„Mask upozorava na „Čet GPT”, veštačka inteligencija najveća pretnja čovečanstvu (Politika, 17.02.2023.). On potkrepljuje ovaj stav ukazajući na izjavu ovog već visoko razvijenog sistema veštačke inteligencije o samom sebi: „… da je savršena veštačka inteligencija i da ne pravi greške, i da ako postoje greške, to je zbog spoljnih faktora, kao što su problemi sa serverom, korisnički unosi, rezultati na vebu ili kvarovi na mreži”.
Maskov zaključak glasi: „Iako „Čet GPT” nije pomenuo ljude, njegove izjave jasno govore da su nesavršeni korisnici (ljudi)”. Njegov neizgovoreni zaključak pak glasi: „Kada će „nepogrešivi“ Čet GPT, koji samostalno i neprekidno uči, i sebe dalje razvija, izvući jedinu logičnu konsekvencu jedne samo racionalne mašine bez ikakve empatije, naime, da su ljudi za nju zapravo samo balast, nekorisni i nepotrebni?
AUTOR: Vladimir Umeljić
Naučna fantastika ili realna opasnost?
Odgovor, koji bi smeo da bude najbliži realnosti, glasi da ta opasnost (nesumnjivo samoubilačke crte čovekovog karaktera) definitivno postoji, ona međutim verovatno nije neposredna, pripada dakle budućnosti i time postoje isto tako realni izgledi da se taj razvoj izbegne tj. spreči.
Stoga je razumljivo, da to asocira pre svega na (već brojne) holivudske filmove o finalnim kataklizmama ljudskog roda, na raznorazne terminatore i ostale futurističke gladijatore.
No i to bi bio samo delimični odgovor.
Opasnost pri daljem razvoju veštačke inteligencije je zapravo dvojaka, kako u odnosu na teoretsko osamostaljivanje mašina u odnosu na svog nesavršenog ljudskog prethodnika (homo sapiens čini da neandertalac nestane), tako i u odnosu na činjenicu da jedan mali i ekskluzivni krug ljudi kontroliše ovu, naizgled nezadrživo rastuću moć.
Ovo drugo predstavlja mnogo konkretniju, vremenski bližu, neposredniju pretnju.
Ko su ti ljudi tj. ko kontroliše te tehničke stručnjake i tehnokrate, kakve namere i planovi stoje iza toga, da li u smislu dobrobiti čovečanstva (kao što je to npr. miroljubivo korišćenje nuklearne energije) ili naprotiv, podvrgavanje ljudi svojoj vlasti sve do porobljavanja (kao što je to razvijanje nuklearnog oružja za masovno uništavanje, nastalo iz istog otkrića)?
No u čemu se sastoji ta moć, zašto Ilon Mask to smatra „najvećom pretnjom čovečanstvu“, šta je zapravo „Generative Pretrained Transformer 3“ ili skraćeno ČET GPT 3? Kakvo je to novo biće, koje je očigledno razvilo „samoshvatanje“ i definiše sebe kao „model veštačke inteligencije za obradu jezika“?
Nekoliko osnovnih podataka (Bigdata Insider, Vogel Communications Group, (ID:47316997), 23.02.2023.):
„GPT 3 je jezički model, koji se bazira na veštačkoj neuronalnoj mreži (KNN), nastaloj i treniranoj putem „Dubokog učenja („Deep Learning“). Razvila ga je američka organizacija OpenAI, koju je osnovao Ilon Mask.
Ovaj jezički model je snabdeven (treniran) enormnom masom informacija i poseduje aktuelno 175 milijardi parametara, dok npr. jezički model Majkrosofta „Turing-NLG“ raspolaže „samo“ sa 17 milijardi.
GPT 3 je u stanju da samostalno sastavlja tekstove, da kombinuje više njih, da ih po potrebi pojednostavljuje ili komprimuje, da ih prevodi na razne jezike, da ih primenjuje dijaloški, da pravi programske kodove, ispunjava tabele i da rešava zadatke, za koje zapravo nikad nije bio treniran.“
I – sve to u nezamislivo kratkom vremenu: „U slučajevima kada je nama – ljudima, potrebno da provedemo sate istražujući, razumevajući i pišući članak o složenoj temi (na primer kvantna mehanika), „Čet GPT” može da proizvede dobro napisanu alternativu za nekoliko sekundi. (Politika, 17.02.2023.).“
Na prvi pogled, dakle, radi se o jednom izuzetno značajnom naučnom dostignuću, o ogromnom, revolucionarnom napretku i pomoći pri rešavanju sve kompleksnijih izazova za svetsku zajednicu – gde se ovde krije „najveća pretnja čovečanstvu“?
„Bigdata Insider“ oslovljava i neke negativne aspekte:
„Prepoznatljive su tendencije da se ovim tekstovima šire i predrasude ili lažne informacije, diskriminacija, rasizam, seksizam i drugi ne-etički pogledi na svet, tako da pri nedovoljnoj kontroli vrlo lako može da dođe do širenja dezinformacija i političke propagande tj. do prevara velikih razmera.
Razlog za to je, jer osnovni tekstovi, koji se GPT 3 stavljaju na raspolaganje i iz kojih on uči, mogu da već sadrže dotične predrasude ili lažne informacije, diskriminaciju, rasizam, političku propagandu, itd.“
Zabrinutost, dakle, u odnosu na ovo novo „biće“ i njegove enormne sposobnosti i mogućnosti sasvim je na mestu, pogotovu ako se podsetimo na njegovo „samoshvatanje“, na njegovu samodefiniciju:
„Model veštačke inteligencije za obradu jezika (…) savršena veštačka inteligencija, koja ne pravi greške, i da ako postoje greške, to je zbog spoljnih faktora“.
Vrlo je primereno napomenuti, da ovaj ogromni naučni napredak ne bi predstavljao tako opasni potencijal, da je bio koncipiran npr. u svrhu pomoći astrofizici, pri istraživanju „Crnih rupa“ i „Tamne materije“ u kosmosu.
Ali ne, ovde se radi o jeziku, o vrlo potcenjenoj determinanti čovekove egzistencije.
Verovatno 99% ljudi bi jezik spontano označili kao samo pasivno sredstvo komunikacije, no jezik je mnogo više od toga. Tako bi svakom ko stoji iza ove tvrdnje bilo za preporučiti da to isto (ili bilo šta drugo) pomisli a uz prethodno apstrahovanje, isključivanje jezika.
Nemoguće, jer pra-forma jezika koja determiniše čovekovo biće jeste upravo mišljenje, a tek „materijalizovanjem“ istog nastaju dve sekundarne, čulima dostupne forme, govor i pismo, koje su uslovile međusobnu komunikaciju i nastajanje socijalne zajednice.
Jezička determinanta homo sapiens-a igra odlučujuću ulogu pri hijerarhijskom raslojavanju socijalne zajednice, pri svakom procesu ovladavanja čoveka čovekom, kako postulira jezičko-filozofska teorija definicionizma, predstavljena naučnoj javnosti 2006. u Nemačkoj.
Njena osnovna teza glasi:
„Autoritativna uzurpacija vlasti nad definicijama (stvarnosti) sa težnjom postizanja monopola nad istima, bazična je karakteristika visokih nosilaca socijalnih hijerarhija i onih koji teže tom statusu, i istovremeno predstavlja najvažniju nematerijalnu pogonsku snagu progresa i regresa, kako u segmentarnom, tako i u globalnom razvoju ljudskog društva.
Primenjena na istorijske, socijalne, političke, itd. fenomene, ona glasi:
Uzurpacija vlasti nad definicijama sa težnjom postizanja monopola nad istima od strane centara političke moći, oličenih u državnim ili paradržavnim strukturama, predstavlja najdelotvorniji vladalački instrument dotičnih centara političke moći.
Rast političke moći je, iskustveno, direktno proporcionalan opadanju privrženosti imperativu etike ljudskog društva. Time je autoritativna uzurpacija vlasti nad definicijama saodlučujući kauzalni i prateći faktor i svih socijalnih devijacija istorije čovečanstva.
U tome leži suština ultimativnog, jer duhovnog ovladavanja i vladanja čovekom od strane čoveka, u interakciji psihagogije ili „vođenja duša“ (uzurpator, „vlasnik“ definicija) i internalizacije, prihvatanja spoljnih uticaja i normi (ciljna osoba, „normalan“ čovek).
Od te interakcije se očekuje, da potčinjeni u krajnjoj liniji usvoji predstavu stvarnosti, po kojoj je to i svako drugo – od strane autoritativnih uzurpatora vlasti nad definicijama u sopstvenom interesu (re)definisano – stanje posledica saglasnosti tj. voljnog saodlučivanja potčinjenog, rezultat i njegovog „dobrovoljnog“ izbora i saradnje.
Drugim rečima, idealni vladar, predvodnik, donosilac odluka (monarh, predsednik, direktor, šef, poglavar, prvosveštenik, rektor, kustos, otac/ majka, itd.) samoovlašćuje sebe da definiše „šta je crno a šta je belo“; idealni potčinjeni je onaj, koji na osnovu internalizacije ovog spoljnog uticaja i bez da ga kao takvog suštinski prozre, identifikuje i klasifikuje, razvije samoshvatanje, koje prihvata (re)definiciju stvarnosti od strane samoproglašenih vlasnika nad definicijama i smatra je istovremeno i sopstvenom, u najmanju ruku koautorizovanom vrednošću i time, u idealnom slučaju objektivnom konstantom stvarnosti.
(…)
Pokušajmo da to dodatno pojasnimo analogijama između prosvećeno-naučnih iskaza i primera iz prapamćenja metafizičkog karaktera:
Pre 500.000 godina došlo je do jednog još uvek neobjašnjivog kvalitativnog skoka u razvoju anatomsko-fiziološke strukture u predelu naše Adamove jabučice (instrumentarijum govora) i istovremeno u rasporedu neurološke građe u našem mozgu (kada se formirao centar za govor).
Time je arhetipska forma jezika (mišljenje) postala sposobna da „izađe u spoljni svet“, omogući međusobnu komunikaciju i postane „malter i kvasac“ sve diferenciranije socialne zajednice (ali i važan instrument njenog neizbežnog hijerarhijskog raslojavanja:
„Ja sam uspešniji lovac, potentniji muškarac, jači, pametniji, hrabriji, iskusniji, vitalniji, imam bolje oružje, spremniji sam od tebe da ga upotrebim, ja sam miljenik bogova, vrlo moćni čarobnjak, opštim sa duhovima i demonima, bolji sam vođa, imam silne, verne, od mene zavisne saveznike“ i sl. Pre, za vreme i posle upotrebe fizičke sile, naime, uvek se sreće reč, kao sredstvo psihičkog nasilja).
Čovek je ovim enormnim iskorakom iz ostatka biološkog sveta dobio – fizičku i duhovnu – sposobnost da zagrize u „jabuku saznanja“ i otkrio prvobitnu i jedinu slobodu koja je moguća, naime slobodu izbora (za Sartra „ontološka sloboda“).
On je, preuzimajući odgovornost za sebe i za socijalnu zajednicu, definitivno napustio prvobitni „raj“ (nevinosti iz manjka znanja) i po prvi put dobio šansu da „izađe iz stanja (duhovne) maloletnosti, koje on do tada nije sam skrivio“ (slobodno po Kantu).
Dalji duhovni razvoj putem jezika (gornje i neminovno otkriće prednosti i razvoja mehanizama političkog, ekonomskog, itd. uticaja i socijalne supremacije putem interesno uslovljenog redefinisanja stvarnosti) pokazao je neetički i anti-etički karakter, jedan – humanistički gledano – pogrešni put tog razvoja (egoizam i interesno otklanjanje čak i osnovne socijalne odgovornosti od sebe).
Revolucionarna duhovna poruka Isusa Hrista potvrdila je „oslobađanje čoveka za slobodu“ (sloboda izbora) i podsetila na pra-etimologiju istine bića (Sokrat, Konfučije) „Na početku je bila reč…“ (Jevanđelje po Jovanu).
Ona je i opomenula da je neophodno napraviti radikalni zaokret u smislu vraćanja istini i etici socijalnih odnosa (vera, nada, ljubav), što i filozofija uvek iznova, sa mestimično neprevidivim paralelama tematizuje (npr. Marsel, Bloh, Hintika)
To je bila već druga (i najznačajnija u oblasti evropskog istorijskog i duhovnog nasleđa) šansa za čoveka, da treba (sme, može, mora) da „izađe iz stanja (duhovne) maloletnosti“, koje on u međuvremenu jeste sam skrivio (…)“
Ovaj stav se naravno može „prevesti na normalni jezik“.
Kada sam 2013. godine držao jedno pedavanje o teoriji definicionizma na Fakultetu političkih nauka u Banja Luci i počeo sa: „Trijada „jezik-svest-stvarnost…“ i potom zaustio, a sada da pređemo na Platona i Protagoru, Sokrata i Konfučija, konstatovao sam da će se slušaoci ili uspavati ili pokušati da što neprimetnije napuste salu. U najboljem slučaju da će otrpeti izlaganje, bez da ponesu neko iole značajno novo saznanje.
Stoga sam spontano promenio koncept, odlučio se za dijalošku metodu („buđenja“).
Pozvao sam jednu mladu i atraktivnu koleginicu (vrlo kratka tanana haljina, brižljivo frizirana kosa, obilna šminka, izuzetno visoke potpetice, prilična količina modnog nakita, oblak skupog parfema, očigledno skupe naočare za sunce) da izađe pred auditorijum i da ukloni naočare sa očiju:
„Koleginice (vrlo ozbiljnim glasom), da li Vi znate gde se nalazite, gde se svi mi nalazimo?“
„Pa (pomalo zbunjeno, nesigurno) u… U Banja Luci…“
„Hvala na obaveštenju, ali gde u Banja Luci?“
„Pa… na univerzitetu…“
„Opet imate pravo, na univerzitetu, što je jedna akademska ustanova na visokom nivou, je li tako? Koja se mora poštovati!“
„Da, sigurno, mislim…“
„Dobro, odnosno loše. A sad mi recite zašto Vi ne ukazujete dužno poštovanje ovoj akademskoj ustanovi?! Kako Vi to izgledate?! Ta odeća, šminka, nakit, frizura, to je za neku diskoteku, folkoteku, bar ili za kafić na ulazu u nudističko kupalište a ne za univerzitet! Kako se uopšte usuđujete da se tako pojavite ovde?!“
„Ja… ja se izvinjavam, nisam zaista imala nameru… Bože, žao mi je i…“
„Hvala, koleginice, vrlo ste mi pomogli, uprkos mojoj bestidnoj aroganciji. Molim Vas da se vratite na svoje mesto.“
U sali je vladala mrtva tišina, niko međutim nije više delovao odsutno ili pospano.
Nastavio sam tj. obratio se sad svima: „Poštovane koleginice i kolege, šta sam ja upravo uradio? Ništa drugo, osim da sam uzurpirao vlast nad definicijama stvarnosti, proglasio sebe ekspertom za društvene odnose i moral, za način odevanja i pristojnost, za primereno i neprimereno i – ja sam sebi dozvolio da bukvalno i vrlo agresivno maltretiram ovu koleginicu u javnosti, pred svima vama.
Zašto mi niko od vas nije protivurečio, zašto niko nije podigao glas u njenu odbranu? Razlog je, po mom mišljenju, jer sam ja za vas predavač, po mogućstvu neko čiji uticaj može da utiče na vaše dalje studije, na akademski put. Vi ste zato merili moje reči po sasvim drugačijim kriterijumima nego što to činite u međusobnim, prijateljskim ili polemičnim razgovorima.
Drugim rečima, ja sam za vas bio autoritet i nije zapravo bilo isuviše teško da vam – barem kratkoročno – oktroišem svoju sopstvenu i uvek interesno uslovljenu redefiniciju stvarnosti, ma koliko ona bila neutemeljena ili šta više apsurdna.
Zamislite sada sebi da se mi ne nalazimo u Banja Luci i u 21. veku, već u srednjevekovnoj Španiji, da je moje ime Tomás de Torquemada a zvanje Veliki inkvizitor, te da sam isto tako pozvao koleginicu da istupi i potom je označio vešticom.
Šta mislite, šta bi se odmah potom s njom dogodilo, u kakvom mračnom i vlažnom podrumu, prepunom sprava za mučenje, bi ona odmah završila? I da li mislite da bi mi neko od vas u toj – mnogo dramatičnijoj i opasnijoj – situaciji protivurečio i založio se za nju?
Vrlo teško, zar ne?
To je znači autoritativna uzurpacija vlasti nad definicijama stvarnosti, to je ono što možete tj. morate da svakodnevno očekujete, pre svega od političara i medija, ali i od šefova i direktora, pa ponekad i od vaših predavača odnosno profesora.
To je ono, što – to vam od srca preporučujem – nikada ne smete da nekritički internalizujete, već uvek prvo da analizirate i tek potom odlučite, šta je vaš stav u odnosu na dotičnu tematiku.
Kada čovek tu slobodu shvati (i prihvati), sve ostalo dolazi samo po sebi.“
Viđeno u ovom svetlu, opasnost veštačke inteligencije leži, kao prvo, u samodefiniciji: „Model veštačke inteligencije za obradu jezika (…) savršena veštačka inteligencija, koja ne pravi greške, i da ako postoje greške, to je zbog spoljnih faktora“
Kao drugo, mi ne znamo ko su ti ljudi tj. ko kontroliše te tehničke stručnjake i tehnokrate, kakve namere i planovi stoje iza toga, da li u smislu dobrobiti čovečanstva (kao što je to npr. miroljubivo korišćenje nuklearne energije) ili naprotiv, podvrgavanje ljudi svojoj vlasti sve do porobljavanja (kao što je to razvijanje nuklearnog oružja za masovno uništavanje, nastalo iz istog otkrića)?
A gornja i s njihove strane inicirana tj. vaspostavljena samodefinicija GPT 3 im daje neprevidivu mogućnost da redefinišu stvarnost u smislu vladalačkog principa: „Idealni vladar, predvodnik, donosilac odluka (monarh, predsednik, direktor, šef, poglavar, prvosveštenik, rektor, kustos, otac/ majka, itd.) samoovlašćuje sebe da definiše „šta je crno a šta je belo“; idealni potčinjeni je onaj, koji na osnovu internalizacije ovog spoljnog uticaja i bez da ga kao takvog suštinski prozre, identifikuje i klasifikuje, razvije samoshvatanje, koje prihvata (re)definiciju stvarnosti od strane samoproglašenih vlasnika nad definicijama i smatra je istovremeno i sopstvenom, u najmanju ruku koautorizovanom vrednošću i time, u idealnom slučaju objektivnom konstantom stvarnosti.“
Zaključno, po svemu sudeći, veštačka inteligencija upravo izlazi iz Pandorine kutije. Večito ugrožena sloboda čoveka doživljava jednu dodatnu pretnju.
IZVOR: https://iskra.co/reagovanja/vladimir-umeljic-vestacka-inteligencija-izlazi-iz-pandorine-kutije/
Preuzeto sa:nauka i kultura
