Zamke rata u kulturi
Broj zabranjenih knjiga i obrazovnih materijala u Sjedinjenim Državama oborio je sve rekorde, piše „Project Syndicate“. Ima li šta strašnije za kulturu od napada krajnje desnice na akademske slobode ili alergije levice na književnost?
AUTOR: Jan Buruma (Ian Buruma)
Groznica zabrane knjiga hara u SAD. Između jula 2021. i juna 2022. godine, zabranjeno je 1.648 knjiga u javnim školama u zemlji, prema podacima organizacije „PEN America“. Očekuje se da će se taj broj povećati ove godine kako konzervativni političari i organizacije pojačavaju napore da cenzurišu pisanje o seksualnom i rasnom identitetu.
Poslednjih meseci, države pod kontrolom republikanaca, kao što su Florida i Juta, izvršile su pritisak na školske biblioteke kako bi zabranile knjige koje se bave rasnim, rodnim i seksualnim temama, te su se na udaru našle knjige Ibrama Kendija „Kako postati antirasista“ ili Gender Kueer, „Memoari Maia Kobabe“. U nekim delovima Floride, školama je naloženo da ograniče pristup knjigama o rasi i različitostima. Upozorene su (škole) da nastavnicima koji učenicima dele „opscene i pornografske materijale“ preti kazna od pet godina zatvora. Guverner Južne Karoline Henri Mekmaster naveo je Kobabeovu knjigu (dobila je „Aleks nagradu“ Američkog bibliotečkog udruženja 2020. za književnost za odrasle tinejdžere) kao primer „opscenog i pornografskog materijala“.
Zabranu knjiga danas obično iniciraju ekstremno desni populistički političari i roditeljske grupe koji tvrde da žele da zaštite zdrave, porodično orijentisane hrišćanske zajednice od dekadencije urbane Amerike. Zbog toga knjige za decu sa LGBTK+ likovima potpadaju pod njihovu definiciju pornografije.
Guverner Floride Ron DeSantis (verovatni predsednički kandidat) je vodeći zagovornik državne cenzure i modernih zabrana knjiga. U februaru, DeSantis i njegovi saveznici u državnom Predstavničkom domu predstavili su novi zakon koji bi, ako bude usvojen, zabranio univerzitetima i fakultetima da podržavaju događaje u kampusu koji „podržavaju retoriku različitosti, jednakosti, inkluzivnosti ili kritičke rasne teorije“. Predlog zakona takođe nastoji da ukloni kritičku teoriju rasa, rodne studije i interseksualnost, kao i sve „derivati, velike ili male, ovih sistema verovanja“ iz nastavnih planova i programa.
Međutim, iako je manje verovatno da će progresivci krajnje levice pozivati na zabranu knjiga, oni takođe mogu pokazati nedostatak tolerancije prema književnosti koja ih vređa. U nekim slučajevima, književni klasici kao što su „Ubiti pticu rugalicu“ ili „Avanture Haklberi Fina“ uklonjeni su sa spiskova školske lektire, jer sadrže rasističke uvrede i određeni čitaoci se mogu osećati „marginalizovano“.
Napad ekstremne desnice na akademsku slobodu je nesumnjivo mnogo opasniji od alergije levice na književnost. Ali zanimljivo je da netrpeljivost krajnje levice i krajnje desnice imaju mnogo zajedničkog. Populisti krajnje desnice poput DeSantisa imaju tendenciju da oponašaju diskurs naprednjaka o „inkluzivnosti“ i „osetljivosti“ u učionici. Oni tvrde da bele učenike treba zaštititi od proučavanja ropstva ili uloge teorija bele rase u američkoj istoriji, jer bi ih takve lekcije mogle uznemiriti.
Naprednjaci koji traže da se prestane sa predavanjem „Haklberi Fin-a” u školama, ili zahtevaju da se reč „debeo” ukloni iz dečjih knjiga Roalda Dala, na primer, slede istu logiku. Ni oni ne žele da se deca osećaju uvređeno ili „neželjeno“. Po njihovom mišljenju, obrazovanje je poput terapije: njegov cilj je da učini da se deca osećaju dobro o tome ko su, a ne da ih nauči kako da primaju informacije i razmišljaju svojom glavom.
Ugledanje krajnje desnice na krajnje levičarski žargon može se smatrati beskrupuloznom osvetom, jer je pokretačka snaga konzervativnog puritanizma u SAD uvek bio fundamentalizam, a ne inkluzivnost. Ipak, religiozni dogmatizam je veoma blisko povezan sa strahom od uvređenosti. Primer je skandal koji je počeo nakon objavljivanja „Satanskih stihova“ Salmana Ruždija 1988. godine. Ajatolah Ruholah Homeini izdao je fetvu pozivajući na smrt autora, a hrišćanski konzervativci osudili su Ruždija zbog ismevanja religije. Neki na levici, iako nisu povezani ni sa jednom religijom, takođe su kritikovali Ruždija zbog vređanja miliona muslimana.
Hrišćanski puritanci se protive knjigama o gej temama ne samo zato što Biblija zabranjuje homoseksualnost, već i zato što (a možda je to primarno) da takve knjige krše prirodni poredak kakav oni zamišljaju. I to nije daleko od osećanja hiljada ljudi koji su nedavno potpisali pismo protestujući zbog načina na koji „Njujork tajms“ pokriva pitanja transrodnih osoba. Potpisnike pisma uznemirila je činjenica da se u nekim od članaka nagoveštava da pitanje roda možda nije naučno rešeno. Potpisnike je posebno uvredio članak koji je napisala kolumnistkinja Pamela Pol u odbranu Džej K. Rouling. Rouling ne mrzi ljude koji su promenili pol, ali ne veruje da je biti muškarac ili žena jednostavno stvar izbora.
Naprednjaci koji pozivaju na zabranu Roulingovih knjiga o „Hariju Poteru“ (fanatici krajnje desnice takođe ih osuđuju, ali samo zbog promovisanja veštičarenja) to čine, po pravilu, ne iz verskih razloga. Oni, opet, govore o negostoljubivom radnom okruženju, marginalizaciji, neosetljivosti itd. Međutim, često se ispostavi da su isto toliko dogmatični kao i religiozni vernici. Oni su uvereni da je osoba rođena sa muškim genitalijama žena, ako tako tvrdi. Roulingove sumnje u ovo verovanje narušavaju njihovo razumevanje prirode.
Sve ovo ne znači da su pretnje sa levice da se studentima ograniči pristup knjigama jednako ozbiljne kao i pretnje krajnje desnice. Za razliku od ekstremističkih partija krajnje desnice, među kojima je i sadašnja Republikanska partija, političari sa leve strane centra uglavnom ne pozivaju na zabranu na državnom nivou. Ipak, retorika naprednjaka delimično igra na ruku desničarskim populistima.
U nedostatku koherentnog ekonomskog programa, Republikanska partija je odlučila da aktivno učestvuje u američkim kulturnim ratovima. Ali pošto pozivi religioznih i društvenih konzervativaca imaju tendenciju da više odjekuju kod birača nego dogmatski stavovi o pitanjima rasnog i seksualnog identiteta, ovo nije rat koji levica može da dobije. Demokrate i druge progresivne stranke u zapadnom svetu treba da se manje fokusiraju na povređena osećanja, a više na ekonomske i političke interese birača.
S ruskog preveo Zoran Milošević
IZVOR: https://inosmi.ru/20230308/literatura-261197253.html
Preuzeto sa: https://naukaikultura.com/sve-vise-zabranjenih-knjiga-u-americkim-skolama/
