„…Istina o predmetima razgovora mora biti važnija od svežine retoričkih trijumfa.“ „…Tija voda breg roni”, „Zec je brži od kornjače, ali ona neuporedivo duže živi“.
„U nevolji stiči znanje i čuvaj imanje“! Mudrost je koja obavezuje. Pre svega da tragamo za skrivenim prostorima ljudskosti iz kojih možemo izlučiti ono malo motivacije koja prevagne vrlini, a zatim, da crne misli odložimo. Obavezuje nas i da nam znanje pomogne u farisejskoj buci. LOŠE STRANE STVARI polaze od vere da je ljudskost neupitna i da joj promišljanje samo doprinosi.
Autor:ĐORĐE D.SIBINOVIĆ:
Više puta mi se dogodilo da me veoma dostojni i talentovani sagovornici pozovu nekoliko dana nakon sadržajnog razgovora da mi iznesu argumente kojih se iz nekih razloga nisu setili dok je dijalog trajao u direktnom prenosu. Jednako su svi odavali priznanje brzini mojih misli, britkim rečenicama i veoma čvrstim i ubedljivim logičkim sklopovima, ali su, kako obično navode, bili dužni da me izveste da su propuste nastale zahvaljujući njihoj usporenoj prirodi, nedovoljnoj koncentraciji da ravnomerno kontrolišu nivoe razgranatog predmeta, predoče drugačije argumente, do kojih su došli u miru i tišini samoće, u dijalogu sa sobom, naknadnim razmišljanjem i analizom.
Dakle, radi se o fenomenu “naknadne pameti”. Ona nije osobito cenjena u polju živog programa pa je zato koriste kandidati skloni učešću u snimljenim i montiranim emisijama. “Posle bitke, koplje u trnje” mudrost je starija od senzacionalizma ali stvari nisu baš tako jasne u vezi sa fenomenom koji me okupira. Naime, lepo je brzo misliti, efektno govoriti i ubedljivo plasirati pozitivnu argumentaciju u razgovorma na teme koje su važne i preko kojih se stiče direktna relevancija u aktuelnoj zbilji, polju kompetencije, u odnosima moći i dominacije. Međutim, direktan prenos suviše je opterećen sobom i trenutnim efektima koji nisu pouzdani u odnosu na trajno stanje stvari i mogućnost oslonca u vremenima koja dolaze i u kojima će se teme izvesno ponoviti. Iako sam vatreni pristalica trenutka, vremena sadašnjeg i magije neponovljivosti, istina o predmetima razgovora mora biti važnija od svežine retoričkih trijumfa. To nužno ne znači da je bolje misliti sporo, sa odloženim dejstvom metodologije i procesuiranja epistemiološke i inteligibilne aparature ali, ni pobeđivati na turnirima brzog mišljenja ne znači ništa pri stanju stvari da sve važno, bitno i ono do čega smo domislili kao pobednici, ostaje nepromenjeno, dakle, loše i svakoga dana sve lošije. Brzina kao svojstvo dolazi od brzine misli, njeno pretvaranje u socijalnu beneficiju dokazuje inteligenciju ali “tija voda breg roni”. Sporaći takođe ne menjaju ono što se mora menjati. Zec je brži od kornjače, ali ona neuporedivo duže živi. Ko brzo misli pobedi i osmehuje se sa trona, ko se zadnji smeje, najslađe se smeje. Kad bih mogao da usporim. Živim za brzinu. Misli. Makar i ako umesto mene upamte sagovornike koji se sutra sete šta je trebalo juče da kažu. Ko je sledeći da razgovaramo?
