- Bivši predsednik Poljske je u jednom intervjuu od 8. jula 2022 za francuski TV-studio LCI zahtevao da Zapad organizuje „ustanke porobljenih naroda“ u Rusiji i rasparča je a „najbolje bi bilo svesti broj Rusa na ispod 50% današnjeg stanovništva“. Istovremeno je tvrdio da je ekspanzija Zapada na Istok „legitimna, jer NATO to čini demokratskim sredstvima“.
- On, dakle, zahteva da od 144.000.000 ljudi iz Rusije nestane najmanje 94.000.000 njih a ako je tačno da Rusi čine oko 80% stanovništva, onda bi ta sudbina trebalo da pogodi preko 62.000.000 Rusa.
- Postoje zapravo samo dva moguća tumačenja ovog zahteva: a. on ili sledi „srpskom receptu“ Zapada i zahteva atomizaciju ruskog narodnog korpusa i raspodelu tih potom manjina na mnogo drugih država, koje će biti od strane Zapada dominirane, naravno samo „demokratskim sredstvima“ ili b. on otvoreno poziva na genocid nad Rusima.
- Omaška? Trenutno pomračenje svesti? Ne, to isto je ponovio i 10. jula 2022. za pariski „Figaro“. Mada… da nije on možda kupljen ili ucenjen od strane Vladimira Putina i upravo liferuje dokaze ruskom predsedniku u odnosu na razloge i opravdanost intervencije RF u Ukrajini?
- Mogućnost da Valesa jednostavno samo otelotvoruje aroganciju i ignoranciju, dakle nadmenost i manjak pameti tj. znanja, kombinovano sa opasnom manijom veličine, ostavićemo (barem za trenutak) po strani a iz poštovanja prema ugledu apsolutno politički neutralne Nobelove nagrade za mir, koju je dobio 1983.
- Ovo „apsolutno politički neutralne“ mogu da potvrde npr. Eduard Snoudon ili Julijan Asanž, koga zbog otkrivanja masivnih nelegalnih mahinacija američkih tajnih službi čeka doživotni zatvor, čim ga demokratska i pravna Velika Britanija isporuči demokratskim i pravnim SAD.
- No možda će on potom iz humanističkih razloga biti poslan da robija pod prijatnim klimatskim uslovima, npr. u američku vojnu bazu Guantanamo na Kubi, gde je CIA poslala stotine i stotine stranih državljana, koje je pre toga kidnapovala po čitavom svetu.
AUTOR: Vladimir Umeljić
Leh Valesa, izučeni električar iz jedne tradicionalne katoličke familije (osmoro sopstvene dece) bio je 1980-1990, predvodnik sindikata „Solidarnost“, koji je svojim aktivnostima nagovestio kraj svetskog komunizma i inicrirao sledstveni raspad Varšavskog pakta i Sovjetskog Saveza. Od 1990-1995. bio je predsednik Poljske a 1983. dobio je Nobelovu nagradu za mir.
Legitimno je pitanje, da li je on eminentna istorijska ličnost ili je bio samo jedan mali igrač u velikoj igri sa odsudnim geopolitičkim posledicama od definitivno istorijskog značaja?
Može se sigurno poći od toga da je ljudima u Poljskoj (i u svim drugim komunističkim državama) već bio dozlogrdio marksistički sistem vladanja, no isto tako je legitimno pitati se, odakle su došla enormna finansijska sredstva za „Solidarnost“, bez kojih dotične aktivnosti ne bi bile moguće?
Zapad, SAD, NATO, nesumnjivo, no ključna figura je bio poljski Vojtila, tada već papa Jovan Pavle II, i to ne kao moralna ili recimo molitvena instanca, već kao logistički i finansijski superego čitavog pokreta.
Saznanja o tome zahvaljujemo jednom visokom vatikanskom funkcioneru sa vrlo zanimljivom biografijom. Ona prističu iz rezultata istraživanja arhiva sa preko 4.000 internih tajnih dokumenata Vatikanske banke (IOR), koje je od 1974. pa do kraja devedesetih godina XX veka marljivo skupljao jedan od najupućenijih „insajdera“ Vatikanske banke, Monsinjore Renato Dardoci (1922-2003.), vrlo visoko rangirani prelat, koji je dakle preko dvadeset godina bio u najužem krugu uprave IOR, prisustvovao svim sednicama i učestvovao u donošenju odluka.
Studirao je matematiku, tehniku, filozofiju i teologiju, govorio je pet jezika i postao je tek u svojoj pedestetprvoj godini svešteno lice, pod uticajem jezuite Rene Arnou-a, profesora na papskom univerzitetu Gregoriana.
Odlukom kardinala Agostino Casaroli-a, koji je pod papom Jovanom Pavlom II, kao Kardinal-državni sekretar vodio vatikansko Ministarstvo spoljnih poslova, Dardoci je od 1974. pripadao najužoj upravi Vatikanske banke.
Pored toga, vodio je paralelno kao direktor (od 1985.) i kao kancelar (od 1996.) Papsku Akademiju nauka i bio lični prijatelj Jovana Pavla II. Istovremeno je i dalje obavljao finansijske i kontrolne funkcije, čak je bio i zastupnik Vatikana u „Bilateralnoj istražnoj komisiji“, osnovanoj od strane italijanske države, koja je ispitavala rad Vatikanske banke.
I – sve vreme je potajno skupljao dotične dokumente.
Njih je potom, sa svojim komentarima objavio Đanluiđi Nuzi (Gianluigi Nuzzi, „Vatikan AG. Ein Geheimarchiv enthüllt die Wahrheit über die Finanz- und Politskandale der Kirche“, Ecowin Verlag, Salzburg, 2010.).
Radi se znači, u odnosu na njegov arhiv, o primarnim istorijskim izvorima od prvorazrednog značaja. Iz njih proizilazi, pored ostalog, ne samo da su velika materijalna sredstva pobijenih žrtava genocida u Hrvatskoj 1941-1945. (ali zaobilaznim putem – preko SAD i na osnovu američke posleratne zaplene nacističkog plena – i još mnogo veća imovina jevrejskih žrtava genocida u zoni uticaja nacističke Nemačke) završila u Vatikanu, već se ukazuje i na njihovu kasniju svrhu, gde su te bespravno tj. izuzetno kriminalno/genocidno otuđene vrednosti našle svoju primenu.
Ta sredstva su, po ovom internom izveštaju iz arhiva Vatikana, u vreme pape Jovana Pavla II – barem delimično, tj. u visini od oko 100.000.000 US $ – bila upotrebljena za finansiranje aktivnosti sindikata „Solidarnost“ u papinoj poljskoj postojbini, kao početka uspešnog razbijanja Varšavskog pakta i Sovjetskog Saveza. To je direktno organizovao Dardocijev mentor, njujorški kardinal Fransis J. Spelman, fanatični konzervativac i zakleti neprijatelj komunizma.
Po prirodi stvari i još jednom, mnogo veća je bila opljačkana imovina jevrejskih žrtava genocida u zoni uticaja nacističke Nemačke, ali ni zločinački plen hrvatske države pri Srbocidu 1941-1945. nije bio za potcenjivanje.
Nekoliko činjenica, koje govore o redu veličine, o kome je reč:
Šef tadašnje hrvatske države, Ante Pavelić, predao je zvanični arhiv pre svog bekstva zagrebačkom rimokatoličkom nadbiskupu i predsedniku Hrvatske biskupske konferencije Alojziju Stepincu, koji ga je potom najvećim delom prosledio u Vatikan (Arhiv Republičkog sekretarijata unutrašnjih poslova Hrvatske, Zagreb. Ovde se pod brojem 001050-31 čuvao nalaz, otkriven u zidu podruma Stepinčeve rezidencije: jedan manji deo zvanične dokumentacije Nezavisne Države Hrvatske, Stepinčevi dnevnici, gramofonske ploče sa snimljenim Pavelićevim govorima, kao i deo zlata iz državnih trezora, prevashodno zlatnih zubnih nadoknada, povađenih iz usta pobijenih žrtava brojnih koncentracionih logora i drugih stratišta).
Ante Pavelić beži 1945. prvobitno u Austriju, u britansku okupacionu zonu i nosi sa sobom oko 350 kg otetog zlata, razne devize i brilijante u vrednosti od oko 1.100 karata (ukupna vrednost se ceni na oko 400.000.000 švajcarskih franaka. On tamo prepušta Britancima jedan deo tog plena u vrednosti od oko 150.000.000 švajcarskih franaka i beži u aprilu 1946. u Rim tj. u Vatikan. Budući da Pavelić potom nije stigao u Argentinu sa stotinama miliona švajcarskih franaka, može se logično pretpostaviti gde je ta imovina ostala.
Tu pretpostavku je potvrdio i američki kontraobaveštajni agent William Gowen. On je, dakle, u Rimu 1947. istraživao delatnosti hrvatskog klerikalnog „Instituta Sv. Jeronima“ u okviru te vatikanske operacije „Pacovski kanali“ i došao do zaključka, da je „ustaško blago završilo u trezorima Vatikanske banke“.
Njegovo svedočenje je od važnosti za – retki tj. za sada jedinstveni – sudski proces u San Francisku, pri kome još od 1999. na optuženičkoj klupi sede profiteri genocida hrvatske države 1941-1945, Vatikanska banka (IOR), Franjevački red i Švajcarska nacionalna banka.
Radi se odštetnom zahtevu preživelih tj. potomaka jevrejskih i srpskih žrtava genocida u hrvatskoj državi 1941-1945. odnosno o povraćaju tada opljačkane imovine žrtava. (izvor: Jonathan Levy and Thomas Easton Attorneys, www.vaticanbankclaims.com). Vatikan, međutim do današnjeg dana odbija da sarađuje sa međunarodnim pravnim instancama i – ne retko uživa (in)direktnu podršku država Zapada, zaključno sa EU.
Kada mafija ubaci novac, stečen pri ubistvima, ucenama, otimačinama, trgovini ljudima i drogama, u javni, legalni sektor socijalnog života, to se zove kriminalno „pranje novca“. Kada Vatikan međutim odluči da genocidne žrtve Holokausta i Srbocida hrvatske države 1941-1945. imaju da plate za njegove sopstvene ciljeve i ciljeve NATO-demokratija – kako se to onda zove?
Možda bi Valesa i to nazvao „legitimnim, jer demokratskim“ postupkom? No teško da je on znao o poreklu novca, to je za njega bio poljski papa, Vatikan a on je bio samo jedan mali igrač u velikoj igri.
Tu procenu potvrđuju i sledeći elementi njegove biografije, koji govore o prosečnosti, ali i o izraženim slabostima, manjkavostima karaktera:
Godine 2017. oglasio se poljski državni „Institut za nacionalno sećanje“ i saopštio da je nepobitno utvrđeno – Leh Valesa je od 1970-1974. bio plaćeni doušnik komunističke tajne službe i denuncijant svojih sugrađana (Deutschlandfunk, Florian Kellermann, 31.01.2017.).
Grafološka analiza Valesinog zvaničnog pristanka da radi za poljsku tajnu službu od 21. decembra 1970. i 29 izveštaja, naime, koje je pisao pod službenim pseudonimom „Bolek“, pisani su bez ikakve sumnje njegovom rukom a isto važi i za potpise na priznanicama 1971-1974, kojima je potvrđivao primanje svojih „30 srebrnjaka“. Za razliku od Jude Iskariotskog, međutim, on se nikada nije odrekao tog novca, niti se pokajao (a kamoli sebi presudio).
Drugi interesantni podatak potiče iz 2020. (Der Spiegel, 25.12.2020), gde on lično izjavljuje „da je bankrotirao, da nema više dovoljno novca za život, jer zbog korona-epidemije nije bio u stanju da održi planiranu seriju predavanja u inostranstvu“.
Valesa je, dakle, radio i zarađivao čitavog života (uz dodatna primanja od strane komunističke tajne službe), pet godina primao platu predsednika države a od tada redovno uživa odgovarajuću penziju, dobio je milionsku sumu u evrima uz Nobelovu nagradu i – sad je bankrot.
Da li ove dve osobine, nečasnost i nemoralnost, jer spremnost da za novac sarađuje sa režimskim moćnicima i po cenu da špijunira i denuncira, kao i očigledna pohlepa za novcem i rasipništvo čine gornju postavku o mogućnosti „da je on možda kupljen ili ucenjen od strane Vladimira Putina i upravo liferuje dokaze ruskom predsedniku u odnosu na razloge i opravdanost intervencije RF u Ukrajini“, verovatnijom?
Da, to bi bio slučaj ukoliko bi se ovde radilo o nekakvom nižerazrednom kriminalnom romanu, no radi se o ozbiljnim stvarima i ta – ionako ironično konotirana – postavka je vrlo malo verovatna.
Pre će biti da je njegov zahtev „najbolje bi bilo svesti broj Rusa na ispod 50% današnjeg stanovništva“ odraz fanatizma jedne vrlo jednostavne psihe, koja ga s vremena na vreme neminovno osuđuje na ulogu onog poslovičnog „korisnog idiota“ one interesne strane, protiv koje se on zapravo bori.
Isto tako, nije suviše verovatno da je on tako otvoreno i javno zahtevao genocid nad desetinama miliona Rusa i sebe svesno svrstao među razne Hitlere i Paveliće, koji su i pre dolaska na vlast najavili svoj enormni zločinački potencijal i prezir prema svemu čovečnom.
Jer svi masovni zločinci u istoriji čovečanstva su posedovali enormni (doduše samo negativni) format, kod Valese se međutim bilo kakva vrsta veličine teško može i naslutiti.
Biće, dakle, da je on samo sledio „srpskom receptu“ Zapada i zahtevao atomizaciju ruskog narodnog korpusa, i raspodelu tih potom manjina na mnogo drugih država, koje će biti od strane Zapada dominirane, naravno samo „demokratskim sredstvima“.
Za to je, međutim, zaista potrebno mnogo arogancije i ignorancijue, dakle nadmenosti i manjka pameti tj. znanja, kombinovano sa opasnom manijom veličine.
IZVOR: https://iskra.co/reagovanja/vladimir-umeljic-zahteva-li-leh-valesa-genocid-nad-najmanje-62-000-000-rusa/
Preuzeto sa: https://naukaikultura.com/zahteva-li-leh-valesa-genocid-nad-najmanje-62-000-000-rusa/
