.Ništa od onoga što nam zagorčava neće proći prostom činjenicom da prolazi vreme i bližimo se kraju koji sabija gorčinu razlivenu po preostalom trajanju.
. Šta će biti posle korone? Kako će izgledati svet posle svega? Šta je nova paradigma i kako će se ostvarivati u našoj ulici a kako preko okeana?
„U nevolji stiči znanje i čuvaj imanje“! Mudrost je koja obavezuje. Pre svega da tragamo za skrivenim prostorima ljudskosti iz kojih možemo izlučiti ono malo motivacije koja prevagne vrlini, a zatim, da crne misli odložimo. Obavezuje nas i da nam znanje pomogne u farisejskoj buci. LOŠE STRANE STVARI polaze od vere da je ljudskost neupitna i da joj promišljanje samo doprinosi
Autor:ĐORĐE D.SIBINOVIĆ:
Otac je svirao violinu. Predratni đak. Dok je bolovao bolest neprebolnu, tokom moje jutarnje posete, pre vizite, otkrio mi je da je posle pedeset godina shvatio smisao i značenje stiha iz omiljene mu pesme o tome kako „bolan voli zoru”. Iako, kako je govorio, zorom bolovi ne prolaze. Danas, svakog sekunda čujem nasušne želje savremenika da što pre prođe ova godina. Više od toga, razmišljao sam da završni tekst pandemijske storije počnem upravo tom rečenicom: samo da prođe bez obzira šta će doći. Šta da prođe? Život! Znam šta dolazi. Smrt! Tako sam razmišljao kada sam mlad i nadobudan glasao protiv Miloševića. Naravno, ne žalim za nemuštim aparatčikom. Za izgubljenim vremenom žalim. Svaki tren koji prođe, prošao je zauvek i nikada ga više nećemo živeti. Izanđala fraza koju lakoverno razmenjujemo za potpuno nevinu nadu što zorom dolazi a bol ne odnosi.
Dakle, ništa od onoga što nam zagorčava neće proći prostom činjenicom da prolazi vreme i bližimo se kraju koji sabija gorčinu razlivenu po preostalom trajanju. Pojedinac ništa ne zna. On saznaje pojedinosti, uklapa ih u egzistencijalni provizorijum i emituje tragove postojanja sugerišući prisutvo i bitnost prepoznatljivostima koje slučajno delimo. Šta će biti posle korone? Kako će izgledati svet posle svega? Šta je nova paradigma i kako će se ostvarivati u našoj ulici a kako preko okeana? To niko od nas ne zna i ne može znati. A nas ništa manje od tih odgovora ne interesuje. Mogu samo da zamislim kako je majkama sa povoljno kupljenim diplomama dok sa decom uče onlajn školu koju drže učiteljice koje ni svoju školu u učionici nisu naučile!?!? I tako dalje. Sva znanja i uloge koje sam odigrao, grčevito se boreći za diplomu o kvalitetu, za koje sam verovao ili su me tako naučili, da će se sabrati u tačku oslonca i pouzdanje zrelih odluka, sada mogu da odložim u kartonske kutije preostale od selidbe i poklonim ih sakupljačima sekundarnih sirovina ili reciklažnim stanicama kojih još uvek u nas nema ili ih nema dovoljno. I da se pred ogledalom pomirim sa činjenicom da tabula rasa epohalnog nihilizma proždrljivo guta sve one koji odbiju da prime vakcinu a one koji će se rado špricati, predaje nekom boljem dobu u kojem ih čeka „nova zora”. Nije sve tako crno. Pripadam nepopravljivim optimistima. Nije sve što sam hrišćanskim, krutim, porodičnim, gotovo spartanskim odgojem naučio kao veštinu i vrlinu, propalo. Okrenuću se tome. To mi je jedino ostalo. Tišina.
