VJEČNAJA TI PAMJAT FABRIKO KOJA SI I ŠKOLA I ELEKTRIČNA CENTRALA I TENKOVSKA BRIGADA
U prošlom veku su u svakoj Siriji, Libiji, Iraku i Venecueli, da se i ne govori o ozbiljnijim zemljama, bukvalno svuda – na vlast dolazili mladi majori i pukovnici, predsednici i očevi nacije koji su gradili fabrike, puteve, uzdizali svoje provincije do nivoa velikih gradova, učili mlade za inženjere i lekare, formirali tenkovske brigade, pokušavali da svoje zemlje dignu do američkog, nemačkog ili bar do sovjetskog standarda. U najkraćem, to je bilo – NORMA
A potom se sve – nekako neprimetno i postepeno – sve tragično prelomilo. Fatalna tačka je, po svemu sudeći, pređena 80-ih godina, kada je prvi put postalo isplativije zabavljati nego proizvoditi, špekulisati ciframa nego trgovati robom, upravljati haosom nego kolektivima
Mesto starog sveta zauzelo je neko novo i veoma neprijatno stvorenje koje se otada šepuri na svom tronu. Njemu su potrebni samo klijenti a ne radnici, tinejdžeri a ne odrasli, finansijski instrumenti a ne proizvodi, korporacije a ne države, novi nomadi a lokalno stanovništvo, vojni najamnici a ne regularne armije, genderi a ne porodice, manjine a ne većina, megapolisi a ne zemlje, egzotika a ne NORMA
AUTOR: Dmitrij Oljšanski
SVET industrije, svet 20-og veka, svet prošlosti – imao je svoje tamne strane, bilo je s njim mnogo problema, ali mu se jedno ne može poreći: njemu su bili potrebni LJUDI.
Taj svet je polazio od ideje da se svakom čoveku može naći neki posao i da svaku teritoriju (zemlju) treba razvijati i na njoj proizvoditi nešto korisno.
U svakoj Siriji, Libiji, Iraku i Venecueli, da se i ne govori o ozbiljnijim zemljama, bukvalno svuda – na vlast su dolazili mladi majori i pukovnici, predsednici i očevi nacije koji su gradili fabrike, puteve, uzdizali svoje provincije do nivoa velikih gradova, učili mlade za inženjere i lekare, formirali tenkovske brigade, pokušavali da svoje zemlje dignu do američkog, nemačkog ili bar do sovjetskog standarda.
U najkraćem, to je bilo – NORMA.
To je svuda po svetu pravilo neku ravnomernost. Svuda se događalo nešto razumno. Možda i sa preterivanjima i sa presoljavanjem, ponegde i surovo i neuspešno, ali je sve to – bilo.
Ceo svet je bio takav.
A potom se sve – nekako neprimetno i postepeno – sve tragično prelomilo.
Fatalna tačka je, po svemu sudeći, pređena 80-ih godina, kada je prvi put postalo isplativije zabavljati nego proizvoditi, špekulisati ciframa nego trgovati robom, upravljati haosom nego kolektivima.
Na tome je stari svet – nije važno da li kapitalistički ili socijalistički, diktatorski ili demokratski, svejedno da li je postojao u ime nacije ili klase ili u ime bilo čega trećeg – pogubio pozicije.
Njegovo mesto je zauzelo neko novo i veoma neprijatno stvorenje koje se otada šepuri na svom tronu i ne prestaje da jača.
Tom stvorenju su potrebni samo klijenti a ne radnici, tinejdžeri a ne odrasli, finansijski instrumenti a ne proizvodi, korporacije a ne države, novi nomadi a lokalno stanovništvo, vojni najamnici a ne regularne armije, genderi a ne porodice, manjine a ne većina, megapolisi a ne zemlje, egzotika a ne NORMA.
Samo emocije, a ne zdrav razum.
Zato sada na svakom koraku nailazimo na ono što to odvratno stvorenje ostavlja iza sebe.
U čemu je, recimo, nevolja sa migrantima po šatorskim naseljima ili onim koji još brodovima plove prema civilizaciji?
Migranti su za novu civilizaciju važni utoliko što migriraju a ne oru i ne seju. Čak je poželjno da večno migriraju… da bi proizvodili povode da se govori o multikulturalizmu, ksenofobiji, čovečnosti, prokletom imperijalnom nasleđu, identitetima i sličnoj oficioznoj makulaturi.
A zamislite da su ti migranti ostali u svom Iraku ili Tadžikistanu i da su smerno pitali savremeni svet:
– Da li bi možda bilo bolje da radim u fabrici iza ugla?
– A da postanem učitelj, pa da i stan dobijem?
– Ili možda da postanem profesionalni vojnik, pa da doslužim i do komandanta puka?
– A može i da električnu centralu izgradimo, proizvodimo automobile i branimo doktorske disertacije?
Savremeni svet bi se tupanu nasmejao u lice.
Poručio bi mu: tvoja fabrika je neefikasna, mi ćemo sve fabrike u svetu nagurati u jedan veliki Bangladeš. Učitelje ćemo pootpuštati, ako im bude potrebno – imamo onlajn kurseve psihologije i dizajna. Armija – to je nasilje, a nasilje je – zlo.
Ako se negde nešto dogodi – poslaćemo dronove, izbombardovaćemo nekoliko ambara i objaviti da je pobedila sloboda.
Tvoje električne centrale nanose štetu prirodi, automobili – još više, možemo ti pokloniti električni trotinet, a što se tiče disertacije – neka bude ovako.
Navuci na sebe krpe da izgledaš što strašnije, skači u čamac i plovi prema nama, sedni nasred ulice i mrmljaj nešto nerazumljivo. Najbolje je da to bude nekakvo zaklinjanje kao kad se ljudi prinose kao žrtva.
Šta, ne znaš nikakvo takvo zaklinjanje?! Ostavi se Šekspira. Smišljaj neko zaklinjanje! I neprestano govori kako su te svi povredili, kako stradaš, a mi ćemo ti obezbediti socijalnu pomoć da i dalje sediš posred ulice.
Usput ćemo i disertaciju odbraniti transgresivnim aspektima nebinarnog diskursa postkolonijalnih identiteta.
Jesi li ukapirao?
Idi traži da se obučeš u nešto iscepano.
FOTO: Mladi 90-ih godina prošlog veka i danas
Idi zato što čovek više nema nikakvu važnost u svojoj kući i na poslu koji bi radio decenijama, a ni u svojoj zemlji u kojoj je sve stabilno, regularno i ravnomerno.
Sada čovek mora bežati na neko mesto koje mu je naznačeno za novi život, pa tamo – ako bude imao sreće – da prođe onlajn-kurs psihologije i dizajna, to jest – da počne da proizvodi pustotu, a ako ne bude imao sreće – da dobije socijalnu pomoć da može da sedi na zemlji u svojim pocepanim krpama…
Vječnaja ti pamjat druže pukovniče koji si i gospodin.
Vječnaja ti pamjat fabriko koja si i elektična centrala i put, i škola, i automobil, i tenkovska brigada…
Vječnaja ti pamjat NORMO koja si i zdrav smisao…
IZVOR: http://fakti.org/quo-vadis-orbi/zapad-21-vek-pretvara-u-vek-kome-nisu-potrebni-ljudi
Preuzeto sa: https://naukaikultura.com/zapad-21-vek-pretvara-u-vek-kome-nisu-potrebni-ljudi/
