Горанко Ђапић :
Погледи:Бољшевички темељи српске пропасти: од окупације до национализације, и назад. Један од наславнијих југословенских дисидената и незаобилазни суорганизатор и стратег и идеолог студентске побуне 1968. године, социолог Горанко Ђапић, специјално за Таблоид пише о полувековној агонији Србије под идеологијом “прве, друге и треће партизанске лиге”, која и данас несметано влада насиљем.
Од пада Берлинског зида прошло је већ готово четврт стољећа. Већина бивших социјалистичких држава отворила је досијеа сигурносних служби и војних и цивилних. На свјетлост дана изашли су подаци који неугодно откривају како се многи од оних који су словили као дисиденти били заправо сурадници тајних служби и приљежно чували стари поредак.
Није изостало ни бизарних догађаја када је супруга уходила супруга или чак дјеца властите родитеље. Деценије тоталитаризма узеле су своје жртве моралне и физичке. Тешко да је другачије и могло бити, обзиром у којој је мјери поједини грађанин био завистан од свеприсутне државе. Рећи ћемо – било па прошло. Богу хвала, прошло је; али никако се не могу заборавити поруке тог суморног доба и з а садашње и за будуће генерације. Потом је извршена лустрација. Њен најдубљи смисао врло је практичан; треба спријечити све активне судионике репресије да икада више обављају одговорне друштвене послове.
Како је све то изгледало у Србији? Прије свега ваља рећи да је такозвана демократизација и транзиција друштва извршена у југословенским оквирима пуним националних набоја, нимало спонтаних, штавише плански распириваних. Готово пола стољећа владала је само једна истина и она је била једини интегративни фактор. Грађанска класа била је карикатура онога што би требала бити, и била је састављена од чиновника режима ма које дјелатности они били. Није било грађанске класе произашле из привредних токова, а сваки такав тренд је одмах урушаван и сузбијан, како ћемо касније видјети. Када се тај систем почео ломити, демократизација под директним утјецајем старих служби режима, претворила се у бијесни колоплет националистичких сукобљавања преко доминантних националистичких странака.
Што је било, видјели смо. Урушила се јединствена држава, културно, језички и привредно одржив оквир грубо је и плански разорен. Посљедице су големи економски и сваки цивилизацијски пад, те владавина у основи старе номенклатуре која се родољубљем и домољубљем домогла готово свог богатства, и тако обогатила његовим прелијевањем (у ратним условима) изравно у своје џепове. Тако сада имамо одреда мале и клептократски устројене државе чији правни системи и институције подсећају на водвиљску спрдачину. У тој великој спрдачини чини се да Србија избија на само чело. Водвиљу се неће смијати они милијуни грађана несрећне земље, јер су глад и студен и безнађе, тужна чињеница друге деценије 21. стољећа.
Ништа није било од отварања досијеа сигурносних служби, а особито не досијеа војне обавештајне службе. Ту је кључ проблема! Одсуство поштивања закона о лустрацији и тугаљива реституц ија нису никаква случајност. Преко неконтролисаних сигурносних служби полуге старог режима наставиле су у квазидемократском руху свој полувјековни живот. Можемо само врло основано претпоставити да су службе још за ранијег поретка ангажирале многе угледне и друштвено прихваћене људе (заправо, за бојати се, готово веома велики број њих!). Да би ствар боље разумјели, вратимо се деценијма уназад…
Прва, друга и трећа лига…
Друштво је било проматрано вертикално и хоризонтално, водило се рачуна да се идентифицирају појединци који личном способношћу могу бити опасни за владајући врх. Како се почело увиђати да би могло доћи до рушења социјализма, подузете су далекосежне мјере за припрему кадрова који ће бити носиоци политичке и економске моћи у скорој будућности. Ангажирани су људи и тајно спремљене и саме странке. Оне су преко спремљених људи, као брзо спремљени пројекат чекали своје вријеме. За оне могућне странке у чију би креацију било теже упливати, припремљени су бројни сурадници чија се кобна дјелатност тако мучно осјећа. Стратешки циљ овакве дјелатности је да се сем карневалске, спријечи и свака друга демократизација друштва и тиме сачувају на феудални начин интересе које је владајући партизански слој стекао уласком у Београд 1944. године иза совјетских тенкова.
Период од 1975. године назват ћу “прва партизанска лига”. Систем је почео пљачком грађанских кућа, ситуирао се на Дедињу, побио је сву средњу класу и политичке неистомишљенике, створивши основицу за прозелитски поредак вјештих средњака. Дјецу коју су нови господари ишколовали на Западу, треба звати Друга партизанска лига. Они ће наслиједити отето и бити образовани и повезани да то и сачувају.
То је махом период од Устава из 1974. године па до пада Милошевића. Трећа партизанска лига је период у коме управо све опскурније живимо под владавином нових узурпатора. Они су образовани и под покровитељством сигурносних служби чији су непосредни сурадници. То је период владавине од ДСС-а и Коштунице кога наслеђује Борис Тадић, надајмо се последњи из ове гротескне плејаде. Резултат овако вођене политике је то да је у Србији вријеме стало. Ми сада живимо као крајем октобра 1944. Београд је, као и тада, окован сверастућом биједом и економским безнађем. Заправо су све године које су прошле од 1944. личиле једна на другу. И дан данас можемо замислити на календару само једну годину – 1944!
То, разумије се, не значи да се друштво није мијењало, па и периодично улазило у фазу ограниченог обиља, особито када је Броз након 1948. године почео добијати знатну западну економску и војну помоћ, а суштина је била у томе да је систем остао да почива на неизмењеним постулатима од свог почетка до сада. Однос према својини некада и сада потпуно је беневолентан. Празна надградња је неозбиљна, а још више је неозбиљна њена примјена. Али, ако подигнете један камен или циглу у власништву партизанских лига, веома рескирате хитне примјене државне силе.
Овако грађен поредак веома се тешко могао реформисати. Сви покушаји реформи брзо су завршавали блокаду. Постојало је све очигледније да би чак и сасвим ограничене реформе одмах довеле у питање у основи феудално владање партијско-војних структура. Сви напори били су систематски потискивани и годинама су долазили из једног од најважнијих центара моћи свих лига. То је партизанска народноослободилачка армија, потоња ЈНА, па Војска Југославије, и коначно Војска Србије.
Све службе настале су из НОВ (Народноослободилачка војска). Временом се издвојила Удба, будући СДБ а садашња БИА као цивилна тајна служба. Остала је војна служба, легендарни КОС а садашња ВБА. А баш ту станују чувари старог поретка и господари политичких представника свих лига. Без темељне демократизације сигурносних служби и отварања досијеа, те обимне лустрације нема ни говора да ће се Србија ријешити било којег од горућих проблема.
Морамо знати да господари нису усамљени. Широк дијапазон талога из Брозовог времена врло је активан у очувању старог поретка. Ту су бројни интелектуалци који су уживали значајне привилегије за своје служење. Ту је и САНУ чији значајан број сталних чланова потиче још из старих револуционарних времена владајуће комунистичке партије. Ту је и Удружење књижевника Србије чији многи чланови чекају пензију након што су издали једну или двије збирке песама. Ту су и друга струковна умјетничка удружења. Питајмо се у којој би рационалној земљи многи од њих уистину успјели. Шта би радила већина када струковних савеза не би било? Колико би академика дошло до своје академске титуле? Сво то друштво здушно и већином подржава старе снаге. Један тоталитаризам, лако је замјењен другим – националним тоталитаризмом. Само је господар остао исти.
Ту су напослетку и дјелови Цркве и новопечени ратни профитери које је уз сав труд понекад немогуће одвојити од уобичајених криминалних структура. Испод слоја партизанских лига, уз уморни средњи слој стоји огромно море пропалих радника и сељака којима пријете свакодневно административним казнама који су жртве дивљања цијена, незапослености, безнађа сваке врсте. Од искључивања струје пред саму зиму до претећих плијенидби. Притом треба додати да цијелокупно опадање друштва иде ка самом дну великом прогресијом. Ваља страховати пред тешким годинама, тешким мјесецима и недељама.
Лигашке агенције и њихови централни комитети
Ту је и она међу највећим бољкама које кидају живо тијело друштва, свеприсутна вертикална и хоризонтална корупција, потпуна и немилосрдна. Она ждере ткиво друштва, расте и метастазира и неће оставити ништа осим себе саме.
Правни систем је подређен потребама појединаца и њиховим примитивним навикама. Парламент, странке, штампа и телевизија беспоговорно су у рукама чувара старог поретка. Они културом зову само оно што је исплативо и у корист њихове владавине. Таква култура служи њиховим циљевима и нема никаве везе са истинском културом. Прави ствараоци су изолирани, заборављени и презрени. Квазизабаве се своде на профаност, а младе жене им служе за задовољавање као забављачице којима истичу своје богатство.
Како су ови лигаши стекли моћ и новац? Објашњење је врло једноставно. Постали су богати користећи потпуни политички и економски монопол. До новца се долази на начин који наликује феудалном згртању. Била година родна или неродна, у замку феудалног господара мора бити толико тога или овога. Никада и ни под којим околностима мање. Ако је нешто још и профитабилно, то се напросто рекетира, било од стране странака, дежурних државних органа или криминалних удружења. Тако је велики новац и стигао до њих. У њиховим замковима или чак и у јавним-тајним институцијама налази се сва имовина осиромашене нације.
Последње године Тадићевог режима учиниле су да тековине згртања новообогаћене класе прерасту у читаве империје. Пљачка банака под државним кишобраном преко бесмислених кредита иду даље до директно организиране пљачке буџета. Увознички лоби сања да више не буде ниједног радника или сељака. Свака домаћа конкуренција им је само сметња. Потрошачи не могу имати избора. Увознички лоби без икакве конкуренције има монопол на цијене. Он рачуна на три милијуна оних који живе од девизних дознака, а за остале их није брига. Љубимци лобија су мрачне империје попут Викторија групе која коси домаће произвођаче као какву непријатељску најезду. Богатство се ствара и директном пљачком донација из свијета, али и манипулацијом на царини у корист монопола.
Два извора, међутим, крунски су начин богаћења лигаша. Први, њима омиљени извор је трговина наркотицима. Било да је профит направљен у Србији или је добијен из транзита. То се ради под тоталном контролом државе и њених институција. Које би то институције биле погодније за такве послове, ако не оне које имају предзнак тајне. Немојмо сматрати да је лигашка контрола манипуплацијом наркотика новија тековина. Том извору прихода прибегавало се и за Брозових времена, а сада је масовност уз потпуну помоћ државе кудикамо већа и разгранатија. Задатак дистрибуције и тровање оно мало омладине извршавају и људи из јавне сигурности, клупска удружења навијача, армије уличних дилера поштеђених прогона…
Све њих штитиле су и штите лигаши преко сигурносних агенција а гро новца управо је намјењен њима и тим новцем располажу њихови тајни централни комитети.
Други извор згртања новца је продаја оружја. То иде преко монополске Југоимпорт СДПР фирме под контролом великих лигаша из ВБА.. Ту су и личе провизије и пуне партијске касе. Нарочито се пуњење тих џепова и партијских фондова дешавало за време Тадићеве владавине. Иначе је тај период био обележила битка за опстанак лигашког поретка. Њему је дато у задатак да по сваку цијену остане на кормилу разбојничког удружења тог централног комитета замаскираног под именом Демократске странке. Нема сумње да је битка за владавину лигаша остала најважнији задатак и странке која је сменила Тадића. Чине се покушаји на свим странама, пјевају се балалајке моћној Москви, а истовремено се удвара НАТО пакту. Продају луку Нови Сад и нуде продају такорећи поклањање хектара туђих ораница. Можда се сањају и нове ликвидације гдје ће починиоци побјећи у касарне и можда још понека нова партизанска офанзива. Нуди се и продаја објеката у корист Абу Дабија и неког шеика. Немојмо заборавити, Абу Даби је својевремено организирао одлазак Алије Изетбеговића 1982. године тајни пут у Техеран. Абу Даби се од тада сигурно није промијенио у политичком смислу.
Употреба Димитрија Туцовића
Да ли је ужасна ситуација у Србији случајна? Да ли је то само последица свјетске економске кризе или је то природан крај једног анахроног иживљеног поретка који је исцрпљен и који још не престаје са исисавањем српских ресурса, поглавито људских? Лигашки режим је 1991. године 9. марта извео и тенкове на Београд као пријетњу народу по први пут у српској хисторији. Био је то реквијем у Југославији који су лигаши жртвовали на олтару лажног српства како би нам у рату, за папир узимали новце из мадраца. Њима је рат улио свежу крв а сепаратистима легитимитет. Тако су међусобно учинили једни другима услугу.
Још увијек са тешким послиједицама Србија на Балкану не налази себе. Лаж је да је чека бољитак. Штете почињене су фаталне и трајаће генерацијама. Очајни лигаши нису оклијевали да допусте дивљање необуздане младежи у Београду знајући какав ће одговор доћи из крајева које стреме сепаратизму. Тако би сада лигашке жртве требало да се прошире међу незапосленима, биједнима и безнадежнима, зрелима да буду топовско месо у неком новом рату. Нема зла које они неће учинити, ни потеза достојног Сотоне само ако је то у њиховом интересу.
Српски салдо је сада јако лош. Сваки облик живота је на умору. Ако се ова земља ријеши лигаша и њихове владавине дуге седам деценија, ваља се надати да ће неке нове генерације поставити државу на здравим темељима, но то су само жеље, а реалност није оптимистична.
Српска национална интелигенција мора добро да размисли зашто ништа није научила од моћних Обреновића, зашто је пригрлила вехеметне Карађорђевиће, зашто и данас споменик у центру града има Димитрије Туцовић чије је писање о Косову обухватило програмска документа о Балкану као жртви великосрпске тираније. Не треба подсјећати да су та документа, утемељена на Туцовићевим ставовима, користиле ондашње (а користе и садашње!) еуропске владајуће силе и њихове идеологије, са циљем да Србију пребришу са мапе. Зашто смо насјели на британски ударац од 27. марта 1941. године, зашто смо одбацили кнеза Павла и гледали како пучисти авионом лете у Лондон, остављајући Србију у ужасима окупације?
Колико је британска политика коштала Србију?
Морамо знати да нас чека потпуно пионирско стварање институција. Све је урушено и извргнуто срамоти. Све је у блату потпуно, стотине компанија харају њоме незапамћеним колонијалним маршом.
Владавина олигаша предуго траје. Иза ње је опстало и још опстаје воњ морала аутентичног олоша. Деценијама смо учени да мислимо њиховим схваћањима, да изговарамо њихове мисли и њихове пјесме. Морамо се отрести те објесне подкултуре, вратити раду, фамилији, поштовању институција и другим вриједностима која су кроз вијекове остала као свјетионик људског рода. Морамо бити свјесни да смо на прекретници. Или ћемо преживјети, или ћемо убрзо угледати задње дане овакве државе и оваквог друштва. Градови су прљави и тужни, село је пусто и још тужније. Више од 50 процената радно способних не ради. Стална су понижења недостојна човјека у 21. вјеку. Деградирани смо на ниво земаља Трећег свијета. То је цијена британског довођења Броза на власт у Београду, цијена заблуда и протраћеног времена.
Могућно је да је Броз помислио да ће ући у хисторију свих времена ако осигура заједницу уласка у неки од војних пактова. Одабрао је онај који му се учинио трајнијим – запад. Мирио се са Брантом (Вили Брант) и одустао од ратних репарација.
Након обуздавања Загреба, “највећи син” је доведен у Карађорђево, опкољен генералима који су га направили лутком и водили до смрти тамо где је био потребан. Истодобно, Брант је платио цијену у случају руског шпијуна Гинтера Гијома и ишчезао из активног политичког живота.
На другој страни је Тито употребљен да би лигаши ликвидирали либерални и све слободнији Београд. Већ 1973. године у Београду су оборени такозвани либерали. Оборила их је у пузећем војном преврату ЈНА. Након тога долази Устав из 1974. године којим су све наде у реформу друштва покопане. Земља која је била у полету била је бачена у блато. Слобода штампе која се највише видјела у Београду била је грубо укинута. Полет културе био је обуздан. Но свијет је без остатка опет био на страни лигаша. Последице ове конзервативне интервенције одмах су се могле уочити. Либерална интелигенција се повукла а комунистичко-националистичка елита се докопала позиција. Био је то почетак новог садашњег трагичног положаја Србије. Садашња српска трагедија дијете је тог лигашког удара по будућности Југославије и Србије посебно.
Вријеме садашње вријеме је катастрофалне кризе цијелог српског друштва: али овај пут криза је превелика и почела је поткопавати и саме лигаше. Нема сумње, вријеме разрешења, ма какво оно било, све је ближе. Ближи се и могућност нових ломова! Судбина лигаша више није тако сјајна. Све има свој крај, како то народ воли да каже – ничија није горела до зоре.
Садашња српска трагедија дијете је тог лигашког удара по будућности Југославије и Србије посебно.
