. У животу, све могућности су остварене. Изузев за оне којима је неизоставно потребна помоћ.
. Данас слушамо Шехерезаде али немамо никакву моћ да им кажемо колико су њихове приче бљутаве.
„У невољи стичи знање и чувај имање“! Мудрост је која обавезује. Пре свега да трагамо за скривеним просторима људскости из којих можемо излучити оно мало мотивације којa превагне врлини, а затим, да црне мисли одложимо. Обавезује нас и да нам знање помогне у фарисејској буци. ЛОШЕ СТРАНЕ СТВАРИ полазе од вере да је људскост неупитна и да јој промишљање само доприноси
Аутор:ЂОРЂЕ Д.СИБИНОВИЋ:
Шехерезада је живела док су трајале њене приче. То је било друго време. Данас живот престаје баш тамо где почиње прича о њему. Како се то десило? Зашто су се “текст и свет” толико разишли да их је данас немогуће препознати у складној заједници конкретних тематских целина. У животу, све могућности су остварене. Изузев за оне којима је неизоставно потребна помоћ. Родитеља, добронамерних савременика, банака, више грана медицине, итд. У причи, све могућности су равноправно отворене и све једнако презиру стварност. Своју позицију бране хиљадама речи о ведрој несагласности могућег изгледа света као и о природи вештине приповедања која превазилази тривијалност стварности и препознаје се искључиво у небесима бесконачне сижејне комбинаторике. Наравно, највише у оној у којој наратор и после испричане приче задржава повлашћено место аутентичног тумача фабуле и поенте. Идентитет заснива разлика. На Шехерезадином примеру није могуће разумети сопствени положај као идентитет. Наиме, њен живот зависио је од два неједнако стабилна фактора. Први је њена вештина приповедања а други је расположење адресе на коју одашиље причу и са које је свакога часа могао да стигне “приговор коначног заустављања приповести”. Дочим, улоге су сада драматично измењене. Онај који прича приче, одлучује оно што је у Шехерезадино време било намењено пажљивом слушаоцу а причу не прича сам себи. Данас слушамо Шехерезаде али немамо никакву моћ да им кажемо колико су њихове приче бљутаве. На нашу срећу. Међу нама има веома надарених и речитих слушалаца који би умели да бритко разоре причу. Тако би без икакве сумње, разјарили Шехерезаде да би бруталност врло предвидљиве реакције долазила највише због промене наративног концепта у којем нараторову свест испуњавају другачији слушаоци док ћутке развијају бесконачну мотивацију приповедања свега оног што причу чини а нема никакве везе са животом. А када буду ухваћени у “лажним или намештеним причама” они стану пред камере, замисле пред собом милионе идиота који их отворених уста слушају, верују и обожавају и објасне да су причу променили управо због њих, а не због односа “текста и света” из Шехерезадиног времена. Данашње Шехерезаде су потпуно у праву. Њихове приче само они могу да промене. Слушаоци више не одлучују када је доста приче. Ваљда је бар то јасно! Па, да, јесте.
