Горанко Ђапић:
Поводом :Може ли човечанство да преживи све своје планове у новом веку?Један од најславнијих југословенских дисидента и незаобилазни суорганизатор, стратег и идеолог студентске побуне 1968. године у Београду Горанко Ђапић, специјално за Таблоид пише о узроцима и могућим последицама великог, општег рата, који прети човечанству. Хоће ли бити прилике да људска цивилизација ипак преживи катастрофу која јој се спрема, или ће безнадежно ући у општи, нуклеарни помор, у сусрет Коначном
Сваким новим даном бубњеви свјетског рата све су гласнији. Још увијек трају калкулације великих сила. Помињу се разне могућности, разни учесници, па чак и бизарни планови, којих је, истина, било и раније, али никада овако, скоро јавно! Да ли је велики Рубикон пређен, да ли је то велика свјетска војна индустрија кренула на пут без повратка, да ли то свијет, наизглед неупадљиво, улази у једно мрачно, турбулентно доба? Мада, ово што се управо дешава није ништа ново: Иран жели да буде предводник исламскога свијета и свеисламске револуције планетарних размјера! Деценијама је та исламска револуција производила тензију бунта, против свих тековина еуропске цивилизације (и свега што она представља) и постала кључним протагонистом сукоба кршћанске и исламске цивилизација, али и главно исходиште међународног тероризма. Но, није први пут да се еуропској цивилизацији и њеним тековина пријети ратом до потпуног уништења живота на континенту. То су били спремни да ураде и бољшевички превратници у име своје револуције, то је била спремна да уради нацистичка Њемачка, у моменту кад је Хитлер схватио да губи рат.
Али, у оба случаја, нико није размишљао о стравичним посљедицама и ужасним патњама које су ти ратови произвели. Па ипак, све говори да ствар није довршена. Човечанство хоће обрачун. Он није далеко. Мало раније, биполарни свијет се срушио заједно са Берлинским зидом, нестало је такозваног хладног рата, али је убрзо стигла глобална економска криза и онај почетни оптимизам и наивна вјера у подједнаку срећу човјечанства напросто је ишчезла. Кризне националне економије у водећим свјетским државама попут САД, Француске, Њемачке, Велике Британије, Италије или Шпаније, довеле су до тога да се нека ружна сјећања на два свјетска рата наново врате… Са друге стране, у данашњим условима, то је дивна прилика да се скрене пажња масама на нешто друго, а не на чињеницу да је потоњи лихварски капитализам још једном опљачкао човјечанство нудећи кредите и лажну наду…
Такође, нови рат би био дивна прилика да несагледиво велики војно-индустријски комплекси дођу до огромних профита. Наравно, све ово под претпоставком да ће преживјети онај који буде бржи, одлучнији и моћнији… Побједничку психологију шири идеја такозваног исплативог рата! Али, није ни Иран, та апсолутно теозофска држава, без идеја и аргумената. Он је одавно кренуо са великим претензијама да постане нова нуклеарна суперсила, па кад такву политику Запад немилице напада, вође у Техерану спремно почну да набрајају све оне земље које посједују нуклеарно оружје, а сматрају се са пуним правом опасним и недемократским. Али, Иран истовремено производи и један стални фактор дестабилизације који иначе постоји дубоко у самој природи Исламске Републике.
Говорећи о простору Ирана, треба рећи и то да је његова огромна територија такорећи ненасељена, упркос чињеници да у њему живи око 75 милијуна људи, да је то углавном планинска земља, да је њена клима сушна, али и то да излази на Омански и Персијски залив у дужини од скоро 2.000 километара, да има на Каспијском језеру свој излаз од 740 километара, и да је једно од нафтом најбогатијих подручја на свијету. Треба, такође, знати да Иран има више од два милијуна четворних километара планинских висоравни. Ту, на таквом терену, дакако, нема ни говора о неком успјешном конвенционалном ратовању. Израелским војним стратезима јасно је да Иран могу напасти само из ваздуха, јер је та земље окружена освједоченим јудеоамеричким непријатељима, који једва чекају да рат отпочне.
Сотона против “Бога јединога”
Не треба заборавити ни дугу ни славну хисторију двају царстава: ахемендског и сасанидског. Иран је и религијски био особен, па је чак и након потпуне исламизације, приступом мањим шитским правцем, ту особитост и показао. У новијим временима, након дуге османске власти, био је условно независан, знатно слабије централне власти.
Када је почела нафтна ера његове повијести, Иран ће ући у орбиту великих сила – сусједне Русије, а на југу Велике Британије…
Коначно ће тај велики свјетски нафтни произвођач, након кратког Мосадеховог предсједниковања, постати главним мјестом америчког присуства у региону. Даље ће неспорни период просперитета под шахом Резом Пахлавијем учинити од Ирана регионалну силу.
Али, унутарње супротности настале од потпуно неравномјерне расподеле стеченог богатства које је махом пало у руке малобројној бирократији и врху армије, неминовно су водиле у диктатуру.
Револуција која је избила, далеко од тога да је била само исламска. Окончана је сломом демократских тежњи, и потпуном побједом теократске елите. Иран се поново обалио у средњи вијек, ксенофобију и готово потпуну изолацију.
Само је нафта текла и даље, махом за циљеве “свете исламске револуције”, која ће једном за свагда ставити тачку на хисторију “побједом Бога јединога” и једине истине.
Деценије од успостављање једноумља обилато су коришћене за активну улогу, не само у свијету ислама него и на ширем нивоу. Свако мијешање у унутарње ствари било које земље било је у функцији непрекидне борбе за ствар Ислама и нити једна жртва читавих народа овога древног друштва није била довољно велика…
Све док Иран није озбиљно најавио “мирољубиви нуклеарни програм”, мало се тко озбиљније бавио унутарњим збивањима, чак и када су временом избили на површину бурни и еруптивни сукоби, који су видљиво показали, упркос суровој диктатури, да је стварности далеко од исламске идиле.
Како је временом било све очитије да програм нуклеарног наоружања добро напредује, па ма како коштао нацију, почело се на Западу активније окретати том проблему. Упућени су апели, предлози и упозорења, а најпосле су уведене и економске санкције. Исламска теократија је све углавном игнорирала, а предсједник Ахмадинеџад понављао је како ће “Израел бити бачен у море”, да заправо та земља нема никакво право на постојање, да вријеме свесвјетске исламске револуције тек наступа, да ће еуропска цивилизација бити уништена ради владавине праве истине…
Важно је навести да се то све догађа када се ситуација на Блиском истоку заоштрава, у готово свим правцима. Прво је америчка интервенција у Авганистану увела у регију крупних интервенција, чији је врхунац улазак у Ирак, и дугогодишње америчко војно присуство које је, без обзира на повлачење из Ирака, индиректно стално присутно…
Потом је читав арапски свијет обухваћен потресима у којима су народне револуције бациле са власти дотадашње диктатуре. Тај потрес још траје и не зна се какве су посљедице на дуге стазе. Нарочито је упозоравајуће изгледао слом Гадафијевог режима, јер је интервенција извана и изнутра можда постала модел за употребу и у другим земљама.
Говори се све гласније и о Сирији, и није нимало чудно да је најгласнији био министар вањских послова Француске, јер су избори у Француској ускоро, за два мјесеца, а нова бриљантна побједа могла би побољшати Саркозијеве изгледе у одмјеравању са блиједим социјалистима…
Могућност интервенције може појачати и стална напетост у дубинама иранског друштва. Посљедњих година то се добро видјело. Додуше, треба бит опрезан, јер је Иран знатно већи залогај, и сигурно би требало знатно више средстава, а можда би и дјелимична интервенција на кратке стазе омогућила теокрацији да је још бруталније угуши.
Ту је још у питању знатан простор, режим има још велику подршку, нарочито у руралним подручјима, па ни оружане снаге нису безаначајне. У обзир се морају узети чињенице да тренутно нема прилазног простора за све видове оружја, поготову не за копнене снаге.
Истина, с обзиром на то да се преферирају центри за производњу нуклеарног оружја и неопходну инфрасруктуру, чини се да је зрачни удар уз асистенцију морнарице и њених модернизираних и разорних пројектила највјероватнији сценариј…
Сигурно је да би на тако великом простору било знатно већих проблема, чак и ако би то све било изведено уз употребну специјалних јединица – непосредно обарање теокрације у Ирану било би тешко изводљиво на краће стазе, чак и ако би приступ Иранском платоу и био могућ, уз употребу знатних копнених снага, нема никакве сумње да би морала бити масивна. Трупе би се бројале, не у десетинама хиљада, него у стотинама хиљада војника.
Вријеме трајања сукоба би можда потрајало годинама, а ни жртве не би биле мале. Тешко је и замислити да би Запад прихватио тако масивну употребу војних снага са могућношћу да то траје годинама, напросто што је Еуропа, нажалост, већ одавно у стегама исламских петоколонаша и разних будаластих миротворних покрета, које је чине знатно мање спремном за велики сукоб, чак знатно мање него тридесетих година прошлога стољећа када је процвјетао потпуни опортунизам пред надирућим нацизмом.
Да не говоримо о томе да би трошкови већег рата били неприхватљиви још и више од жртава.
И поред свега тога, одређена војна интервенција је извјесна. Падне ли режим у Сирији, Иран ће изгубити важно упориште, а и положај Хезболаха у Либанону ће постати гори. Уништење или одлагање уништења производње нуклеарног оружја сигурно би било веома фрустрирајуће за режим у Техерану и огромна средства би била бачена у бездан. То би без сумње за владајућу теокрацију било веома депресивно, и сигурно је да би режим био много рањивији и неубједљивији. Очигледно да је, у овом случају, Сотона много озбиљнија снага од “Бога јединога”, па би тако и сам темељ идеологије био пољуљан.
Није ни Персија од јуче…
Али, основни покретач ограничене интервенције биле би слабости Исламске Републике. Иако често невидљиве, оне нису мале. Штавише, под повољним околностима могле би бити замајац озбиљним друштвеним промјенама. Иран није потпуно сличан већини осталог исламског свијета. У његовој дугој повијести било је антитеократских покрета, а у својој суштини од је далеко дијабиоличнији од свога окружења.
Никада, чак ни у цијеломе периоду теократске диктатуре, није било године без мањих или већих отпора. Иран посједује један важан слој интелигенције за коју је сигурно да не црпи своју мисао из џамија и медреса. Били смо томе, не баш тако давно свједоци. Расположење већег дијела становништва је у најмању руку резигнирано.
Влада знатно сиромаштво, а огроман новац од нафте расипа се на нуклеарни програм, бирокрацију, војску, разне парамилитарне гарде и сумњиве подухвате ван државе.
Власт која мисли да је по милости божјој једини арбитар и која никоме осим богу не одговара, врло је продуктивно мјесто за корупцију и непотизам сваке врсте. О свему томе се мало говори и пише јер је проток информација у раду на начин који је веома обогатио тоталитаристички XX вијек.
Сам Запад до сада је мало био посвећен праћењу истине о унутарњим сукобима, док нафта мирно тече, а новац од ње одлази на куповину ратних потрепштина баш са Запада! Али, сада, када је борбени ислам дуго игнориран, па чак и његован, ријешио је да закуца на врата срца сатанистичког свијета пријетећи му нуклеарним оружјем, чују се усплахирени гласови и разни планови.
Онај исти неодговорни свијет политичких хохштаплера који је у своје земље довео једну безуму идеологију, и који их је данас довео у ситуацију да присуствују драматичној исламизацији, и да, у некој тако далекој будућности, можда постану и читаве исламске републике, сада говори да је народ у праву и признаје: ко са ђаволом тикве сади…
У Ирану постоји још један успавани и заборављени проблем. Прво, нису сви становници Исламске Републике етнички Иранци нити сви говоре фарси језиком, нити су сви задовољни постојећим стањем права националних мањина. Иранци и Курди припадају индоевропској скупини народа, а Азербејџанци си изданак туркофонских народа…
Поред тога, на самом југу земље, према Ираку, живи немала група становника арапског поријекла. Самих Курда има у Ирану око 7 милијуна ако не и више, а Азербејџанаца много више!
Званично, сви су они Иранци и сви су шиитски муслимани. Очигледно да је основни интегрирајући фактор шиитска верзија ислама. О националним особеностима нема ни ријечи…
Ако се присјетимо како је још давних дана настала Исламска Република, повратиће нам се и сјећања на слике суровог мучења курдског, арапског и азербејџанског народа, али и слике масовних стријељања, све без суда или било којих елементарних друштвених ограничења.
Од тих дана једва да је нетко нешто и чуо о тим народима. Мало је вјеројатно да су сви они еволуирали или нестали; прије ће бити да ће насилно затомљено национално питање, кад-тад једног лијепог дана избити на површину, па ће глава бољети у оној пропорцији у којој је радио “тепих систем”.
Чиме против деспотије?
Набројано је неколико значајних проблема у иранском друштву. Слика потпуно хомогеног друштва званична је лаж и опет се понавља већ три и пол деценије. Идеализирано се говори о положају жена “које је у складу са Богом ријешено за вјечита времене”, премда не треба заборавити да је не тако давно Иран био стјегоноша секуларног односа према женама. Сјећање на тај период није нестало нити памћење на осмјехе техеранских жена, нити је нестало у забрађивању сваке љубави и љепоте…
Да, Иран је увијек био посебан. Све од античких давнина. И кад се уздизао и кад је падао, Иран је био величанствен. Подарио нам је огромну баштину знања које је у њему увијек становало од када се стварала повијест.
Након што је бизантски цар Ираклије у ВИИ стољећу након Криста освојио и разорио административни центар зороастријанства, Ктесифон, древна држава, пала је у руке освајача шиитске провинијенције.
Тако је негдашња Свјетлост Истока исламизирана против своје најдубље природе! Остала је само удаљена висораван. Кроз наредне вијекове чуо се само један глас, глас мујезина…
Данас се, дакако, чује и глас Ахмадинеџада. Он је, додуше, у истом хору са гласом мујезина, и сви они кажу који народи и које државе, вјере и културе по њиховом избору морају бити бачени у море или, зависно од количине нуклеарног оружја, претворени у прах и пепео, да се зна да је Бог једини.
Нисмо ли, када ово слушамо, погријешили стољеће, јер нам се времеплов покварио, или је подуже застао у XИИ или XИВ стољећу, нисмо ли, штовише, ушли у XXИ стољеће!
Са свих страна лете сателити, пршти од информатичких чуда и грађевинских фантазија. Људска права су стамен -камен, а о демократским тековинама и да не говоримо. Додуше, чује се и да власти у Техерану размишљају: да ли да смртну казну за прељубницу од 19 година изведу каменовањем или вјешањем, пред публиком уз модерна средства информирања.
Када нас је Карл Маркс учио да ће “развитком приоизводних снага веза међу народнима личити на братство и јединство”, те да ће преплетеност култура и опћи просперитет све оставити иза себе, мрачна доба напосе, већином смо му вјеровали…
Али, рађање и бурно напредовање планетарног, радикалног исламског фашизма нико није могао ни да замисли, па ни Маркс.
Како је могуће да апотеоза сваке могуће неслободе и ужаса буде свјетски политички покрет у XX стољећу. Како је могуче да је та “света борба” преузела еуропске улице и тргове, а да глас мујезина читава Еуропа боље чује захваљујућу даровима електротехничких зања, све до најмање улице и трга усред домовине наше цивилизације, и то много боље него у већини земаља исламскога свијета? Данас је фашизам у нашој кући! Он каже да јесте фашизам и да ми је циљ да уништи нашу грчко-римско-кршћанску цивилизацију, па и само сјећање на нас! Гомиле еуропских квазилибералних букача кажу да у име мулти овога или онога, строго погнемо врат да нас посијече сабља џихада. А, ако то нећемо, они ће донијети још строже законе, да у име солидаризирања са крвником, то морамо обавезно урадити и тако дати безглави допринос мулти овом или мулти оном.
Сада ти букачи, петоколонаши, који су љуљали тек рођену Исламску Републику и помагали је војном и полицијском опремом да боље туку своје поданике, бучно истичу како је нуклеаларна опасност неподношљива и да се та ствар не да трпјети…
Још једном и ко зна колико пута, показало се да је демокрација опасно крхка биљка. Показало се да су демокрације много спорије и безвољније реагирале на насилничке актове деспотија. Показало се, дакле, да демокрација није излаз из ове пошасти.
Упорним радом, уз научно-техничке иновације, ниво удобности је досегнут. Он има своју инерцију, тј. док год ту слику ништа не угрожава, одбацује се и заборавља да је демокрације вјечна духовна и физичка борба. И да само своје постојање дугује невиђеним борбама и жртвама протеклих 3.000 година.
Кроз борбу најбољих, демокрација дугује суштину свога постојања. Та борба никада не може отићи у лагодну пензију. Ако то уради, доћи ће први насилник и угрозити политичког и физичког пензионера, у име свога џихада.
Одговор Ахмадинеџада нису ескадриле авиона, краћа или дужа бомбардирања, гађања стоглавих пројектила, најновијих тихих оружја која попут инсеката улазе у домове и тихо убијају. Не, то није једини, то је тек један од одговора! А највећи могући одговор је обнова Еуропе на темељима борца и ствараоца слободног и слободно удруженог грађанина, следбеника старих аријевских врлина који су темељ нашега морала и хиљадугодишњег опстанка. Када та обнова у сукобу са деспотијом и маратонском трком данашњице уложи наше дјело, разнијеће све гласове из XИИ и XИВ стољећа. Просто речено, колико смо ми били слаби толико је зло расло. Зло брзо расте (јер је природно стање!) тамо гдје нема врлина, а врлине су основно ткиво слободе.
И кад се уздизао и кад је падао, Иран је био величанствен. Подарио нам је огромну баштину знања које је у њему увијек становало од када се стварала повијест.
