Kako objasniti socijalni odnos u kojem učestvuju ljudi koji biraju ponašanje od kojeg svi drugi u okruženju, bez svoje volje i bilo kakave krivice, rizikuju zdravlje i život?
Gotovo da ne postoji činidba koja proizvodi nespornu apsolutnu štetu živim bićima u okruženju a da istovremeno isto toliko ne deluje razumna i pozitivna argumentacija kojom je moguće prići i objasniti se sa subjektom koji je preduzima, kao što je to pušenje cigara, uživanje nikotina i konzumacija sagorevanja biljke duvana na drugi način (npr. pušenje lule). Zahvaljujući dejstvima supstance koju uživaju u njihovim psihama i fiziološkim promenama organizma, ljudi koji puše supendovani su od razumevanja besmisla koji proizvode svom okruženju. To dokazuje stabilna istorija slučaja pušenja. Nije nam namera da dokazujemo već dokazano, niti da trijumfujemo na notornosti štete koju bez izuzetka proizvodi pušenje; ono što skreće pažnju više od svih upozorenja o pogubnosti je nepristupačnost ljudi koji to čine i potpuni nedostatak empatije za ostatak živog sveta koji ih okružuje dok “uživaju” u katastrofalnom ritalu egoizma.
Pušenje dokazano izaziva najtežu neizlečivu bolest, karcinom pluća kod ljudi koji puše. Dobro, moglo bi se reći da je to njihovo pravo da sa sobom i svojim telom rade šta žele, uključujući sasvim svestan izbor rizičnog ponašanja. Međutim, isti efekti pogađaju i “pasivne pušače” koji su prinuđeni da udišu dimove sagorelog nikotina koji se neograničeno šire vazduhom koji svi sa jednakim pravom udišu da bi živeli a ne da bi umirali?!
Kako objasniti socijalni odnos u kojem učestvuju ljudi koji biraju ponašanje od kojeg svi drugi u okruženju, bez svoje volje i bilo kakave krivice, rizikuju zdravlje i život? Ovaj apsurd izrasta u neobjašnjiv društveni problem ako se ima u vidu da je uživanje opojnih droga koje ne nanose štetu nikome drugom izuzev uživaocu, predstavlja teško krivično delo za koje je predviđen službeni progon a da je uživanje duvana, koje je možda i štetnije za okolne “žrtve” nego za uživaoca nikotina, ne predstvalja oblik zabranjenog ponašanja. Ova nelogičnost raste ako se zapazi da, na jednoj strani, život i zdravlje predstavljaju objekt zaštite kod lica koje koristići svoje pravo da uništava život, uživaju opojne droge izvan bilo kakavog zdravstvenog rizika za treća lica, a sa druge strane, ista vrednost – život i zdravlje – lica koje postaju pasivni objekt napada “pušača”, nemaju nikakav mehanizam zaštite!?!?
Više od toga, “pušači” prednjače u uzbunjivanju javnosti predstavljajući sebe kao “progonjene zveri” u akciji koja veoma nemušto i labavo pokušava da zaštiti njihove žrtve. Egoizam pušača ne može se uporediti ni sa jednom drugom vrstom ponašanja koje se ne može univerzalizovati u odnosu na standarde ljudskih gestova. Oni dolaze i puše, ne obazirući se na bilo koga ili šta, pri tom, demonstrirajući oholost koju nije moguće uprediti ni sa jednom drugom procedurom narcističke tehnike apsolutnog isključenja živih bića i “života kao takvog” iz slike sveta. Pušačka magija pretvara se u ekskluzivnost odabranih i u lozinku posebnosti i sangom zavere pušačke populacije pretvara se iz bizarne smrdljivosti u arteficijelnu estetizaciju širenja zagađenja i tihog ubijanja svega živog.
I da sve drugo zaboravimo, zašto da živimo u smradu za koji ne postoji kanalizacija.
Neću da smrdim!