Како објаснити социјални однос у којем учествују људи који бирају понашање од којег сви други у окружењу, без своје воље и било какаве кривице, ризикују здравље и живот?
Готово да не постоји чинидба која производи неспорну апсолутну штету живим бићима у окружењу а да истовремено исто толико не делује разумна и позитивна аргументација којом је могуће прићи и објаснити се са субјектом који је предузима, као што је то пушење цигара, уживање никотина и конзумација сагоревања биљке дувана на други начин (нпр. пушење луле). Захваљујући дејствима супстанце коју уживају у њиховим психама и физиолошким променама организма, људи који пуше супендовани су од разумевања бесмисла који производе свом окружењу. То доказује стабилна историја случаја пушења. Није нам намера да доказујемо већ доказано, нити да тријумфујемо на ноторности штете коју без изузетка производи пушење; оно што скреће пажњу више од свих упозорења о погубности је неприступачност људи који то чине и потпуни недостатак емпатије за остатак живог света који их окружује док “уживају” у катастрофалном риталу егоизма.
Пушење доказано изазива најтежу неизлечиву болест, карцином плућа код људи који пуше. Добро, могло би се рећи да је то њихово право да са собом и својим телом раде шта желе, укључујући сасвим свестан избор ризичног понашања. Међутим, исти ефекти погађају и “пасивне пушаче” који су принуђени да удишу димове сагорелог никотина који се неограничено шире ваздухом који сви са једнаким правом удишу да би живели а не да би умирали?!
Како објаснити социјални однос у којем учествују људи који бирају понашање од којег сви други у окружењу, без своје воље и било какаве кривице, ризикују здравље и живот? Овај апсурд израста у необјашњив друштвени проблем ако се има у виду да је уживање опојних дрога које не наносе штету никоме другом изузев уживаоцу, представља тешко кривично дело за које је предвиђен службени прогон а да је уживање дувана, које је можда и штетније за околне “жртве” него за уживаоца никотина, не предстваља облик забрањеног понашања. Ова нелогичност расте ако се запази да, на једној страни, живот и здравље представљају објект заштите код лица које користићи своје право да уништава живот, уживају опојне дроге изван било какавог здравственог ризика за трећа лица, а са друге стране, иста вредност – живот и здравље – лица које постају пасивни објект напада “пушача”, немају никакав механизам заштите!?!?
Више од тога, “пушачи” предњаче у узбуњивању јавности представљајући себе као “прогоњене звери” у акцији која веома немушто и лабаво покушава да заштити њихове жртве. Егоизам пушача не може се упоредити ни са једном другом врстом понашања које се не може универзализовати у односу на стандарде људских гестова. Они долазе и пуше, не обазирући се на било кога или шта, при том, демонстрирајући охолост коју није могуће упредити ни са једном другом процедуром нарцистичке технике апсолутног искључења живих бића и “живота као таквог” из слике света. Пушачка магија претвара се у ексклузивност одабраних и у лозинку посебности и сангом завере пушачке популације претвара се из бизарне смрдљивости у артефицијелну естетизацију ширења загађења и тихог убијања свега живог.
И да све друго заборавимо, зашто да живимо у смраду за који не постоји канализација.
Нећу да смрдим!