“У невољи стичи знање и чувај имање“! Мудрост је која обавезује. Пре свега да трагамо за скривеним просторима људскости из којих можемо излучити оно мало мотивације којa превагне врлини, а затим, да црне мисли одложимо. Обавезује нас и да нам знање помогне у фарисејској буци. ЛОШЕ СТРАНЕ СТВАРИ полазе од вере да је људскост неупитна и да јој промишљање само доприноси
“Kо не ради тај неће ни јести!” Као и свака норма ова кратка реченица садржи јасну диспозицију: човек мора да ради, и још јаснију санкцију: повреда диспозиције значи директан изостанак материјалног услова опстанка. Све друго је историја. Историја човека и рада, како год је схватили, као крајњи резултат непрекидно показује истину да људи још нису решили случај: “рад, рад и само рад”! Идеје да је човек важан, од homo mensure до разноликих утопистичких интерпретација места човека у историји, никада нису до краја поштено измериле “рад” као одлучујући фактор развоја врсте. Такође, они који се тим идејама баве, макар и само у научне сврхе, дрско избегавају да покажу учешће “рада” у друштвеној проходности у односу на друге критеријуме који се заснивају у моћима његове контроле. Дакле, ослоњене на Томаса Мора, “леве идеје” и дејство подсвести, несвести и срамоте савести, идеје предлажу да сви људи, упркос незадовољству борда директора (по сопственом избору замислите било коју скраћеницу, било ког фонда, било ког капитала) добију известан “универзални основни приход” (UBI). Све такве иницијативе, поред осталих мотива, нужности појављивања и морфологије епохалних додатака, свакако, заснивају се на очигледној несразмери у подели материјалних добара произведених људским радом у односу на учешће у прцесу њиховог стварања. Они који не раде а господаре материјалним вишковима овог света, немилице троше незарађени новац да “човеку свог времена” покажу колико брину о његовим правима, колико им је важно да се човек уз њихову помоћ оствари у својим изборима као “слободно биће” и помажу му да промени пол, заснива истополне бракове, и схвати да не може без њихове помоћи. Али, никада им није пало на памет да све те новце уложе у стврање услова да сви људи на свету раде, да се укључе у процес који их је од животиња направио у људе, да омогуће достојанство које једино рад обећава и да остваре једну просту истину, да нико ником не треба ништа да помаже, да ће људи своје место изборити својим радом а да ће се потом, један према другом односити као “човек према човеку”. И никако другачије. Не треба људима мислостиња и нова дрога одлагања учешћа у процесу рада. Да би остали људи, треба им оно од чега су то и постали: да раде и живе од свог рада. Тачка.
