Горанко Ђапић :
Погледи:Сукоб цивилизација као могућност и извјесност.Један од најславнијих југословенских дисидента и незаобилазни суорганизатор, стратег и идеолог студентске побуне 1968. године у Београду Горанко Ђапић, специјално за Таблоид разматра прошлост, садашњост и будућност исламских експанзија према Европи, отварајући и питање даљег опстанка хришћанске културе и наслеђа на Старом континенту
Посљедњих деценија, много више него икада раније, све се више говори о сукобу цивилизација. Догађаји који се у овом периоду све више гомилају, говоре заправо, о могућим сукобима ислама и западне грчко-римско-кршћанске цивилизације. Истина, на удару растућег радикалног ислама налазе се и милиони Индуса и будиста, и уопће, сви немуслимански народи који су у додиру са свијетом ислама…Број позива на џихад и многе фатве стижу једна за другом, а растућа напетост прелази у бурне сукобе или смртоносне терористичке акције.
Но, напетост између ислама и кршћанства није нова тековина. Од самог настанка ислама крајем шестог стољећа нове ере, сукоби ће почети на локалном нивоу, а нова вјера све више ће се ширити. Како је сав арапски свијет полуотока примио ислам, то је први позив на џихад ставио под оружје масе одушевљених бораца “за једину праву вјеру” и, разумљиво, за велику пљачку.
Напокон, кроз само два стољећа, домовина кршћанства и мјесто Светог гроба, Јерузалем, читав Левант и Мезопотам, древна сасанидска, зороастријанска Персија, богата божанска долина Нила, и бисер-Александрија, пасти ће у руке исламског калифата.
Мало касније, иста ће судбина снаћи и сјеверну Африку, а напокон, и Пиринејско полуострво. Муслиманска војска ће бити заустављена тек у јужној Француској, у бици код Поатјеа, и то од стране франачког војсковође Карла Мартела. Само пиринејске земље са кршћанским енклавама на сјеверу, бит ће слиједећеих 600 година под влашћу Кордобског калифата…
На Истоку, источноримско царство-Бизант, након успјешног похода цара Ираклија, сломило је моћ Сасанида ушавши у перзијско-зоростријанско светилиште, Ктесифон. Тако су измирене двије велесиле тадашњег свијета, а Константинополис ће бити дуго и опасно опсједнут калифовом војском. Тек великим напорима старога цара Ираклија, криза је преброђена и исламске војске су се привремено повукле.
Касније ће одбрамбени и политички систем Бизанта задуго повући границе између ислама и кршћанског свијета, али пространствима Блиског Истока завладао је ислам, а некада доминантно кршћанство у својој постојдбини, бит ће потпуно маргинализирано, све до дана данашњег.
Нарастајућа моћ муслимана
Независно од политичких подобности, питање је како је нова вјера тако брзо, заправо муњевито, збрисала кршћански свијет на самом његовом извору? Један дио одговора лежи у самој природи ислама. Наиме, ислам је рођен учењем пророка Мухамеда који је поријеклом из утјецајног арапског племена Куреши из Меке, града на западу арабљанског полуотока.
Мека је била релативно богат град, али је била и религиозни центар, пагански заправо, поглавито због самог култа Светог камена у Ћаби, недалеко од града.
Свети камен црне боје и метеорског поријекла, било је и мјесто паганског окупљања ходочасника из ближе околине, али и из цијелог западноарабљанског региона. Мухамед који је из сиромаштва изашао женидбом са богатом удовицом Хатиџе, наступао је у Меки против паганства, једном компилацијом јудејско-хришћанског монотеизма, обогаћеног арапском традицијом.
Нови проповједник се није уклапао у племенске аристокрације, па је напустио Меку и отишао у оближњи град Јатриб (касније Медина), да би као праведник смиривао супарнике у граду. Мало новом вјером а више практичним подухватом, Мухамед је успио успоставити ред и постати први господар града. Практична страна се сводила на хајдучију, будући да је Мухамед знао тајне путеве племена Куреши, као и положај оаза. Хајдучким нападима, плијенио је караване, а отето је дијелио својим присталицама, не заборављајући ни на села. Пошто су се сљедбеници умножили и ојачали, Мухамед је кренуо и на Меку, али без успјеха. Част је спашена нападом на оазу Кајбар у којој су живјели Жидови, трговци и успјешни повртлари, који су нагодбом попустили са отпором и прихватили да плаћају половину прихода муслиманима.
Убрзо је Мухамеду постало јасно да Жидови неће прихватити новога пророка, па је 627. године нове ере, у муслиманском походу, истријебио жидовско племе Бану Qураyза, и то под личним надзором, оставивши само жене и дјецу као робље.
Мало по мало, моћ муслимана је расла, како духовно тако и војно. Нова вјера се ширила као интегративни фактор, а војни елемент је ту био пресудан. Наиме, нова се вјера ширила мачем, под зеленим стијегом, у славу посљедњег пророка једине праве и посљедње вјере.
Расцјепкани свијет кршћанства, руши се под ударцима освајача, дијелом прелазећи на нову вјеру, а дијелом десеткован и у биједи, обезглављен…
Крижарски ратници донекле су промијенили слику Старога свијета, али тековине нису успјели очувати. Два стољећа касније, крижари су отишли а Левант је утонуо у дубоки дремеж, изненада прекинут провалама туранских племена исламизираних још у степама Туркменистана…
Од Босне до Кинеског зида
Почела је нова ера у исламском освајању, особито када су у Малу Азију упали Турци Османлије и потиснули Бизантинце, те учврстили своју власт под династијом Османа. Османска Турска је била вјерска држава ратничког феудализма, са светим задатком да непрекидним освајањима успостави исламски свијет у коме је постојање било каквог другог свијета потпуно искључено, те он није ни могао постојати нити у свијести муслимана, дакле, ни као мисао а још мање као пракса, што је супротну духу ислама.
Турска најезда је газила тадашњи свијет. Анадолска коњица је стигла све до Гибралтара и до срца Африке. Згажена је шиитска Персија, сломљен је и Бизант, и на највећи ужас, 1453. године окупиран је и Константинополис, а та окупација траје и дан-данас. Опсједнут ће бити и Беч, биће нападнута Малта…Балкан је био раскомадан и дијелом исламизиран. Османи су све до почетка XВИИИ стољећа били пријетња цијелој Еуропи, када су се почели повлачити, што због властитог опадања, што због јачања еуропских држава. На жалост, све до данашњих дана, Турци су се успјели одржати у Еуропи, захваљујући прије свега деструктивном британском понашању, чије су посљедице све видљивије у данашњем времену…
Турци на Рајни и Елби
У периоду еуропске колонијалне експанзије, многе раздробљене исламске државе постале су баштина француског и британског колонијалног царства. Ипак, то није био период потпуног мира. Ислам је тешко подносио неисламску власт, а бројне побуне нису као основ имале економски елемент, него су биле скоро искључиво вјерске природе и одреда су биле антиеуропске. Интелектуалци из исламских земаља, школовани по еуропским метрополама, по повратку већином нису ни покушавали да реформирају средњовјековље у својим домовинама. Ту и тамо, један дио еропских ђака оставио је трага смјелим реформама, стварањем студентских и професионалних удружења. Али, сва та неуспјела еуропезирања, остала су површна и ограничена.
Раст секуларизма и владавина закона показали су се такође неуспјешним и пролазним, чак и у земљама које су спроводиле темељен реформе попут Турске у вријеме Кемала Ататурка.
Већ послије неколико деценија, упркос знатној економској и културној инеракцији са Западом, Турска све више постаје исламистичка и антисекуларна. Гласови нових исламиста чују се све јаче, а тековине Кемала Ататурка падају једна за другом. Многољудна Турска, без двојбе има велике амбиције да буде као некада велесила, од Босне до Кинеског зида.
Еуропа треба бити преполовљена. Уз њен нулти наталитет, она ће убрзо бити исламска земља. Збуњеној Еуропи данашњице, Турци више нису испред Беча, него су на Рајни и Елби!
Рецимо да је задњих година прошлога стољећа и прве деценије овога, у исламском свијету веома напредовао политички ислам. Овога тренутка он је у успону у готово свим исламским земљама. Искуство из “арапског прољећа” говори да је Еуропа опет насјела на властиту илузију о демократским препородима у земљама Магреба, Египту и другдје. И ма како пракса показивала погубне, чак разорне посљедице исламизације Еуропе, њени петоколонаши глобалистичке провинијенције, разни сљедбеници пропале идеологије мултикултурализма и мултиконфесионализма, и даље нападају домицилно становништво тјерајући га у тор “политичке коректности”, тачније у трпљење невиђеног културолошког терора досељених и чврсто интегрисаних заједница из муслиманских земаља.
Ко још верује у добри и лојални ислам?
Исламски је свијет данас у превирању и динамизму, друштвеном и економском. Раст становништва у том свијету данас је енорман и нема тог економског развитка који може да прати такав тренд рађања. Такав социјални набој успјешно се користи за даље потпаљивање мржње према западној цивилизацији, посебно за њену апсолутну сатанизацију. Агресија и нетолеранција ислама достигла је незамисливе размјере, па су исламски идеолози подигли такву деструкцију на нови “божје воље која се окренула против великог сотоне”. Тачније, против наше цивилизације. Џихад је свугдје и у свему. Чак и у градњи исламских културно-информативних центара у било ком еуропском граду. Овај најубојитији џихад већ годинама чини своје. Тероризам је уствари прашина у очи свакоме ко вјерује у “добри и лојални ислам“! Уосталом, погледајмо како изгледам “мултикултурализам”…
Свијет еуропског ислама, наиме, данас се не разликује од онога у Исламабаду. Тај свијет нема никакву културну интеракцију са Еуропом, а напосе су окрутно спријечавани мјешовити бракови, упркос секуларним еуропским законима. Тако исламистички свијет у Еуропи динамично расте и уопће се не мијења. Међу разлозима такве експанзије свакако треба поменути и непоштивање еуропских закона и стриктна примјена исламских закона и начела, и то у сред континента хришћанске цивилизације, која се све до данашњих дана дичила својим секуларним, грађанским наслијеђем.
На тај начин је Стари свијет дошао у невјеројатну ситуацију: ислам ће оваквим слиједом догађаја бити ускоро доминантна еуропска религија, и имаће само једну културу-исламску!
Шта на све ово чини Еуропа? Ако је некада и тражила јефтину радну снагу и довођењем Алжираца, Мароканаца, Турака и радника-емиграната из скоро свих афричких земаља, и тако обарала цијену рада домаћим радницима, то је временом постало нарастајући проблем, и увелико је превазишао потребе за профитом. Јер је овај опасни социјални моменат, довео до потпуно нове ситуације и до невјеројатне промјене демографске слике на цијелом континенту.
Најприје, досељена муслиманска популација никад није прихавтила еуропску културу нити њено наслијеђе. Све што је еуропска традиција, пало је пред неразумним “слободним секуларним” режимима старих еуропских држава, који су се почели љуљати, и милитантним исламом који је изашао на сцену.
Еуропска традиција је још код “шездесетосмаша” Одбачена као конзервативизам, а Палестинци су проглашени за јунаке. Превиђано је да је Израел једина модерна демократија у цијелом блискоисточном поднебљу и једини изданак западнога свијета у сред непатвореног средњевјековља. Тренд да се све еуроспко подцијењује а све из такозваног трећега свијета прихваћа, постат ће данас матрица на којој сваки имало слободан еуропљанин мора размишљати, као о нечем светом и једино политички и културно исправном.
Разградња еуропског ткива на тај начин је већ одавно почела. Разуздано одбацивање традиције и презир према свему што она значи, постаје матрица сигурне пропасти еуропске, хришћанске културе. Данашња политика Брисела не може бити јасније: издати своју културу и бацити је под ноге барбарима, то је данас ствар доброг и “коректног”, “мултикултурног” друштва. Скоро да је постало и ствар доброг укуса!
Пропало искуство суживота
Године су текле а Запад се демографски застрашујуће мијењао. У истој пропорцији је бивао и културолошки изобличен у један “трећесвјетски” модел. Захваљујући томе, данас џихад у свим облицима може да почне! Придошлице су одмах по доласку увијек стављале до знања да неће да се мијењају, да им уопће није стало до ерупске културе и да су спремни на сваки начин успоставити своју вјеру, своје обичајно право и своју агресивну методу ширења. Са друге стране, треба знати да су сви постулати еуропског живљења у директној супротности са било којим исламом. Али, то данас није “коректно” рећи и јавно се успротивити нарастајућем злу које се, очигледно, не може избјећи. На Западу грађанин може критизирати владу или саму државу, било као члан неке странке или као приватно лице.
У исламу, критика исламске државе апсолутно је неприхватљива. Према њиховом тумачењу “држава је божје дјело” па је напад на њу или критички однос према њој, директно уперен против самога Бога. За таква дјела, у муслиманским земљама казне су настрожије. Ислам увелико руши мостове за собом, сводећи грађане и друштво на само једну димензију. Тако скучено, то друштво је у непрекидној кризи. Оно онда налази излаз у агресији, усмјереној на немуслиманске земље, и на оне друге, немуслиманске културе и религије. На примјеру већ виђеног “арапског прољећа” гдје су редом побјеђивале исламистичке странке, јасно је о чему је овдје ријеч. Такођер, на примјеру Турске, која је увелико одмакла у демонтажи “кемализма”, видљиво је што се заправо дешава и у такозваном секуларном исламу, кога уствари нема!
Због свега тога, могућност опћег сукоба између муслиманског и остатка свијета, сваким даном је све извјеснији. Еуропа у цјелини је пред великим искушењима. Ипак, рат цивилизација могао би пореметити ако не и посве зауставити исламистичку пошаст, како на Старом континенту тако и у цијеломе свијету.
Зашто Еуропа нема овакав став?
Муслимани који желе да живе по исламским законима, недавно су позвани да напусте Аустралију. Покушавајући да тиме спречи потенцијалне терористичке акције, аустралијска влада и њен премиујер Кевин Руд, јавно су се обратили онима који живе са мржњом према аустралијској култури и хришћанској духовности, под паролом “Таке ит ор леаве ит” (узми или остави).
Цитат оригиналног текста:
“Иммигрантс, нот аустралианс, муст адапт. Таке Ит Ор Леаве Ит. И ам тиред оф тхис натион натион wоррyинг абоут wхетхер wе аре оффендинг соме индивидуал ор тхеир цултуре. Синце тхе террорист аттацкс он Бали , wе хаве еxпериенцед а сурге ин патриотисм бy тхе мајоритy оф Аустралианс…” .
Превод са оригинала:
“…Имигранти, а не аустралијанци, требају да се адаптирају. То је то, било да вам то одговара или не. Сит сам тога да се ова нација забрињава да нисмо можда увредили неке индивидуе или њихову културу. Од терористичког напада у Балију до данас, сведоци смо вала патриотизма који долази од већине Аустралијанаца. Ова је култура изграђена је у току двесто и више година мука, труда и победа милиона мушкараца и жена у потрази за слободом.
Говоримо претежно енглески, а не шпански, либански, арапски, кинески, јапански,или било који други језик. Што значи да уколико желите бити део овог друштва, научите наш језик! Већина Аустралијанаца верује у Бога.
То није неко хришћанско десничарска оријентација, или политички наметнуто, то је чињеница, јер су ову нацију, а то се види и из докумената, основали мушкарци и жене хришћанске вере, на хришћанским принципима. Наравно да је у том случају адекватно да се хришћанска обележја налазе на зидовима наших школа.
Ако је Бог за вас увреда, предлажем вам да одаберете други део света за ваш дом, јер је Бог део наше културе. Допустићемо ваше вере и нећемо вас питати зашто у то верујете. Тражимо од вас да прихватите нашу веру и да живите са нама у хармонији, мирно и у радости.
Ово је наша отаџбина, наша земља и наш стил живота и допустићемо и вама да у свему томе уживате. Али, пре свега, уколико не престанете да се жалите, протестујете и ужасавате нашом заставом, нашом чашћу, нашом хришћанском вером, нашим начином живота, срдачно вам препоручујем да искористите другу велику слободу коју имају Аустралијанци, слобода да напустите нашу земљу. Уколико сте овде несрећни, онда отиђите. Нико вас није принудно овде довео. Већ сте ви сами тражили да вас овде примимо. Дакле, прихватите државу коју сте сами одабрали…”.
