“U nevolji stiči znanje i čuvaj imanje“! Mudrost je koja obavezuje. Pre svega da tragamo za skrivenim prostorima ljudskosti iz kojih možemo izlučiti ono malo motivacije koja prevagne vrlini, a zatim, da crne misli odložimo. Obavezuje nas i da nam znanje pomogne u farisejskoj buci. LOŠE STRANE STVARI polaze od vere da je ljudskost neupitna i da joj promišljanje samo doprinosi
“Ko ne radi taj neće ni jesti!” Kao i svaka norma ova kratka rečenica sadrži jasnu dispoziciju: čovek mora da radi, i još jasniju sankciju: povreda dispozicije znači direktan izostanak materijalnog uslova opstanka. Sve drugo je istorija. Istorija čoveka i rada, kako god je shvatili, kao krajnji rezultat neprekidno pokazuje istinu da ljudi još nisu rešili slučaj: “rad, rad i samo rad”! Ideje da je čovek važan, od homo mensure do raznolikih utopističkih interpretacija mesta čoveka u istoriji, nikada nisu do kraja pošteno izmerile “rad” kao odlučujući faktor razvoja vrste. Takođe, oni koji se tim idejama bave, makar i samo u naučne svrhe, drsko izbegavaju da pokažu učešće “rada” u društvenoj prohodnosti u odnosu na druge kriterijume koji se zasnivaju u moćima njegove kontrole. Dakle, oslonjene na Tomasa Mora, “leve ideje” i dejstvo podsvesti, nesvesti i sramote savesti, ideje predlažu da svi ljudi, uprkos nezadovoljstvu borda direktora (po sopstvenom izboru zamislite bilo koju skraćenicu, bilo kog fonda, bilo kog kapitala) dobiju izvestan “univerzalni osnovni prihod” (UBI). Sve takve inicijative, pored ostalih motiva, nužnosti pojavljivanja i morfologije epohalnih dodataka, svakako, zasnivaju se na očiglednoj nesrazmeri u podeli materijalnih dobara proizvedenih ljudskim radom u odnosu na učešće u prcesu njihovog stvaranja. Oni koji ne rade a gospodare materijalnim viškovima ovog sveta, nemilice troše nezarađeni novac da “čoveku svog vremena” pokažu koliko brinu o njegovim pravima, koliko im je važno da se čovek uz njihovu pomoć ostvari u svojim izborima kao “slobodno biće” i pomažu mu da promeni pol, zasniva istopolne brakove, i shvati da ne može bez njihove pomoći. Ali, nikada im nije palo na pamet da sve te novce ulože u stvranje uslova da svi ljudi na svetu rade, da se uključe u proces koji ih je od životinja napravio u ljude, da omoguće dostojanstvo koje jedino rad obećava i da ostvare jednu prostu istinu, da niko nikom ne treba ništa da pomaže, da će ljudi svoje mesto izboriti svojim radom a da će se potom, jedan prema drugom odnositi kao “čovek prema čoveku”. I nikako drugačije. Ne treba ljudima mislostinja i nova droga odlaganja učešća u procesu rada. Da bi ostali ljudi, treba im ono od čega su to i postali: da rade i žive od svog rada. Tačka.
