Посланичка група МИ СНАГА НАРОДА,Проф. др Бранимир Несторовић упутила је Председнику, Народној скупштини Републике Србије, бројним домаћим институцијама и појединцима, следећи допис који преносимо у целини.
“Истоветан текст, на енглеском језику, послат је на око 600 адреса у свету, укључујући сва представништва држава у Уједињеним Нацијама, у Савету Европе, другим светским институцијама, функционерима и медијијима (Немачка, Француска, Италија итд.).
Усвајањем Резолуције Генерална скупштина УН:
- забрањује оспоравање „геноцида“ над европским муслиманима у Сребреници;
- обавезује све да тај „геноцид„ мора постати део образовних система;
- утврђује обавезу да се сваке године „11. јули“ обележава као Међународни дан сећања на тај „геноцид“.
На тај начин Срби би били трајно оптужени и сатанизовани као геноцидан народ.
Поред тога, пресудна улога УН, САД, Немачке, Француске, Британије, Италије … у тим дешавањима се не помиње, али се шаље порука целом свету, посебно муслиманским земљама, о наводној бризи за људска права муслимана, док изостаје иста брига о десетинама или стотинама хиљада убијених жена и деце у Гази, Руанди, Либији, Ираку, Авганистану итд.
Истовремено, забраном негирања геноцида биће забрањено помињање кључне улоге Немачке, Ватикана, УН, САД, Британије, Италије … у разбијању Југославије, узроковању верске мржње и изазивању грађанског братоубилачког рата на територији Босне и Херцеговине између фракције муслимана верних Алији Изетбеговићу (Армија БиХ) и муслимана верних Фикрету Абдићу(АПЗБ – Аутономна покрајина Западна Босна), и то: најпре рата Армије БиХ против Срба и Хрвата, а затим и рата Хрвата против Срба и муслимана верних Фикрету Абдићу.
Миран заједнички живот три конститутивна народа пореметили су и резултати тада одржаних избора у БиХ, односно убедљива победа популарног муслиманског лидера Фикрета Абдића над Алијом Изетбеговићем за око 160.000 гласова. Иако је победник Фикрет Абдић „препустио“ председничку функцију Алији Изетбеговићу, проблеми су се умножавали јер чланови Предсједништва БиХ (Фикрет Абдић, Никола Кољевић и Биљана Плавшић) нису били за сукобе и рат. Зато су априла 1992. године Председништво БиХ најпре напустили Кољевић и Плавшић, а Фикрет Абдић следеће године.
Као најпопуларнији муслимански лидер у БиХ, Фикрет Абдић је основао поменуту Аутономну Покрајину Западна Босна – задржавајући пословне и пријатељске односе са Хрватском и Србијом, односно са Фрањом Туђманом и Слободаном Милошевићем.
Због неслагања Срба око разбијања Југославије, СБ УН је 30. маја 1992. године донео Резолуцију 757 (1992), којом је Србију и Србе ставио у потпуну међународну изолацију, која је трајала непрекидно 3 и по године, све до 22.11.1995. године. У том периоду, због претње међународним санкцијама, нико није смео да контактира, нити да послује са Србијом.
Четири месеца након увођења ембарга без преседана, СБ УН 19. септембра 1992. године доноси Резолуцију 777 (1992), којом констатује да СФР Југославија престаје да постоји и да Савезна Република Југославија (Србија и Црна Гора) не може аутоматски да настави чланство бивше СФРЈ и да учествује у раду Генералне скупштине УН. Остављена је могућност да остатак некадашње Југославије може да поднесе пријаву за пријем у чланство УН (као нова држава).
Вероватно да би се створили нелегални “услови” Међународном суду правде да може да доноси пресуде и за неки „локални геноцид“, уз помоћ СБ УН 6. октобра 1992. године формирана је Комисија да истражи евентуалне ратне злочине и тешке злочине против човечности учињене у бившој Југославији од 1991. године. На челу те комисије био је Шериф Басиуни. На саслушању у америчком Конгресу дискутовало се о томе, са напоменом да дешавања у Босни, према Конвенцији о геноциду, тешко могу да се оквалификују као геноцид, али, ако се заузме „прогресивни“ став, да геноцид може да се изврши на локалном нивоу, ситуација би могла бити другачија…
Користећи невиђену међународну изолацију и сатанизацију Србије и Срба, Влада БиХ је 20.3.1993. године, супротно Уставу – без учешћа Срба као трећег конститутивног члана, поднела тужбу против, како је Резолуцијом констатовано, непостојеће државе СРЈ (Савезне Републике Југославије), за непостојећи геноцид против муслимана, који ће крајем септембра променити назив у Бошњаци.
Како није постојао геноцид у Сребреници, и пошто је Југославија престала да постоји као држава-чланица УН, од Међународног суда правде се очекивало да се огласи ненадлежним иодбацитужбу, због недостатка активне легитимације на страни тужиоца и пасивне легитимације на страни туженог.
Уместо тога, вероватно под политичким утицајем, притиском или уценом, Суд је поступак држао отвореним и одуговлачио пуних 14 година, као да је ишчекивао погодан тренутак да га настави и да прихвати тужбени захтев (који је требало да буде одмах одбачен) у тренутку када је много тога заборављено.
Тих дана, септембра 1993. године, медији су преносили наводни предлог америчког председника Била Клинтона Алији Изетбеговићу да ће интервенисати након што се створи инцидент у коме ће настрадати нпр. 5000 лица.
Разлог који је искоришћен као основ за тужбу, нађен је тек две и по године касније, у догађањима на територији Сребренице 13 – 19. јула 1995. године.
С обзиром да је од почетка рата у БиХ 1. марта 1992. године, па до тог тренутка, погинуло око 100.000 лица (око 60.000 муслимана, 23.000 Срба и 8.800 Хрвата према подацима Слободне Европе), догађања у Сребреници уопште нико није помињао,све до следеће 1996. године. Те „злочине“ није помињао ни Алија Изетбеговић, који је у периоду од 1.11. – 14.12.1996. године учествовао са америчким преговарачем Ричардом Холбруком, Туђманом и Милошевићем у преговорима око закључивања Дејтонског мировног уговора. Током ратних дешавања Алија Изетбеговић није долазио у Сребреницу.
Да би се заборавили стварни узроци непотребног разбијања Југославије и изазивања рата међу народима који су десетинама година живели без међусобних проблема, неко је догађања око Сребренице искористио као повод да се кривица за распад Југославије и рат у БиХ свали на херметички изоловане и сатанизоване Србе, који су се залагали за мир.
За УН, Немачку, САД, Британију, Италију, Ватикан … није било од значаја то што нису испуњени ни основни процесни и материјални услови за вођење судског поступка, јер се нису обазирали на чињенице и међународно право, као ни у случајевима крвавих сукоба у Либији, Ираку, Афганистану, или масовним убиствима жена и деце у Руанди, Гази итд.
—– * —–
Следе чињенице са доказима који негирају кривицу Срба, а указују на директну кривицу других актера: УН, Немачке, САД итд.
1. Геншер 27.09.1989. године обећао да “нико у Европи не треба да се плаши немачког уједињења”.
2. У циљу спајања две Немачке, 12.09.1990. године потписан је “УГОВОР 2+4” којим је озваничено поновно уједињење две Немачке. Потписе су ставили Савезна Република Немачка (Ханс-Дитрих Геншер), Немачка Демократска Република (Лотар де Маизиере) и четири силе победнице из Другог светског рата (Француска – Ролан Дима; Русија – Едвард Шеварнадзе; Велика Британија – Даглас Херд и САД – Џејмс Бејкер).
Поменутим Уговором, Немачка која је узроковала два светска рата са тридесетак милиона жртава, обавезала се да ће водити одговорну, мирољубиву политику у Европи, да ће поштовати своје границе установљене по завршетку Другог светског рата и да са немачког тла никада више неће кренути нови рат, а да ће Немци оружје употребљавати само у складу са својим Уставом и Повељом УН(ПОЛИТИКА, 13.9.2000.).
* Чл. 2…. Уговора гласи: “Владе СР и ДР Немачке изјављују да уједињена Немачка никада неће употребити никакво своје оружје, осим у сагласности са својим Уставом и Повељом УН”. Међутим, већ након две године Немачка је ангажовала своје оружане снаге против Срба.
3. Прекретница у БиХ настаје након вишестраначких Избора одржаних 18.11.1990. године. Супротно очекивањима, на њима је убедљиво победио Фикрет Абдић(СДА, Муслиман) са 1.045.539 гласова, за кога су гласали Муслимани, Срби, Хрвати и Југословени.
Поред њега, у Предсједништво су ушли лидер СДА Алија Изетбеговић(СДА, Муслиман) са 879.266 гласова, Ејуп Ганић(СДА, Југословен) са 709.691 гласова, Биљана Плавшић(СДС, Српкиња) са 573.812 гласова, Стјепан Кљујић(ХДЗ, Хрват) са 473.002 гласа и Фрањо Борас(ХДЗ, Хрват) са 416.629 гласова.
Иако није добио највише гласова, Предсједник Предсједништва Социјалистичке републике Босне и Херцеговине постао је Алија Изетбеговић.
4. У циљу решавања насталих проблема Европа је Југославији понудила помоћ. С тим у вези Борисав Јовић, пише у својој књизи „КЊИГА О МИЛОШЕВИЋУ“, изд.2001 (стр. 80 и 81.): “Европа је чак преварила Србију у припреми целог аранжмана растурања Југославије… Одређена је Француска, као традиционални пријатељ Србије, да обави нечастан посао. Митеран, тадашњи председник Француске, позвао је Милошевића, председника Србије, и убедио га да пристане да Европска заједница формира једну правну комисију, која ће да изучи све правне аспекте југословенских проблема и да предложи адекватно решење. Милошевић је то прихватио… Митеран му је обећао да ће он лично одредити представника Француске, који ће бити и председник поменуте комисије, која ће максимално заштитити свачије, па и српске интересе…”
5. Сер Артур Шерман, новинар и некадашњи саветник Маргарет Тачер, изјавио је 13.01.1991. године: “Главни протагонисти кризе на Балкану су католичка црква у садејству са Немачком и САД, јер по сваку цену желе да униште православље. Они иду толико далеко да у тај рат улазе заједно са исламом”(БЛИЦ, 24.04.1998.)
6. Последњи Председник Југославије Стипе Месић, у контакт емисији словеначке приватне МТВ (07.11.1995), каже да је дошао у Београд, на највишу функцију у Федерацији да посредством тадашње дипломатије СФРЈ ступи у везу са најутицајнијим међународним факторима и увери их у бесмисленост опстанка Југославије. „Идеју о разбијању Југославије желео сам да пренесем онима који су имали најјачи утицај на њену судбину – Геншеру и папи. Са Геншером сам се састао чак три пута. Он ми је омогућио контакт са Светом столицом. Папа и Геншер сложили су се са потпуним разбијањем СФРЈ“, нагласио је Месић (ПОЛИТИКА и Пол. ЕКСПРЕС, 09.11.95.).
7. Говорећи о почетку сукоба, у интервјуу за Франкфуртске вести 12.02.2009. године, Министар унутрашњих послова Хрватске Јосип Бољковац каже: „Тада 1991. године, први су нападнути Срби, нападнута је Југославија, а не Хрватска. Гојко Шушак, Бранимир Главаш и Вице Вукојевић противтенковским оружјем, армбрустима су напали Борово село да би испровоцирали рат. Из тог разлога срушен је и мост у Осијеку…“. „Рат није био нужност већ намјера“ „Немачка је имала пресудан утицај на руководство и кадрове из Хрватске“
8. Џемс Бејкер је 13.01.1995. године, говорећи пред америчким Конгресом, истакао:“Чињеница је да су Словенија и Хрватска унилатерално прогласиле независност, упркос нашим упозорењима, оне су употребиле силу да би заузеле граничне прелазе и то је изазвало грађански рат”(ПОЛИТИКА, 14.01.1995.)
9. КУТИЉЕРОВИМ ПЛАНОМ, који су у Лисабону 23.2.1992. године потписали Алија Изетбеговић, Радован Караџић и Мате Бобан, предвиђено је решавање свих неспоразума мирним путем. Међутим, одмах по повратку у Сарајево, како су пренели медији, Алија Изетбеговић је повукао своју сагласност на захтев Зимермана, америчког амбасадора.
Два дана касније, 25.2.1992. године, супротно противљењу Срба заказана је седница Скупштине са циљем доношења Одлуке о расписивању референдума за утврђивање статуса БиХ. Без учешћа и сагласности Срба као конститутивног народа, донета је одлука о заказивању референдума за 29.2. и 1.3. у циљу изјашњавања грађана о осамостаљивању и одвајању БиХ од Југославије.
На нелегално одржаном референдуму, према објављеним подацима, регистровано је 64,31% гласачких листића, од којих 64,14% важећих. С обзиром да је Устав предвиђао најмање 2/3 или 66,66%, референдум је био неуставан.
У тако напетој атмосфери, муслиман Рамиз Делалић пуцао је на свадбену поворку Срба на Башчаршији, у центру Сарајева, и том приликом је убио младожењиног оца и ранио свештеника Српске Православне Цркве, што Срби сматрају почетком рата у Босни иХерцеговини. Тај рат окончан је након 3,5 године Дејтонским споразумом, скоро истоветним Лисабонском споразуму, али уз разарања, створену мржњу и са око 100.000 жртава.
Сматрајући да наметнути 1. март није подобан да се слави као заједнички дан државности, 30 посланика Народне скупштине Републике Српске затражило је од Уставног суда БиХ да прогласи неуставним Закон о проглашењу 1. марта Даном државности РБиХ. У доношењу Одлуке У-18/16 Уставни суд је тај захтев одбио, набрајајући прописе које је применио, али није поменуо основни пропис, Устав који резултате Референдума и тај закон чини неуставним.
10. Међутим, пет дана касније, 06.03.1992. године, Босна и Херцеговина је постала самостална, а у чланство УН примљена је 22.05.1992.
11. Незадовољни радом Предсједништва БиХ, 07.04.1992. године Биљана Плавшић и Никола Кољевић српски чланови напуштају Предсједништво БиХ.
12. О доласку муџахедина у БиХ, Слободна Европа(https://www.slobodnaevropa.org/a/1107532.html)пише:
Почели су пристизати преко Хрватске у љето 1992. године – испрва само мале групе прекаљених ветерана борби у Афганистану.
Одмах по доласку у Босну и Херцеговину, током 1992. године, ветерани муџахединског покрета из рата у Афганистану и добровољци из исламских земаља који су дошли помоћи обрану босанских муслимана успоставили су своје прве базе у средњој Босни. Испрва, далеко од очију знатижељника, каже новинар у сарајевском магазину “Дани” Есад Хећимовић који је пратио овај процес:
“Практично, своје прве базе су успоставили у планинским селима у околици Травника, Зенице, Бугојна, Тешња и других мјеста у средњој Босни. Тек поступно, како су јачали у току рата у БиХ, они су се спуштали у градове, тако да су тек негдје у априлу 1993. године, након што су оружано протјерали јединице Хрватског вијећа обране, преузели један објекат у Зеници и у њему поставили своју главну команду.”
Они су до јесени 1993. постали јединица под називом Ел Муџахид, која је дјеловала у саставу и под изравним заповједништвом Трећег корпуса Армије БиХ, односно генерала Расима Делића. Судећи по видео-материјалу који су снимали и дијелили сами муџахедини, видљиво је да су се чланови најужег заповједништва Трећег корпуса састајали и координирали акције с вођама добровољаца из исламских земаља, међу којима је било особа за којима су биле издане међународне потјернице због умијешаности у тероризам.”
13. Своја запажања о том времену Фикрет Абдић је изнео у књизи History | Историја (https://apzapadnabosna.com/istorija-1)
Након референдума о Босни и Херцеговини као самосталној држави, националне страсти су узавреле и цијело прољеће 1992. године било је испуњено непрестаним сукобима и скандалима који све више показују да је Босна и Херцеговина на путу ка рату који се више не може избјећи. Као члан Предсједништва Републике Босне и Херцеговине, скоро сам стално на терену и у контакту са људима на терену.
Прољеће 1992. године било је изузетно турбулентно и бурно. Тако смо 2. априла из Бијељине добили дојаву од СДА да су муслимани нападнути у Бијељини и да је неминован масакр. Одмах сам предложио да формирамо трочлану комисију од чланова Предсједништва и изађемо на терен. По уласку у салу за састанке питам да ли тамо има муслимана. Одговарају да нема јер се нико није јавио. Пристајем да останем на састанку под условом да након тога позовем муслимане преко Радио Бијељине, обиђем улице око центра града, обиђем рањенике у болници и обиђем породице чији су чланови умрли, што су сви присутни прихватили. Одговорио му је представник Жупанијског дома којег је именовао предсједник Туђман, господин Хрвоје Шошић, жестоко псујући пред микрофонима и камерама, врло жестоко и оштро, истичући да сам пасош добио за своје заслуге, те да је штета што сам њега, Зулића, извукао из затвора у српски затвор,
Да би апсурд био потпун, треба се присјетити да је тај исти Мухамед Зулић, након отприлике пола године, у Сабору Републике Хрватске током сједнице, а током јавног ТВ пријеноса, са говорнице поставио питање “ко је том четнику Фикрету Абдићу дао хрватски пасош“.
Врло мало муслимана је дошло након мог позива. Из разговора сам схватио да су се у гостионици посвађали Србин и Муслиман, те сам предложио да СДС и СДА сједну и пронађу рјешење спора, јер су многи грађани бирали једну или другу од сукобљених страна. Може ескалирати ако се не смири, а Алија је тражио да се објави да је у Бијељини убијено три хиљаде муслимана. Касније је градоначелник Бијељине изјавио да је ова Алијина изјава о три хиљаде убијених у Бијељини испразнила Зворник од муслимана. То је проблем функционирања СДА, која Алијину евидентну лаж прихвата као истину.
Један од најбизарнијих догађаја догодио се крајем априла 1992. Успио сам сазвати сједницу кантоналних одбора СДА, СДС и ХДЗ у Бихаћу за 26. април. То је уједно и посљедњи састанак три главне странке у БиХ на том нивоу прије почетка озбиљних ратних операција. Имали смо састанак у згради Опћине и у једном тренутку је дошао човјек са телефонске централе и замолио ме да се јавим на телефон јер ме у Карловцу чека неколико хиљада људи који су дошли из иностранства бранити Босну и Херцеговину. Био сам јако изненађен јер нисам имао информације о томе. Кад сам сутрадан стигао у Карловац, тамо је било око три до четири хиљаде људи. Објаснили су ми да су их позвали Шефко Омербашић и Мустафа Церић уз сагласност Алије Изетбеговића.
До данас, пропаганда СДА и владајућих група, сукоб на Јоховици и Скоковима приказује као почетак братоубилачког рата муслиманског народа у Босни и Херцеговини.
Истина је да сам имао репутацију (нарочито као изборни побједник) и да су ме поштовали и Срби и Муслимани и Хрвати и ЈНА.
Ибран Мустафић (за време рата био председник извршног одбора СО Сребренице и аутор је књиге “Планирани хаос”) председник Сребренице помиње Цазинску крајину у контексту међумуслиманског сукоба и истиче: „Управо у периоду када је Сребреница фактички постала гето у којем влада својеврсно примирје, широм БиХ се води жесток рат. Што је најгоре, у ратним извјештајима се ријетко помињу борбе са српским окупаторима. Цазинску крајину и борбе између “абдићеваца” и 5. корпуса Републике Босне и Херцеговине.
Тада нисам могао вјеровати да у Предсједништву сједе људи којима је потребан рат и да би, да није било агресије на БиХ, шеф Предсједништва БиХ нашао начин да изазове рат. Алија Изетбеговић је на крају дана у “Исламској декларацији” јасно написао да нема државе без крви, те се досљедно држао те изјаве.
14. Након 19 дана од именовања за српског члана Предсједништва БиХ, уместо Биљане Плавшић и Николе Кољевића, Ненад Кецмановић 06.07.1992. године такође напушта Предсједништво БиХ.
15. По повратку из Женеве и Њујорка, Борисав Јовић 15.04.1992. године изјављује, да му је Генерални секретар УН Бутрос Гали потврдио да се континуитет Југославије не доводи у питање.
16. Пет месеци касније, Резолуцијом СБ УН 777 (1992) од 19.09.1992. године констатује да је СФРЈ (Социјалистичка Федеративна Република Југославија) престала да постоји, препоручује се да се пријави за чланство у УН и да више неће учествовати у раду Генералне скупштине.
17. 20.10.1992. године, на првој страни THE NEW YORK TIMES је објавио текст под насловом: “Силовање је било оружје Срба, каже ОУН”, стручњаци додају да је број доказаних случајева можда испод 20.000.
Сутрадан је повучена ова тврдња уз напомену да УН треба да испитају да ли је било “систематског силовања”.
18. 1993. – „Ратна улога Фикрета Абдића“, DW 26.09.2011. (https://www.dw.com/bs/ratna-uloga-fikreta-abdi%C4%87a/a-15417075):
Формирање Аутономне Покрајине Западна Босна 1993. довело је до међубошњачког сукоба и погибије око 3.000 особа. Од формирања тзв. Аутономне Покрајине Западна Босна 1993. г., до краја рата, у међубошњачком сукобу погинуло је 3.000 људи.
Ратни злочинац Фикрет Абдић “Бабо” је тзв. Аутономну покрајину Западну Босну (АПЗБ) формирао 1993. године у договору са Слободаном Милошевићем и Фрањом Туђманом због “неслагања са тадашњом политиком Странке демократске акције (СДА) и предсједником Алијом Изетбеговићем”. Услиједили су споразуми са Матом Бобаном (предсједником ХДЗ-а БиХ и тзв. Хрватске Републике Херцег Босне) и Радованом Караџићем (предсједником СДС-а и Републике Српске).
Најтеже борбе вођене су између Бошњака, припадника регуларних јединица 5. корпуса Армије БиХ и снага лојалних Фикрету Абдићу. “У том сукобу је погинуло близу 3.000 Бошњака и када се све то сабере, онда се види какве су катастрофалне посљедице процјене Фикрета Абдића”, каже Селмановић.
19. Фикрет Абдић (https://apzapadnabosna.com/istorija-1):
Мој одлазак из Сарајева и одлазак у Велику Кладушу се у потпуности поклопио са одласком Биљане Плавшић и Николе Кољевића и Фрање Бораса из Сарајева и Предсједништва БиХ.
“Ја сам човјек мира”, каже Абдић и наставља док је Алија био човјек рата и моћи. Абдић је био за разумно сагледавање проблема, за концепт који Алија никада није изнио пред муслимански народ. Сваки пут када је Абдић покушао да нормализује односе са Србима, ови из Сарајева су говорили да је четник, ако преговара са Хрватима постаје усташа.
Силајџић и Изетбеговић желе да то буде политичка аутономија која нам не би оставила простора за преговоре са Србима и Хрватима о нормализацији односа.
Као изборног побједника и човјека који се није могао подмитити са два милиона марака, најлакше ме је било елиминисати оптужујући ме да сам издајник, а касније и ратни злочинац, и промовирати га на начин да је као предсједник оптужио Предсједништво као издајника и сецесионисту. У томе лежи кључ за разумијевање зашто је аутономија Западне Босне, која је почивала на међународно договореном пројекту стварања покрајина у Босни и Херцеговини, проглашена сецесијом и издајом, и зашто Алија није оклијевао да искористи оружане снаге 5. корпуса као ударну снагу која ће „међумуслимански сепаратизам у Босни и Херцеговини почети сломити и започети рат .
20. Дана 20.3.1993. године – 66 дана пре него што је СБ УН усвојио Резолуцију 827 о оснивању МКСЈ (Међународног кривичног суда за бившу Југославију), или 2,5 године ПРЕ него што ће се десити „геноцид“ у Сребреници – БиХ је тужила СРЈ (Савезну Републику Југославију) да је ИЗВРШИЛА геноцид не само у Сребреници него и ИЗВАН БиХ.
МСП (Међународни суд правде) је, након 14 година или 26.2.2007., уместо да је одбацио тужбу, донео ПРЕСУДУ Бр. 91 – којом је утврдио да СРБИЈА „није извршила геноцид“, а да је “прекршила обавезу спречавања геноцида“. Ни овај Суд није утврђивао пресудом, да ли се десио геноцид, а ако јесте – ко га је извршио.
21. Суд је, по пријему тужбе, исту морао одбити јер тужена држава СРЈ не постоји од 19.9.1992. године на основу Резолуције СБ УН бр. 777 и одлуке 47/1 (види тачку 16).
22. Из истоветних разлога, у 8 поступака СРЈ против држава НАТО(САД, В. Британије, Немачке, Француске, Италије…) због агресије и бомбардовања Србије -, исти Суд се огласио ненадлежним са образложењем:
У време бомбардовања СРЈ није била чланица УН према Резолуцији бр. 777 СБ УН 19.9.1992. године и Резолуцији бр. 47/1 Генералне скупштине УН од 22.9.1992. године,па СРЈ, у време подношења тужбе – 29. априла 1999. године није била страна Статута, који у чл. 35. ст. 1. прописује да је „Суд доступан свим државама странама Статута“.
С обзиром да је СРЈ као држава примљена у чланство УН Резолуцијом Генералне скупштине УН бр. 55/12 од 1.11.2000. године, а да је Србија постала самостална држава 3.6.2006. године – Суд је МОРАО да да се огласи НЕНАДЛЕЖНИМ у предметном поступку БиХ против Југославије/Србије. Поред тога, Србија није потписала ни Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида, нити је прихватила СТАТУТ Међународног суда правде.
23. Након три месеца од подношења тужбе БиХ против СРЈ, Влада СРЈ је 02.06.1993. године упутила СБ и Генералној скупштини УН „Меморандум о ратним злочинима у источној Босни(општине Братунац, Скелани и Сребреница) почињеним над српским становништвом од априла 1992 до априла 1993“, када је убијено више од 1.000 Срба, око 3.000 њих је рањено и извршено етничко чишћење (од 93 насеља у којима су живели Срби уништено је 82). А најгоре је прошла баш општина Сребреница, где је од 9.390 Срба остало само њих 860 (девет одсто)… О томе су писали репортери „Вашингтон поста“ (фебруара 1994.) и „Торонто стара“ (јул 1995), а што је изнео Емил Влајки у својој публикацији „Демонизација Срба (2000. године).
24. Норвешки Министар иностраних послова, говорећи 19.04.2012. године поводом 20 година од почетка рата у Босни, у интервјуу датом у Братислави током конференције о безбедности, како преноси Радио Слободна Европа, каже: „Лорд Овен, као представник ЕУ, и ја, у име УН успјели смо у јесен 1993. године да издејствујемо усмени пристанак све три стране на мировни споразум .
Међутим, представници Бошњака су потом саопћили да не могу прихватити тај документ, јер су их тако савјетовале америчке власти.
25. Деветог септембра 1993. године, говорећи на локалној телевизији у емисији „Вријеме истине”, Фикрет Абдић се први пут јавно огласио о току припрема за формирање Аутономне Покрајине Западна Босна апелирајући да што већи број грађана потпише Иницијативу.
Истога дана, Команда 5. Корпуса Армије БиХ јавно се огласила преко средстава информисања Округа Бихаћ да не прихвата Иницијативу за формирање Аутономне Покрајине Западна Босна и да треба зауставити прикупљање потписа које је било у току.
26. „…Тамо су нас у Женеви (Буху и Крајишника) чекали Изетбеговић и Силајџић, и предложе нама заједничку декларацију Муслимана и Срба. И у тој декларацији један параграф гласи: пет година ће бити на снази рјешење које ми договоримо, а послије пет година, Срби имају право на референдуму да се издвоје ако не желе да остану у Босни и Херцеговини. И данас имам ту декларацију од 24.09.1993.“ (Политика 20.01.2014. – Момчило Крајишник – Моја истина)
27. 27.09.1993. године, у хотелу Холидеј Ин, на Првом Бошњачком сабору, промењено је национално име, тако што су Муслимани постали “Бошњаци”.
28. (https://sh.wikipedia.org/wiki/Autonomna_pokrajina_Zapadna_Bosna)
Истог дана, 27. септембра1993, Фикрет Абдић Бабо преузео је власт у Великој Кладуши (са намјером да исто учини и у Бихаћу), и успоставио тзв. “Аутономну покрајину Западну Босну” по угледу на тзв. Српске аутономне области (САО) из 1991.
29. Истога дана, на другом крају БиХ, на основу неколико десетина хиљада сакупљених потписа грађана Округа Бихаћ и Одлуке Уставотворне скупштине у Великој Кладуши је проглашена Аутономна Покрајина Западна Босна.
Када су јединице Петог корпуса Армије БиХ, под командом генерала Атифа Дудаковића, средином аугуста 1994. умарширале у Велику Кладушу Фикрет Абдић прелази у Хрватску. Ипак Абдић се накратко вратио и уз помоћ Мартићевих српских оружаних снага преузео Велику Кладушу, након чега је прогласио тзв. Републику Западну Босну. Након акције “Олуја” хрватске војске 1995, када се руши српска парадржава у Хрватској, Армија Босне и Херцеговине истовремено потискује Абдића из Цазинске крајине. Био је то крај идеје о државици на западу Босне и Херцеговине. (https://historija.info/republika-zapadna-bosna-hronologija-jedne-izdaje/)
30. 22.10.1993. године, послије потписивања споразума са Бобаном, Фикрет Абдић је отпутовао у Београд и са Радованом Караџићем, у присуству Слободана Милошевића, потписао Декларацију која обје стране обавезује на мир. (https://historija.info/republika-zapadna-bosna-hronologija-jedne-izdaje/)
31. Супротно обавезама преузетим Уговором 2+4, „Немачка мора показати солидарност са својим партнерима“, рекао је 30.06.1995. године Клаус Кинкел у историјској дебати у Бундестагу, након које су посланици са 386 гласова „за“ (према 258 „против“) одобрили слање немачких војника у ратну зону у БиХ. То је био први пут после Другог светског рата…. Авиони „торнадо“ извели су прву извиђачку мисију крајем августа, када је НАТО почео бомбардовање босанских Срба.
(https://dip21.bundestag.de/dip21/btp/13/13048.pdf) .
32. Од 10-19.7.1995. Војска РС улази у Сребреницу.
На страни 292. књиге БОСАНСКИ РАТ И ТЕРОР, аутора Џона Р. Шиндлера, стоји: „Потпуна истина се никада неће сазнати, чак и да постоји воља да се ствар поново истражи, пошто су релевантна документа Другог корпуса Армије БиХ из Тузле, који је одговоран за Сребреницу и бавио се сумњивим пословима за које многи верују да обухватају и саучесништво Сарајева у овој катастрофи, нестала и не могу се наћи“* (*The Global and mail (Toronto), 14.07.2005; Slobodna Bosna (Sarajevo), 29.04.2004.)
На тај начин недостају подаци колико је војно способних лица било у Сребреници, колико их је кренуло према Тузли, колико је погинуло у минским пољима на путу до Тузле или на друге локације, међусобним сукобима, колико их је преузела ВРС, њихове ратне биографије, да ли је међу њима било муџахедина итд.
33. У у ваздухопловној бази Рајт-Патерсон, Дејтон – Охајо одржани су преговори од 1.11.-21.11.1995. године у којима су учествовали Изетбеговић, Туђман, Милошевић, Холбрук.
14.12.1995. године у Паризу је потписан Дејтонски споразум, уз присуство: Жак Ширака, Ерве де Шарета, Кола, Кинкела, Џон Мејџора, Рифкинда, Бил Клинтона, Милошевића, Туђмана, Изетбеговића. Од 13. јула па до тада, а ни наредних месеци, нико није помињао да се у Сребреници десио неки посебан злочин.
34. Операција „ОЛУЈА“ (4-8. август 1995.):
Јутарњи 05.08.2015. преноси изјаву Галбрајта, америчког амбасадора, поводом прославе двадесетогодишњице ОЛУЈЕ, да му је Гојко Шушак на ручку рекао да Хрватска не сме да допусти пад Бихаћа, те да Хрватска жели да крене у војну акцију. „Знао сам да је став САД о томе било кључно питање за председника Туђмана. Упркос ембаргу УН, председник Клинтон ми је рекао да поручим Туђману да ми нећемо приговорити буду ли друге земље босанским властима слале оружје преко Хрватске“ Након тога он истиче да га је Туђман сутрадан позвао на Бријуне, где је угостио турског председника Сулејмана Демирела и где је договорено да се Туђман и Изетбеговић сутрадан састану у Сплиту. „После тога сам одлетео на Бријуне како бих рекао Туђману да ценимо спремност Хрватске да пролије крв како би заштитила Бихаћ. Није то било зелено светло, али сасвим сигурно није било црвено. То је било оно што је Туђман желео да чује. Упозорио сам га да Хрватска мора заштитити мировне снаге УН у Крајини и цивилно становништво. Нажалост, пропустио је учинити ово друго“, наводи Галбрајт.
Када су јединице 5. корпуса Армије БиХ извојевале побједу над Абдићевим паравојним снагама (акција “Тигар-слобода 94” и завршне операције 1995. године), самопроглашени лидер АПЗБ Фикрет Абдић побјегао је у Хрватску, гдје је боравио све до смрти Фрање Туђмана.
35. По критеријумима Међународног суда правде примењеним у предмету „Сребреница“, „ОЛУЈА“ представља далеко већи злочин са далеко већим последицама. Поред протеривања око 250.000 Срба, њима су спаљене куће и онемогућен им је повратак.
Са далеко мањим последицама, по критеријумима Међународног суда правде, и операција „БЉЕСАК“ представља геноцид.
36. По окончању акције „Олуја“, хрватска регуларна војска дошла је у БиХ где је са Армијом БиХ, наводно због бриге да Срби не освоје и Бихаћ и направе геноцид, напала АП ЗБ Фикрета Абдића.
Аутономна покрајина Западна Босна, касније названа РЕПУБЛИКА ЗАПАДНА БОСНА престала је постојати 7. аугуста 1995. године. Након акције “ОЛУЈА” хрватске војске 1995, када се руши српска парадржава у Хрватској, Армија Босне и Херцеговине истовремено потискује Абдића из Цазинске крајине. Био је то крај идеје о државици на западу Босне и Херцеговине. (https://historija.info/republika-zapadna-bosna-hronologija-jedne-izdaje/)
37. По окончању операција у Цазинској крајини, од 30.8. – 20.09.1995. остварена је дуго планирана акција НАТО-а против Срба у БиХ – Операција под именом ОДМЕРЕНА СИЛА.
Мемоари Ричарда Холбрука:
У уторак 29. август 1995. године освануло је у новинским извештајима из Вашингтона, да Клинтонова администрација ургира да НАТО и УН узврате војном интервенцијом. Њујорк тајмс је у уводнику изнео своје неодобравање.
У Њујорку, амбасадорка Олбрајт наставила је своју енергичну кампању и састала се са оним званичницима УН које је могла да пронађе; срећом није се могло ступити у контакт с генералним секретаром Бутрос-Галијем који се налазио у путничком авиону, тако да је уместо њега контактирала његовог заменика, Кофија Анана, задуженог за мировне операције. У 11:45 ујутро, по њујоршком времену, дошло је до великог преокрета; Анан је обавестио Талбота и Олбрајтову да је дао упутства цивилним званичницима и војним командантима у УН да се, за извесно време одрекну својих овлашћења да уложе вето на ваздушне нападе у Босни. ПРВИ пут у рату, одлука о ваздушним нападима била је ИСКЉУЧИВО у рукама НАТО – пре свега двојице америчких високих званичника, врховног команданта НАТО, генерала Џулвана, и адмирала Лејтона Смита, команданта јужних снага НАТО и свих поморских снага САД. Такође смо добили суштинску подршку генералног секретара НАТО Вилија Класа. Клас је донео једну од оних бирократских одлука чији значај већина спољних посматрача не може да схвати. УМЕСТО да сазове још један формални састанак НАТО који би донео одлуку, Клас је једноставно обавестио остале чланице НАТО да је одобрио одлуку генерала Џулвана и адмирала Лејтона Смита, команданта свих снага НАТО у Медитерану, ДА ПРЕДУЗМУ ВОЈНУ АКЦИЈУ АКО СЕ ТО СМАТРА ЗА ПОТРЕБНО. Како се показало, Клаусов маневар био је одлучујући; успркос одлуци Лондонске конференције у јулу, Савет НАТО би или одложио или одбацио ваздушне нападе.
Нешто иза поноћи, после још једног позива из Вашингтона, повукао сам Изетбеговића на страну. – Господине председниче, – рекао сам, – имамо неке добре вести. Заменик државног секретара Талбот ми је рекао да вас обавестим да ће авиони НАТО кренути са ваздушним нападима на Босну за мање од два сата.
30.08.1995. године наступила је Операција “ОДМЕРЕНА СИЛА” после величанственог напора у коме су бекови били Бергер, Талбот и Олбрајтова на цивилној страни, а адмирал Овен, Џон Вајт и Волт Слокомб на страни Пентагона. Када је све било готово и када смо покушали да проценимо ко је био од највеће помоћи, моје вашингтонске колеге су обично издвајале Кофија Анана из Уједињених нација и Вилија Класа и генерала Џулвана у НАТО.
Ананов храбри потез у та 24 сата, биће годину касније пресудан за снажну подршку Вашингтона његовом избору на место генералног секретара Уједињених нација после Бутроса Бутроса-Галија. Уствари, Анан је, на неки начин, тог дана изабран за ту дужност.
Операција “ОДМЕРЕНА СИЛА” почела је 30. августа у 02:00 по локалном времену. Више од шездесет авиона који су полетели из база у Италији и са носача авиона “Теодор Рузвелт” на Јадрану, гађало је положаје босанских Срба око Сарајева. Била је то највећа војна акција у историји НАТО. Акцији се придружила француска и британска артиљерија из Снага за брза противдејства. Мемоари Ричарда Холбрука
38. * Роберт Е. Хантер, амерички амбасадор у НАТО 1991-1995: “Босна је скоро уништила Савез, да би касније постала спас за њега. НАТО је спашен колективним напорима 16 савезника који су у августу и септембру 1995. предузели војне (ваздухопловне) акције у Босни. Имао сам част да водим америчку политику у НАТО-у у оба подручја. Сагласност да се користе ваздухопловне снаге – коју сам осигурао код савезника у Бриселу – довела је до главних војних акција НАТО-а, коју је пратило попуштање босанских Срба према захтевима УН и НАТО снагама. То је била коначна потврда способности НАТО-а за акцију. Без тога, наставила би се трагедија југословенских народа. У тој трагедији не би били само они изгубљени, него би био изгубљен и НАТО”, каже за Н. Борбу Р.Хантер(Н.БОРБА, 13.05.98.).
39. Амерички министар одбране Вилијам Коен изјавио је 14.06.1998. године у Копенхагену да подређивање НАТО-а Уједињеним нацијама “није препоручљиво и неопходно. НАТО треба самостално да одлучује”. Исти став има и Мадлен Олбрајт, која истиче да би одобрење Савета безбедности за војну интервенцију у Југославији “било пожељно, али да није и неопходно“.
40. 01.11.2000. године СБ УН одлучује да УН прими Савезну Републику Југославију у чланство Резолуцијом Генералне скупштине RES/55/12 као државу са новим правним субјективитетом. Босна и Херцеговина, Хрватска и Словенија постале су чланице УН 22.05.1992.
41. Након осамостаљивања Црне Горе, 03.06.2006. Република Србија обавештава УН да наставља чланство задржавајући континуитет.
42. Према закључку одбрамбеног састанка америчког Стејт департмента и Америчког института за истраживање јавних политика (American Enterprice Institute) одржаног у Братислави од 28. до 30. априла 2000. године у присуству премијера, министара спољних послова, министара одбране и личног представника врховног команданта НАТО-а, договорено је да НАТО може интервенисати без одлуке СБ УН.
У званичном ИЗВЕШТАЈУ поднетом 02.05.2000. године немачком Канцелару Герхарду Шредеру, Вили Вимер (Потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС, Државни секретар у немачком министарству одбране, посланик ЦДУ у Бундестагу и експерт за безбедност) наводи:
- „Организатори Конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање државе Косово“ и да „Србија трајно мора да буде искључена из европског развоја“
- „Тврдња да је НАТО приликом напада на Савезну Републику Југославију прекршио сва међународна права, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права – није оспоравана…. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити…“
- „Рат против Савезне Републике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата… те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945. године“.
- „Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије каква је постојала у време Римског царства и то у доба када је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство“.
- „Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском.
43. Месец дана пре убиства 12.3.2003. године, Зоран Ђинђић имао је састанак у Немачкој са Михаелом Штајнером и Герхардом Шредером. Говорећи о Косову и границама Србије, Шредер му је рекао:„Србија никада неће бити део Европске уније. Границе Европске уније су границе Аустроугарске монархије…“.
—— * —–
Из наведених разлога, доношење предложене резолуције о Сребреници је противправно, неосновано, тенденциозно и усмерено на прикривање правих узрока рата и ратних страхота у БиХ.
