Najpre sam se obradovao, kada sam u izlogu knjižare video knjigu o Kosovu. Posle toga, ne malo me je iznenadila, kada sam pročitao ko su sve autori, ne zato što ih ne cenim, kao književnike, već zbog toga što nisam našao ni jedno ime sa Kosova.
U knjizi u izdanju „Lagune“, pod naslovom „Priče o Kosovu“, iako sam se tome nadao da će se tu naći i oni koji su se rodili i živeli, ili i danas žive na Kosovu. Njih nije bilo. A voleo sam da čujem tu autentičnu priču i da će meni i čitaocima ispričati ponešto iz sadašnjosti, prošlosti i kako vide budućnost, ove nekadašnje srpske teritorije. A Kosovo ih je imalo a ima ih i danas. Na primer, nije tu poznati pisac Petar Sarić, koji i dalje živi na Kosmetu. Nisam našao ovog znamenitog pisca ni bilo kojeg drugog koji bi i meni, a pre svega čitaocima širom Srbije i šire, ispričao „Priču o Kosovu“, stvarnu, istinitu, doživljenu .Nisam našao ni Pavla Dželetovića Ivanova, Radoslava Zlatanovića, Radoslava Stojanovića, dr Miloša Đorđevića, novinara i publicistu Zorana Vlaškovića, Mirka Žarića, Milorada Vujovića, Acu Rakočevića, Ratka Stoiljkovića, Mošu Odalovića, i mnoge druge. Ali u knjizi nema ni jednog od najznamenitijih srpskih pisaca i njegovih priča, Grigorija Božovića i svih onih koji su živeli, radili, pisali, poznavali i poznaju dušu Kosova i koji danas negde pate zbog svojih napuštenih domova, koji znaju dušu Kosova, Albanaca, koji su se družili sa njima, živeli jedni pored drugih i dobro poznaju njihove želje i stremljenja, sa kojima su sarađivali, stvarali u istoj zgradi i ulici i sretali se na istom mestu, kao kolege pisci, novinari, iako su jedni išli levom, a jedni desnom stranom čuvenog prištinskog korzoa, a na posao ulazili na ista vrata. Nema onih koji znaju svaku planinu, reku, rečicu, izvor, biljku, put, crkvu i crkvište, svako groblje, potok i livadu. Jedni su imali za cilj ostvarivanje vekovnog sna Albanaca o Kosovu kao državi, i o Albancima, ma gde živeli u jednoj državi, drugi su decenijama pokušavali da zaštite Kosovo, svoju istoriju, svoje bitisanje, i na kraju se razočarali. Jednostavno nisu uspeli, jer su bili nemoćni i jer su drugi odlučivali. Jedni zato što su silom tako hteli, drugi, koji pojma nisu imali o duši Kosova. Uzrok tome svima je dobro poznat, a o duši onih koji su morali da odu i ostave sve, znaju samo oni, oni koji tamo prkosno životare, ali i oni kojima se slama duša negde u Srbiji.
Oni sa Kosova bi pričali o Kosovu. Ispričali bi o starcu iz Obilića, koji je pred smrt ostavio u amanet da ga sinovi odvedu u selo Babin Most, da bi seo na presto cara Lazara, na kojem se sedeo pred bitku na Kosovom Polju. Ispričali bi priču o Slavici iz Gnjilana koja je oteta sa svojom drugaricom, tučenna, silovana i koja ko zna gde sada živi, a zna aktere otmice. Možda bi se tu našla i priča o albanskoj porodici, koja je učestvovala u rušenju crkve i koja je od kamena ogradila svoje dvorište, a zatim mesecima, stari Ajvaz slušao crkvena zvona, kad god bi zaspao i na kraju, koji je poslušao mesnog hodžu da kamen vrati crkvi i da je obnovi što je on i uradio. Ili, kako su neki Srbi zabranili da se hleb prodaje u carskom gradu na Kosovu, a Albanci posle toga u svim gradovima. Možda bi ispričali priču o Kosovu danas, Kosovu u budućnosti. Ali, izgleda da je gotovo svuda isto i u politici i u književnosti. O Kosovu pišu oni koji znaju Kosovo kao geografski pojam i odlučuju oni koji gotovo ništa ne znaju o ovoj novoj zemlji sem što su čitali i gledali slike manastira u monografijama i novinske tekstove, a pišu i odlučuju i oni, koji ko zna da li su i jednom bili na Kosovu, a koji čak nisu ni rodom iz Srbije. I njih su, ratovi i selidbe dovele, gde možda ni oni ni njihovi dedovi i očevi, nisu ni mislili da žive. Možda zbog toga što pate za svojim domom, što se njega neki sećaju, možda im se Kosovo učinilo najvećom srpskom patnjom u sveukupnoj patnji za krajevima u kojima su živeli i oni i možda su i tako nastale „Priče o Kosovu“. Ali svejedno, priču o Kosovu trebao je da ispriča i neko sa Kosova.
Tu je sa svojom prvom pričom Vuk Drašković. U beleškama o piscu, ne piše ni kada ni gde je rođen, samo šta je napisao. Bar da je opisao kako je nekada sa žarom branio Kosovo, teritorijalni integritet i suverenitet. Onda je tu Ana Radmilović, sa pričom „Kosovo-trista čuda“. Piše kada je rođena i da je odrasla u Cavtatu i Beogradu. Zatim Vule Žurić, sa pričom „Krvava porota“, rođen u Sarajevu, živi u Pančevu. Onda Miroslav Toholj „Božićno jutro ili krst po Griški“, rođen u mestu Ljubinje; Vesna Kapor, iz Nevesinja, sa pričom „Čega bi voleo da se sećaš“; Branislav Janković, rođen u Nišu, sa pričom „Slavuj-pile“;Vladimir Kecmanović je iz Sarajeva, živi i radi u Beogradu, a napisao je priču „Prsti“; Ljiljana Dugalić zastupljena je sa kratkom pričom „Nerešeno“, rođena je u Inđiji, a dr Nele Karajlić iz Sarajeva ispričao je priču pod naslovom „Kosovo 1389“; Muharem Bazdulj pisac, rodom iz Travnika, svoju je priču naslovio „Iz Prizrena mjesta pitomoga“, a Srđan V. Tešin iz Mokrina, pojavio se u knjizi pričom „Moje Kosovo“; Dejan Stojiljković sa pričom „Nema hrabrosti“; Marko Vidojković, napisao je „Srpska zemlja kroz oblake leti“, rođen je u Beogradu. Priča Bojana Tončića iz Leskovca, geografski najbliži Kosovu, nosi naslov „Plitka Dubina“, a priču „Porodica“, napisao je Igor Marojević iz Vrbasa, a Alekandar Ilić napisao je priču „Kosovka devojka“.
Odmah da kažem da mi nije namera da bilo šta loše kažem o pomenutim piscima. Sve, kao da ih i lično znam. Ponešto sam i čitao. Poznati su i uspešni. Iza sebe imaju bogato stvaralaštvo, brojne zaslužene nagrade i priznanja. Jednostavno, nije mi nikako jasno kako to da nema ni jednog stvaraoca sa Kosova? Kako se to „Laguna“ odlučila, i nije uvrstila ni jednog pisca, ni jednog majstora savremene priče sa ovog „geografskog podneblja“? Nije valjda da niko nije vredan, niko od njih, da se bar pričom na dve strane, pojavi u ovoj knjizi?
Ali, kada znam da je tako i u vođenju politike prema Kosovu, od proglašenja njegove nezavisnosti, posebno od Brisela do današnjih dana, i da je ova nekadašnja srpska zemlja „otvoren put u Evropu“ Srbiji bez Kosova, onda postaje jasno i ko sve priču priča i ko i kako odlučuje. Ako se reši pitanje telekomunikacija pa se još Kosovo nazove geografskom celinom, a ne srpskom teritorijom i kao takva celina dobije, našom saglasnošću pozivni broj i to međunarodni /na poklon/, a Srbija zauzvrat dobije, kako to reče Nemački ambasador otvaranje poglavlja o javnim nabavkama „zbog uspešnog rešavanja pitanja iz Briselskom sporazuma o telekomunikacijama“, otvaranje poglavlja broj pet/a možda i još dva/, o javnim nabavkama, onda postaje jasno, koliko je Kosovo od najteže Srpske reči, palo na to, da se uslovljava sa najlakšim poglavljem za rešavanje, na „lako i brzo rešivo pitanje“, o kome odlučuju oni koji, ama baš ništa i ne znaju i o toj teritoriji, ni narodima. Pitanje je šta kada oni koji rešavaju o nama i našoj sudbini, reše da otvore ono najteže-broj 35, za koje verujem, da će se otvoriti baš neke godine, možda i za Vidovdan, kao što se kroz istoriju, upravo sve važno i teško, od istih, odlučivalo baš na ovaj dan.
Kosovo nije nimalo lako pitanje, ali zbog nečeg što je tek počelo, ni oni koji su o tome odlučivali,nisu verovali da se ono može lako rešavati licitiranjem datumima i brojevima, koja čine neka poglavlja. I sve je upravo bilo vezano za to. Jedan broj, rešavanje dva tri pitanja, drugi broj, rešavanje drugih tri. I tako, Kosovo je postalo država. To što mi nećemo priznati, to oni koji, kao na bingu izvlače brojeve i obećavaju, mnogo i ne zanima. Znaju oni, da će se to desiti.
Na Kosovu ima više od stotinu ambasada, konzulata, pa čak i Srbija ima svog predstavnika. Ima svoju policiju, carinu, oivičenu granicu, svoje uniforme, ima granične prelaze, čak i Srbija gradi, tamo gde ih nikada nije bilo, ima svoj Ustav, svoje zakone, predsednika države i vlade, ministre, u kojoj su i ministri takozvane Srpske liste, koji su se kao i mnogi u važnim institucijama nove države zakleli na vernost i odbranu države,a ima ih iz raznih krajeva, sa Kosova, čak i iz Knina. Ima državne institucije, svoj Univerzitet, škole, sudove, sudije, svoje ambasadore, samo odlučuje o svojoj sudbini. Ima moćne prijatelje. Ima svoje lične karte, pasoše, dokumenta, registarske tablice, pečat, logo, zastavu, praznike, priznaju se diplome i svedočanstva sa pečatom republike Kosovo… Država je dobila sporazum o SSP, otvara se Kosovu put u EU, a NATO obećava da će ga primiti u ovu alijanstu, što znači da će uskoro imati i svoju vojsku, koja se još uvek od naših prijatelja obučava i naoružava, a čije će se stvaranje uskori obelodaniti.
Svemu tome pomogla je naša država, na zadovoljstvo svojih prijatelja. Nema policije Srbije, nema sudija, nema civilne zaštite, opštine su na budžetu Republike Kosovo, izbori su obavljeni po zakonima Republike Kosovo, jednom rečju, skoro je sve integrisano u Ustavni i pravni sistem nove države, koju mi nećemo priznati, iako je sve učinjeno da ona jača, sebe i svoje institucije, sve do izvlačenja poslednjeg dobitnog broja 35. Predsednik Vlade Kosova, bio je posle toliko godina na severu, predsednik Republike će uskoro posetiti srpsku enklavu i položiti cveće poginulima i ubijenima. Ostalo je pitanje obrazovanja i zdravstva na čemu se uveliko radi, kao što se radi i na formiranju ZSO, zajednice koja će biti dobro umrežena u Ustavi sistem Republike Kosovo. To što će imati neka prava na lokalnom nivou, to ne zabrinjava ni EU ni Kosovo. To ima svaka opština u svetu, pa i u Srbiji. Ali na ovoj teritoriji, Srbija u tome neće učestvovati, ma šta god nam posle ispričali o pobedama, jer Kosovo je, kako god, jedan veliki poraz.
Izvor: www.in4s.net
