Onaj koji nije za ovozemljski sud, objasniće na božijem zašto je uzeo život koji nije darivao…
Neke stvari propadaju a nekima ističe rok trajanja. „Sve je razlog sopstvene propasti“. Ponavljanje u simbolima vremena obezbeđuje trajanje modela života, ljudi, grupa u kojima se okupljaju, društva, pravila, običaja i pojedinaca. Od toga koliko je to ponavljanje moguće kao funkcionalna procedura zavisi i koliko će model trajati i koliko će moći da se efikasno transformiše prema zahtevima vremena. Od ljudi koji u njemu deluju kao ključni garanti trajanja, zavisi kvalitet. Mera razumnog učešća ljudskog faktora u kolketivnim formatima određuje valorizaciju, ono što nije dobro propada, ono što se potrošilo izlazi iz upotrebe. Razlika je velika.
Ljudski motivi, uzori, vrednosti i pretežni razlozi postupanja, međutim, ne dolaze isključivo iz stvarnosti. Totalitet podrazumeva, posredovanja jednako ono što omogućava iskustvo kao i ono što ga prevazilazi. Ljudi ne biraju svoje rođenje, istorijsko vreme, okolnosti, kulturu i njihove karakteristike, ali u svom životu, mogu da do mere relativne slobode izbora, ponašanje dizajniraju prema sopstvenom razumevanju vrste. Jer, „ko u ruci drži čekić, u svemu vidi eksere“.
Osećaj pripadanja grupi kao primarno stanje postojanja i opstanka, kod navećeg broja članova skupa stvara sumarnu sliku razboritosti i ispravnosti pretežnih vrednosti grupe na kojima se zasnivaju obavezne norme ponašanja svih. Taj osećaj pripadništva razdeljuje se na sve pojedince onoliko koliko mogu da ga razumeju i onoliko koliko im je dovaljno da ne budu sankcionisani. Oni koji se više poistovećuju sa tako ustrojenom grupom, osvajaju bolja mesta ali i uvećavajući pristrasnost, gube razum. To ih međutim, ne sprečava da lične gestove postojanja zasnivaju i na vrednostima koje prevazilaze stado i koji nusu deo temeljnih postulata. To znači da „Muja ne mora uvek gde i svi Turci“.
Vlajko Stoiljković, rodom iz Požarevca, čitav svoj život posvetio je pripadništvu jednom konceptu koji je propao. Propao je jer nije bio dobar. Koliki je njegov lični doprinos toj propasti, nije od značaja za simboličko žarište koje pali i razgrejava njegova oporuka. „Nikada nemojte misliti i govoriti o čoveku dok ne saznate njegov kraj“. Jer čovek nadilazi svoje vreme samo ako uspe da napusti njegove stege i odlike koje ga dovode do propasti. Snagu za tako nešto imaju samo odabrani. Takve odlike ne moraju biti vidljive u svim njihovim postupcima, i ne moraju isijavati uzornost u svim životnim dobima. Dovoljan je jedan. Onaj koji za večnost govori da ljudskost nije uputstvo za upotrebu racionalnog i korisnog življenja već hrabrost izbora koja priznaje ali ne pristaje. Posle Drugog svetskog rata sud za ratne zločine u Japanu nije imao kome da sudi, svi odgovorni iz prvog ešalona rešili su taj sud sami sa sobom, svojim Japanom i zabludama. Onaj koji nije za ovozemljski sud, objasniće na božijem zašto je uzeo život koji nije darivao, zašto je sebe stavio iznad ljudi koji su ga ponudili kao deo jedne propasti na kojoj su pokušali da izgrade sreću.
Vlajko Stoiljković je posramio sve nas koji smo mislili da on nije ono što je jedino bio. Tako je ponovio ono najbolje iz naše grupe, ono što čini mogućim iskustvo našeg opstanak ali i ono što ga prevazilazi.