. U životu, sve mogućnosti su ostvarene. Izuzev za one kojima je neizostavno potrebna pomoć.
. Danas slušamo Šeherezade ali nemamo nikakvu moć da im kažemo koliko su njihove priče bljutave.
„U nevolji stiči znanje i čuvaj imanje“! Mudrost je koja obavezuje. Pre svega da tragamo za skrivenim prostorima ljudskosti iz kojih možemo izlučiti ono malo motivacije koja prevagne vrlini, a zatim, da crne misli odložimo. Obavezuje nas i da nam znanje pomogne u farisejskoj buci. LOŠE STRANE STVARI polaze od vere da je ljudskost neupitna i da joj promišljanje samo doprinosi
Autor:ĐORĐE D.SIBINOVIĆ:
Šeherezada je živela dok su trajale njene priče. To je bilo drugo vreme. Danas život prestaje baš tamo gde počinje priča o njemu. Kako se to desilo? Zašto su se “tekst i svet” toliko razišli da ih je danas nemoguće prepoznati u skladnoj zajednici konkretnih tematskih celina. U životu, sve mogućnosti su ostvarene. Izuzev za one kojima je neizostavno potrebna pomoć. Roditelja, dobronamernih savremenika, banaka, više grana medicine, itd. U priči, sve mogućnosti su ravnopravno otvorene i sve jednako preziru stvarnost. Svoju poziciju brane hiljadama reči o vedroj nesaglasnosti mogućeg izgleda sveta kao i o prirodi veštine pripovedanja koja prevazilazi trivijalnost stvarnosti i prepoznaje se isključivo u nebesima beskonačne sižejne kombinatorike. Naravno, najviše u onoj u kojoj narator i posle ispričane priče zadržava povlašćeno mesto autentičnog tumača fabule i poente. Identitet zasniva razlika. Na Šeherezadinom primeru nije moguće razumeti sopstveni položaj kao identitet. Naime, njen život zavisio je od dva nejednako stabilna faktora. Prvi je njena veština pripovedanja a drugi je raspoloženje adrese na koju odašilje priču i sa koje je svakoga časa mogao da stigne “prigovor konačnog zaustavljanja pripovesti”. Dočim, uloge su sada dramatično izmenjene. Onaj koji priča priče, odlučuje ono što je u Šeherezadino vreme bilo namenjeno pažljivom slušaocu a priču ne priča sam sebi. Danas slušamo Šeherezade ali nemamo nikakvu moć da im kažemo koliko su njihove priče bljutave. Na našu sreću. Među nama ima veoma nadarenih i rečitih slušalaca koji bi umeli da britko razore priču. Tako bi bez ikakve sumnje, razjarili Šeherezade da bi brutalnost vrlo predvidljive reakcije dolazila najviše zbog promene narativnog koncepta u kojem naratorovu svest ispunjavaju drugačiji slušaoci dok ćutke razvijaju beskonačnu motivaciju pripovedanja svega onog što priču čini a nema nikakve veze sa životom. A kada budu uhvaćeni u “lažnim ili nameštenim pričama” oni stanu pred kamere, zamisle pred sobom milione idiota koji ih otvorenih usta slušaju, veruju i obožavaju i objasne da su priču promenili upravo zbog njih, a ne zbog odnosa “teksta i sveta” iz Šeherezadinog vremena. Današnje Šeherezade su potpuno u pravu. Njihove priče samo oni mogu da promene. Slušaoci više ne odlučuju kada je dosta priče. Valjda je bar to jasno! Pa, da, jeste.
