АУТОР: Душко Бошковић:
Главом и брадом, значи разумом и статусом, сам био присутан на састанку у Српском Хуманитарном Удружењу „Добротвор“ са представником САД амбасаде, који је почео ријечима да су комунисти у Југославији забранили рад овог друштва.
Прекинуо сам уводно излагање ријечима да као бивши члан СКЈ не дозвољавам да се говоре неистине о мојој држави и шири пропаганда. Имали смо такав систем да хуманитарна удружења нијесу била потребна, народ се није хранио по јавним кухињама. Цијело друштвено уређење је био хумано и социјално, тако да нису била потребна никаква хуманитарна удружења. Црвени крст смо морали прихватити пошто су нам га наметнули силом.
Погађате шта се десило даље. Избачен сам их тог србског удружења и из револта прешао у Црногорце. Нијесу Срби најугроженији у Сарајеву, него Црногорци, нити смо конститутивни нити нам дају да радимо у србским друштвима и удружењима. А припадници других вјера нас ипак гледају као Србе, јер говоримо исти језик и имамо иста имена и презимена и исто се понашамо уз неке ситне нијансе.
Сличну судбину сам доживио и у другом србском друштву Српском Просвјетном и Културном Друштву „Просвјета“. Негодовао сам на њихове изјаве да су их комунисти укинули у Југославији да би отели њихову имовину – зграду коју смо додјелили једом државном предузећу. Рекао сам да је постојање удружења њиховог типа у Југославији сасвим непотребно. Чему постојање удружења које баштини србску културу на нивоу удружења, када је цијела држава у редовном школском образовању учила у највећој мјери србске писце и баштинила се србска култура кроз редовно, обавезно школовање
Када сам предложио управи „Просвјете“ да одржи промоцију књиге једног бањалучког аутора у својим просторијама, рекли су ми да напишем допис што сам и урадио, али ево већ преко годину дана чекам одговор. Када сам предложио истим људима да одрже промоцију збирке поезије једног сарајевског пјесника и сликара, рекли су да напишем допис, што сам и урадио, и ево још немам одговор. Када сам предложио истим људима да организују у својим просторијама изложбу фотографија сарајевских фасада сарајевског аутора, рекли су ми да напишем допис, што сам и урадио, али ми је приједлог одбијен у прозападном стилу, иде гомила текста гдје те хвале, а на крају те пљуну.
Значи тројица Срба немају пролаз у србском друштву, додуше два Србина и један Црногорац, али зато има извјесна Азра којој су организовали изложбу фотографија без писања икаквих дописа по некој посебној процедури.
Повријеђен оваквим бахатим и осионим понашањем и како бих спријечио да многи сарајевски Срби не пређу у Црногорце или друге нације, писао сам Академији наука Републике Српске да размисле о томе да ли је оправдано да неке организације користе у свом имену ријеч „српско“. Добио сам одговор да није то могуће нити правно нити нормама дефинисати.
Поруку сличне садржине сам посало и у САНУ, али нијесам још добио одговор, па се и сам питам да ли је то уопште Српска АНУ или је то ипак само Академија Наука и Умјетности Србије, која се само бави Србијом, остали је Срби не интересују.
Већини људи је познат појам „сарајевског надеализма“ којег сам и ја очигледно дио, пошто ми је пало на памет да оснујем Србско Пјевачко Друштво „Мухаџери“ и да пјевамо илахије и касиде.
Ко ће то да ми забрани да користим ријеч „србско“ или да ми оспорава употребу те ријечи?
