Фото: Јацк Таyлор/Геттy Имагес
Почетком месеца, ЦНН је известио да је британски суд одбио оснивачу Викиликса Џулијану Асанжу „дозволу да уложи жалбу на налог за његово изручење Сједињеним Државама, где га чекају кривичне оптужбе за шпијунажу“. Иако Асанжов правни тим наставља да испробава све опције, стисак се очигледно стеже. Време није на његовој страни. Америчке и британске власти које га прогоне могу себи да приуште да чекају да и оно мало интереса јавности за Асанжов случај попусти пред ратовима, климатским променама, бригом због вештачке интелигенције и другим глобалним питањима.
Али ако мислимо да издржимо све те изазове, биће нам потребни људи попут Асанжа. Ко ће разоткрити злоупотребе и незгодне истине које они на власти желе да задрже у тајности – било да се ради о ратним злочинима или интерним извештајима власника друштвених мрежа о томе како њихове платформе утичу на тинејџерке?
Недавни мини-напад дроном на Кремљ је пример за то. Док је украјинска влада негирала умешаност (приписујући то руским опозиционим снагама), руски председник Владимир Путин одмах је то осудио као „терористички чин“, док су се неки западни посматрачи вајкали да Украјинци гурају рат предалеко. Али шта се заправо догодило? Чињеница да не знамо значи да се догађаји одвијају у опасној ратној измаглици.
Сећамо се стихова из Опере за три гроша Бертолда Брехта, који кажу да су једни у тами, а други на светлу и оне у тами не видиш. Како боље описати данашње медијско доба? Док су мејнстрим медији пуни вести о Украјини, разорни ратови у Централноафричкој Републици, Конгу и другде не добијају готово никакву пажњу.
Ова асиметрија не значи да треба да понудимо ништа мање од пуне подршке Украјини. Али нас обавезује да размислимо о поставци те подршке. Требало би да одбацимо идеју да Украјина заслужује помоћ углавном зато што „такве ствари не би требало да се дешавају у Европи“, или зато што „бранимо западну цивилизацију“. На крају крајева, западна цивилизација не само да игнорише ужасе који се дешавају ван њених граница; често је саучесник.
Уместо тога, Европљани и друга западна друштва би требало да схвате да смо због инвазије на Украјину осетили оно што се све време дешава негде другде – само изван домета наше бриге. Рат нас приморава да размотримо оно што не знамо, оно што не желимо да знамо и оно што знамо али не желимо да нас се тиче. Потребни су нам људи попут Асанжа да изнуде такво суочавање – да бисмо видели и оне у тами.
Наравно, Асанжу се може замерити што се фокусира искључиво на либерални запад и игнорише још веће неправде у Русији и Кини. Али те неправде су већ веома видљиве у нашим медијима. Стално читамо о њима. Ако је Асанж крив за примену двоструких стандарда, то је чињеница и за запад који осуђује Иран док затвара очи пред Саудијском Арабијом.
Као што Матеј (7:3) пита: „А за што видиш трун у оку брата својега, а брвна у оку својему не осјећаш?“1 Асанж нас је научио да признамо не само брвно у сопственом оку, већ и његове скривене везе са пиљевином у очима наших непријатеља. Његов приступ нам омогућава да изнова сагледамо многе велике борбе којима су обузети наши медији и политика.
Узмимо сукоб између нове популистичке деснице и wоке левице. Крајем маја, један школски округ у Јути уклонио је Библију из својих основних и средњих школа када се један родитељ пожалио да у њој „’нема озбиљне вредности за малолетнике’ зато што је порнографска по нашој новој дефиницији“ према закону о забрани књига који је усвојен прошле године. Да то није случај мормонског културалног рата против хришћана, показује захтев упућен округу за ревизију Мормонове књиге због могућих кршења новог закона.
Дакле, ко стоји иза ових захтева? Да ли је то wоке левица која се свети због забране књига о расним и ЛГБТ+ питањима? Да ли је то радикализована десница која примењује строге критеријуме породичних вредности и на сопствене текстове? Коначно, то није битно, јер су и нова десница и wоке левица прихватили исту логику нетолеранције. Упркос међусобном идеолошком анимозитету, они се огледају једни у другима. Док wоке левица демонтира властиту политичку основу (европску еманципаторску традицију), десница је можда коначно скупила храброст да доведе у питање опсценост из својих темељних текстова.
У суровој иронији, западна демократска традиција самокритике запала је у апсурд, сејући семе властитог уништења. Која питања таворе у мраку док нам овај процес заузима сву пажњу? Највећа претња западним демократијама нису Асанж и транспарентност коју он представља, већ радије нихилизам и самоповлађивање који су почели да карактеришу западну политику.
Превела Милица Јовановић
PREUZETO SA:https://impulsportal.net/index.php/kolumne/drustvo/37526-zizek-bez-uzbunjivaca-zapad-je-izgubljen
