz, grubo je reći: i kao upozorenje.

U mojoj egzistenciji ‒ i ne na njenim obodima ‒ sreli su se Petar, Vedrana i Ana, u neobičnom trouglu, misaonom, ne zato što su oni tako hteli ili sam tako ja poželela, već u sudaru različitih kretanja koja ako nisu paralelna, moraju se negde sresti, u ovom tekstu, pretpostavimo: na površini.

Petar je pitao kako da u životu ne postrada zbog jedne svoje rđave osobine ‒ gleda ljude kao da su dobri, veruje da oni jesu takvi, a potom se i razočara, pa ga zaboli duša što je proćerdao vreme i dozvolio da njegova pitoma ćud bude jestiv mamac divljim jeguljama. Vedrana ga ne čuje, jer ga ne poznaje, pa kaže: Mene je otac u mladosti mučio, pokazao mi kako zlo izgleda, zato ja danas ljude prezirem, tako im prilazim, svaki je moj otac, a ako vreme pokaže da je drugačije, bude lepo, premda je malo lepote, znam, zato tako i govorim.

Petar je visok mladić pred kojim je svetlost čak i u mraku, a Vedrana je živahna starica koja voli ljude, iako to ne priznaje, kao što bi priznala da bi mogla drugom naškoditi kako su i njoj njeni bližnji ‒ kad je bila mlada.

Kako su se Petar i Vedrana sreli, sem u ovom tekstu?

Sreli su se u uzburkanom moru ‒ mom ‒ i u mojoj glavi, odgovarajući na pitanje: kakvi treba da budemo prema ljudima kad o njima ne znamo ništa?

Moji sagovornici na isto pitanje odgovorili su na isti način, iako su kazivali različite reči ‒ drugome čoveku uvek se prilazi jednako, onako kako su nama prilazili kad nismo mogli da izaberemo ko će nam prići, a koga ćemo od sebe odbiti.

Zato sam se ‒ slušajući Anu ‒ zapitala: kako možeš poroditi tri anđela, a ne znati da te za ruku drži đavo? Kako se, pre svega, sve ne ispita i ne proveri, pa se na tas ne stavi da se vidi ‒ koliko je krvnih zrnaca u tesnoj utrobi mršavog muškarca koji se ne usudi da diše bez aparata i razvodnjene pumpice? Gde su oči, ljupke, u šta su zagledane, kad ne vide da u drugom ‒ očiju nema?

U ovom neobičnom trouglu gde su se našli Petar, Vedrana i Ana ‒ skutrila se jedna istina, a one su uvek lepe, jer su čiste, pa je tu viđena i jedna lepota: da kad je čovek nasamaren, a čistog srca skrojen da pod tamnim svodom traži svoj dobri lug, onda krivica nije njegova i ne može biti, drugome je poklonio svoje srce i još više ‒ veru da se može biti i bolji nego što se mora. Gledaš u čoveka, Ana, možda svog muža ili sapatnika, želiš da u linijama oka prepoznaš onu tihu radost što se ugnezdi u srce čoveka kojem je teško i koji se bori, zamišljaš liniju, čak dve, svakom oku bi dala jednu, i raduješ se kuda se ona krivuda, kuda zaseca svojom lakom oštrinom, pa nanovo proviri iz dečjeg grla, Mihaila, razbukti se kao vatra, ona topla i prijatna, na kojoj se kestenje peče i ruke dobiju pokoju boru, greje te, dok ne ustane čovek, tvoj muž, ili Vedranin otac, možda Petrova drugarica, odgurnu lomljivi sto, sve popada i sve se slomi, ništa ne ostane, nijedna nit, bez oka.

Oči se zaklope.

U okeanu ‒ smrdljivoj baruštini koju smo lakomisleno uprljali ‒ najednom padne kavez, razlome se čvrste žice, otvore se načete šupljine, pa poispada svega, Bože dragi, samo što nema memljivih madraca i neprovetrenih letnjih sukanja, čak i žabe zabrekću zelenim glasom, kao kod Lorke, dođu vatrogasci i sudije, žene u tufnastim košuljama, svi stoje nemi, pa glasni, pevaju pesmu, klikću, nego šta, ali ih ne čuje okean.

Jedino se vide oči.

Kad ih otvoriš, ništa nije isto sem ovog ‒ ona dobrota jeste tvoja. Kad ih ponovo budeš zaklopila da ne vide više sunca, znaćeš, sad možda i sumnjaš ‒ u ovozemaljskom paklu to je bila jedina toplina.