Замке рата у култури
Број забрањених књига и образовних материјала у Сједињеним Државама оборио је све рекорде, пише „Project Syndicate“. Има ли шта страшније за културу од напада крајње деснице на академске слободе или алергије левице на књижевност?
АУТОР: Јан Бурума (Ian Buruma)
Грозница забране књига хара у САД. Између јула 2021. и јуна 2022. године, забрањено је 1.648 књига у јавним школама у земљи, према подацима организације „PEN America“. Очекује се да ће се тај број повећати ове године како конзервативни политичари и организације појачавају напоре да цензуришу писање о сексуалном и расном идентитету.
Последњих месеци, државе под контролом републиканаца, као што су Флорида и Јута, извршиле су притисак на школске библиотеке како би забраниле књиге које се баве расним, родним и сексуалним темама, те су се на удару нашле књиге Ибрама Кендија „Како постати антирасиста“ или Гендер Куеер, „Мемоари Маиа Кобабе“. У неким деловима Флориде, школама је наложено да ограниче приступ књигама о раси и различитостима. Упозорене су (школе) да наставницима који ученицима деле „опсцене и порнографске материјале“ прети казна од пет година затвора. Гувернер Јужне Каролине Хенри Мекмастер навео је Кобабеову књигу (добила је „Алекс награду“ Америчког библиотечког удружења 2020. за књижевност за одрасле тинејџере) као пример „опсценог и порнографског материјала“.
Забрану књига данас обично иницирају екстремно десни популистички политичари и родитељске групе који тврде да желе да заштите здраве, породично оријентисане хришћанске заједнице од декаденције урбане Америке. Због тога књиге за децу са ЛГБТК+ ликовима потпадају под њихову дефиницију порнографије.
Гувернер Флориде Рон ДеСантис (вероватни председнички кандидат) је водећи заговорник државне цензуре и модерних забрана књига. У фебруару, ДеСантис и његови савезници у државном Представничком дому представили су нови закон који би, ако буде усвојен, забранио универзитетима и факултетима да подржавају догађаје у кампусу који „подржавају реторику различитости, једнакости, инклузивности или критичке расне теорије“. Предлог закона такође настоји да уклони критичку теорију раса, родне студије и интерсексуалност, као и све „деривати, велике или мале, ових система веровања“ из наставних планова и програма.
Међутим, иако је мање вероватно да ће прогресивци крајње левице позивати на забрану књига, они такође могу показати недостатак толеранције према књижевности која их вређа. У неким случајевима, књижевни класици као што су „Убити птицу ругалицу“ или „Авантуре Хаклбери Фина“ уклоњени су са спискова школске лектире, јер садрже расистичке увреде и одређени читаоци се могу осећати „маргинализовано“.
Напад екстремне деснице на академску слободу је несумњиво много опаснији од алергије левице на књижевност. Али занимљиво је да нетрпељивост крајње левице и крајње деснице имају много заједничког. Популисти крајње деснице попут ДеСантиса имају тенденцију да опонашају дискурс напредњака о „инклузивности“ и „осетљивости“ у учионици. Они тврде да беле ученике треба заштитити од проучавања ропства или улоге теорија беле расе у америчкој историји, јер би их такве лекције могле узнемирити.
Напредњаци који траже да се престане са предавањем „Хаклбери Фин-а” у школама, или захтевају да се реч „дебео” уклони из дечјих књига Роалда Дала, на пример, следе исту логику. Ни они не желе да се деца осећају увређено или „нежељено“. По њиховом мишљењу, образовање је попут терапије: његов циљ је да учини да се деца осећају добро о томе ко су, а не да их научи како да примају информације и размишљају својом главом.
Угледање крајње деснице на крајње левичарски жаргон може се сматрати бескрупулозном осветом, јер је покретачка снага конзервативног пуританизма у САД увек био фундаментализам, а не инклузивност. Ипак, религиозни догматизам је веома блиско повезан са страхом од увређености. Пример је скандал који је почео након објављивања „Сатанских стихова“ Салмана Руждија 1988. године. Ајатолах Рухолах Хомеини издао је фетву позивајући на смрт аутора, а хришћански конзервативци осудили су Руждија због исмевања религије. Неки на левици, иако нису повезани ни са једном религијом, такође су критиковали Руждија због вређања милиона муслимана.
Хришћански пуританци се противе књигама о геј темама не само зато што Библија забрањује хомосексуалност, већ и зато што (а можда је то примарно) да такве књиге крше природни поредак какав они замишљају. И то није далеко од осећања хиљада људи који су недавно потписали писмо протестујући због начина на који „Њујорк тајмс“ покрива питања трансродних особа. Потписнике писма узнемирила је чињеница да се у неким од чланака наговештава да питање рода можда није научно решено. Потписнике је посебно увредио чланак који је написала колумнисткиња Памела Пол у одбрану Џеј К. Роулинг. Роулинг не мрзи људе који су променили пол, али не верује да је бити мушкарац или жена једноставно ствар избора.
Напредњаци који позивају на забрану Роулингових књига о „Харију Потеру“ (фанатици крајње деснице такође их осуђују, али само због промовисања вештичарења) то чине, по правилу, не из верских разлога. Они, опет, говоре о негостољубивом радном окружењу, маргинализацији, неосетљивости итд. Међутим, често се испостави да су исто толико догматични као и религиозни верници. Они су уверени да је особа рођена са мушким гениталијама жена, ако тако тврди. Роулингове сумње у ово веровање нарушавају њихово разумевање природе.
Све ово не значи да су претње са левице да се студентима ограничи приступ књигама једнако озбиљне као и претње крајње деснице. За разлику од екстремистичких партија крајње деснице, међу којима је и садашња Републиканска партија, политичари са леве стране центра углавном не позивају на забрану на државном нивоу. Ипак, реторика напредњака делимично игра на руку десничарским популистима.
У недостатку кохерентног економског програма, Републиканска партија је одлучила да активно учествује у америчким културним ратовима. Али пошто позиви религиозних и друштвених конзервативаца имају тенденцију да више одјекују код бирача него догматски ставови о питањима расног и сексуалног идентитета, ово није рат који левица може да добије. Демократе и друге прогресивне странке у западном свету треба да се мање фокусирају на повређена осећања, а више на економске и политичке интересе бирача.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://inosmi.ru/20230308/literatura-261197253.html
Preuzeto sa: https://naukaikultura.com/sve-vise-zabranjenih-knjiga-u-americkim-skolama/
