.Milijarde dolara, milioni poslova i stotine hiljada istraživačkih sati počivaju na pogrešnim teorijama da virusi ili klice uzrokuju bolesti. Nije nimalo lako priznati da su stotine godina istraživanja i bezbrojne naučničke karijere utrošeni uzalud za promociju ideja koje nemaju osnovu u stvarnosti.
. Poznati nemački biolog i virusolog Stefan Lanka: „Tvrdnja da je virus uzročnik bolesti predstavlja providnu prevaru i opasnu laž koja može imati teške posledice.”
Piše: EKSKLUZIVNO:MILOVAN ŠAVIJA.
Ukoliko se baci pogled na razvoj nauke još od onih vremena Kopernika, Bruna i Galilea pa sve do današnjih dana, može se zapaziti jedna pojava koja na suptilan način povezuje ta dva vremena, a to je dogma. Rodivši se na krilima borbe i sučeljavanja sa crkvenim dogmama, moderna nauka se postepeno, na veliku žalost njenih rodonačelnika, na kraju i sama dogmatozovala. To je najvidljivije na primeru medicine, koja se dogmatizovanjem čak i korumpirala, pretvorivši se u glavnu polugu korporativnog biznisa za ostvarivanje ne samo komercijalnih, nego i drigih još opasnijih ciljeva. Tako da se ona crkvena srednjovekovna dogma o Zemlji kao centru oko koga se sve obrće čini čak naivnom i benignom, jer je od nje stradao samo poneki hrabri osporavatelj, kao što je bio Đordano Bruno. Dok zbog medicinske dogme o virusu, oko koga se osim novca obrću i ljudske sudbine, stradaju milioni ljudi.
Harold Hilman – jeretik ili genije?
Kao ilustracija ćorsokaka u kojem se našla savremena medicinska nauka, koja je već odavno zaslužila da se ispred njenog imena postavi pridev „takozvana”, može poslužiti osvrt na lik i delo doktora Harolda Hilmana (1930-2016). Hilman je diplomirao medicinu i fiziologiju na londonskom univerzitetu, a doktorirao je biohemiju. Pored mnogih odgovornih funkcija koje je imao u medicinskim institutima i udruženjima bio je i direktor univerzitetske laboratorije za primenjenu neurobiologiju od 1970-1995. Od 1960. je objavio 160 istraživačkih radova i 6 knjiga sa temema iz citologije, neurobiologije i veštačkog disanja. Na osnovu tih podataka se može na prvi pogled steći utisak da se radi o još jednoj od brojnih uspešnih doktorskih karijera.
Međutim, ono što Hilmana izdvaja od mnogih sličnih likova iz medicinske elite moglo bi se u sažetom obliku naći u prvom pasusu teksta naslovljenog: „Cell Biology is Currently in Dire Straits” (Ćelijska biologija je trenutno u strašnom škripcu), kojeg je kao oporuku napisao pri kraju svog života. On je tom prilikom napomenuo da je tokom svoje istraživačke karijere, koja je trajala preko 50 godina, zaključio da su za studiranje biologije netaknutih živih ćelija životinja i biljaka potpuno neprikladne procedure kao što su subcelularno frakcionisanje, histologija, elektronska mikroskopija, remećenje i sečenje prirodnog tkiva, zamrzavanje, kuvanje, dehidratacija i sušenje, jer one u potpunosti izmene karakteristike ispitivanog tkiva, a pored toga ignorišu drugi zakon termodinamike. Tako da ono što se na kraju dobije za istraživanje predstavlja obične artefakte.
Drugim rečima uzorci za ispitivanje su tokom pripreme do te mere poremećeni da su potpuno beskorisni da bi se njihovim ispitivanjem mogli dobiti validni rezultatati. Kao glavnog krivca on smatra upotrebu elektronskog mikroskopa jer se uzorci, to jest kulture za ispitivanja, dodatno izlažu radijaciji i bombardovanju elektronima, tako da ono što ostane za posmatranje nema nikakve veze sa živim netaknutim tkivom. Shodno tome Hilman smatra da slika same ćelije dobijena na taj način pomoću elektronskog mikroskopa uopšte ne odgovara njenoj stvarnoj strukturi.
On potpuno negira postojanje organela unutar ćelijske citoplazme, kao što su endoplazmatični retikulum ili telo golgi, pa čak i same ćelijske receptore, čijem otkrivanju su naučnici posvetili čitave svoje živote, a koji predstvaljaju obične artefakte, to jest veštačke tvorevine nastale pripremom kulture za histološko ispitivanje, koji postoje samo na ekranu elektronskog mikroskopa. Što se famoznih receptora tiče on tvrdi da oni ne moraju da budu definisani kao posebne strukture na ćelijskoj membrani ili u jedru, već predstavljaju rezultat reakcija koje se odigravaju u netaknutoj ćeliji zdravog organizma.
Kao što su se običnim naučnicima ogrezlim u upotrebu elektronskih mikroskopa privođale nepostojeće organele, tako su se i onim specijalistima virusolozima priviđali virusi, smatra Harold Hilman. U laboratorijskim ispitivanjima prisutnosti virusa također se koriste elektronski mikroskopi, što uključuje izlaganje uzoraka radijaciji i bombardovanju elektronima, a kod pripreme kultura koriste se antibiotici i razne druge potencijalno otrovne supstance, čije dejstvo na te ćelijske kulture nije isključeno kontrolnim eksperimentima. Kako se onda, zaključuje Hilman, može tvrditi da takozvani virus uzrokuje bilo kakve citopatološke efekte, a ne pomenute hemikalije i zračenja.
A što se tiče proslavljenog korona virusa on je navodno otkriven polovinom šezdesetih godina prošlog veka u seriji eksperimenata. Prvi su izveli Tirel i Bajno (Tyrrell DA, Bynoe ML) 1965, o čemu je sledeće godine pisao ugledni časopis Lancet. 1966;1:76–77. U tom poduhvatu oni su prikupili uzorke od pacijenata obolelih od prehlade sumnjajući da se u njima nalazi virus sličan prethodno otkrivenom virusu ‘B814’. Zatim su te uzorke, bilo ih je šest, pomešali sa pripremljenom ćelijskom kulturom i posmatrali pomoću elektronskog mikroskopa. Međutim, nisu uspeli naći ni traga od virusa. Ipak, to ih nije sprečilo da te uzorke ubrizgaju u tela dobrovoljaca. Tri od šest su se prehladila, iz čega su istraživači zaključili da je to morao uzrokovati virus, kojeg prethodno nisu uspeli da vide pod mikroskopom, ne uzimajući, naravno, u obzir mogućnost da je to troje obolelo od toksične ćelijske kulture.
Kako sjahati sa leđa tigra u trku?
Harold Hilman je to otkriće korona virusa smatrao ne samo naučno neutemeljenim i neozbiljnim, nego i kao još jedan od mnogih primera ćorsokaka u kojem se našla moderna medicina. Uzrok tog ćorsokaka je on na slikovit način dočarao ruskom izrekom koju je naveo na početku svoje poslednje knjige „Evidence-based Cell Biology, with Some Implications for Clinical Research”. Ta izreka glasi: Lakše je nastaviti jahati na leđima tigra u trku, nego pokušati sjahati.
Drugim rečima, lakše je nastaviti sa falsifikatima, nego priznati da si pogrešio i onda morati početi ispočetka. To je upravo ono što se događa sa modernom medicinom. Oni koji je vode i predstavljaju ne mogu tek tako sjahati jer je ulog suviše veliki, osim njihovih reputacija tu je i mnogo novca. Milijarde dolara, milioni poslova i stotine hiljada istraživačkih sati počivaju na pogrešnim teorijama da virusi ili klice uzrokuju bolesti. Nije nimalo lako priznati da su stotine godina istraživanja i bezbrojne naučničke karijere utrošeni uzalud za promociju ideja koje nemaju osnovu u stvarnosti.
Tu nemogućnost da se sjaše sa leđa tigra u trku osetio je na svojim leđima Harold Hilman. On je tokom čitave svoje radne karijere kad god bi na naučan i teško poreciv način ukazivao na zablude i falsifikate struke kojoj je pripadao od establišmenta bio ignoriasan, dok su kolege diskretno izbegavale da ga podrže. Tokom svoje višedecenijske profesionalne karijere širom sveta je održao preko 250 predavanja, nakon kojih su mu kolege prilazile i čestitale, izražavajući slaganje sa njegovim iznetim stavovima. Ali, kada bi mnoge od njih upitao da li bi bili voljni da ga javno podrže, niko se nije usuđivao da mu tako nešto obeća. Njemu to nije bilo ni potrebno, tako da je jednom prilikom rekao da nakon što u javnost izađe sa nekom novom neprijatnom istinom po medicinsku nauku najveću nagradu i satisfakciju mu je predstavljalo upravo ćutanje od strane establišmenta, jer je to za njega značilo potvrdu da je u pravu.
Međutim, kako je vreme prolazilo pokazalo se da Hilmanova misija ipak nije bila uzaludna, jer je postepeno među uticajnim naučnicima sazrevala svest o pravom stanju stvari u medicini. Čuveni epidemiolog sa Stenforda Džon Joanidis, koga mnogi smatraju za jednog od najuticajnijih živih naučnika na svetu, je još 2005. objavio studiju u kojoj je dokazao da je u to vreme većina objavljenih naučnih nalaza bila netačna ili lažna. Dok je doktor Marsia Endžel, prva žena koja je postavljena za glavnog urednika najuticajnijeg medicinskog časopisa na svetu New England Journal of Medicine, napravila studiju u kojoj je istraživala korumpiranost moderne medicine od strane farmaceutskih kompanija. A Ričard Horton, editor uglednog britanskog medicinskog časopisa Lancet, je jednom prilikom izjavio da je skoro pola današnje naučne literature nepouzdano i potpuno beskorisno.
Stefan Lanka
Istovremeno sa tim saznanjima i tvrdnjama koje su itekako uzdrmale onaj zvanični establišment danas se na sceni posrnule medicine pojavljuje sve veći broj doktora i naučnika koji su poput Harolda Hilmana uspeli da sjašu sa onog ruskog tigra i nastave njegovu misiju. Među njima je svakako najglasniji poznati nemački biolog i virusolog Stefan Lanka, čija virusološka specijalnost se ne sastoji samo u izučavanju virusa, već i u negiranju njegovog postojanja, i to u onom domenu u kojem ga je zvanična medicina izmislila. On kao i Hilman, što se tog izmišljenog virusa tiče, smatra da takozvani elektronski imidži virusa, koje istraživači prezentiraju kao dokaz, predstavljaju komade ćelija i tkiva u raspadanju, te da se odumiranje tkiva i ćelija dešava usled izgladnjivanja samih ćelija i trovanja uzrokovanog dejstvom primenjenih toksičnih supstanci i zračenja tokom ispitivanja eksperimentalnih kultura, a ne zbog infekcije navodnim virusima.
Ali, Stefan Lanka je otišao mnogo dalje u otkrivanju zabluda, prevara, pa i teških krivičnih dela u čijem centru je bio upravo taj izmišljeni virus. On se detaljno bavio svim poznatim i slavnim virusima koji su poslednjih decenija dominirali medicinskom estradom, kao što su virusi HIV-a, malih, velikih i kravljih boginja, gripa, poliomelitisa, ebole, adenovirusa, hepatitisa Bi H5N1-ptičijeg gripa. Koristeći naučnu metodologiju on je za svaki pomenuti virus dokazao šta se u stvari krije iza vešte retorike i montiranih imidža virusa, korištenjem kompjuterskih simulacija.
Na primeru jednog novinskog članka objavljenog juna 1954. Lanka je elegantno predstavio na koji način jedna naizgled bezazlena naučna spekulacija i kasniji sled događaja mogu uzrokovati nesagledivo štetne posledice za nauku. U članku je ono već opisano izumiranje tkiva u laboratorijskoj epruveti smatrano mogućim dokazom prisustva virusa. Autor tog članka je šest meseci kasnije, 10. decembra, za tu i još nekoliko sličnih teoretskih spekulacija podelio sa još dvojicom kolega Nobelovu nagradu za medicinu. Taj autor i nobelovac zvao se Džon Franklin Enders. Tako je jedna novinska nenaučna spekulacija uz podršku Nobelove nagrade podignuta na nivo naučne činjenice, pretvorivši se čak u dogmu, koja je do dana današnjeg neprikosnovena. „Od juna 1954. odumiranje tkiva i ćelija u laboratorijskoj epruveti smatra se dovoljnim dokazom postojanja virusa”, zaključio je pomalo ironično Stefan Lanka u jednoj svojoj publikaciji.
Osim strogo medicinskih aspekata fenomena zvanog virus, bavio se Lanka i zloupotrebama i manipulacijama njegovim izmišljenim i potencijalno opasnim postojanjem u cilju ostvarivanja profita, ali i zakulisnih političkih ciljeva. Tako je na gotovo bajkolik način rekonstruisao pojavu strašnog virusa ptičijeg gripa poznatijeg po šifri H5N1. Došao je navodno ko zna odakle sa jatima ptica selica koje su sa njim, nije objašnjeno kako, zarazile lokalne golubove i kokoši. Uz pomoć pripremljene kampanje istovremeno je zastrašivano stanovništvo od mogućeg prenosa na ljude te „smrtonosne” zaraze, a nakon izrežiranih, to jest izmišljenih, pojedinačnih infekcija u farmama peradi naređivani su pokolji miliona jadnih ptica, a sve u cilju kontrole povećane ponude živinskog mesa na tržištu, koja je pretila padom cena. Mora se priznati, veoma kreativno.
Međutim, Lanka tvrdi da je još kreativnije lansiranje čudesnog leka protiv gripa zvanog Tamiflu. Taj lek je reklamiran da ublažava simptome gripa i znatno ubrzava izlečenje sa mogućim usputnim efektima koji su veoma slični simptomima gripa. Dakle, istovremeno i leči i izaziva istu bolest. To ne samo da je kreativno, nego čak i genijalno, jer za izazivanje epidemije dovoljan je samo Tamiflu. Potrebno je u medijima „provaliti” da epidemija gripa samo što nije počela. Kondicionirano stanovništvo će istog trenutka pohrliti u apoteke da kupe Tamiflu, da bi spasonosne kapsule odmah počeli preventivno gutati, a zatim obolevati i postajati žrtve one najavljene epidemije. Tako se raznim manipulacijama stalno održava prisustvo nepostojećeg virusa.
Ali nove viruse i njihove beskrajne varijante je potrebno stalno izmišljati zbog vakcina koje su se postepeno pretvorile u glavnu polugu pretvaranja farmaceutske industrije, ili farmakomafije, kako joj tepaju, u krvopiju modernog čovečanstva. Jer, već odavno uloga vakcina je da se u tela primalaca osim oslabljenog nepostojećeg virusa ubacuju i ko zna kakve materije sa ciljem da postepeno, na duže staze, podrivaju njihovo zdravlje i izazivaju hronične bolesti. Tako da se jednim udarcem ubiju dve muve, zaradi se na prodaju vakcina, a još više na lečenju kasnijih bolesti. Još jedna genijalnost, kako bi rekao Lanka.
Na kraju treba reći da Stefan Lanka nije u potpunosti negirao postojanje virusa, jer on je ipak virusolog. Prema njegovom tumačenju izvesni živi fragmenti, koji bi se mogli smatrati virusima, mogu se naći u nekim prostijim organizmima kao što su alge ili bakterije. Ali takvi entiteti nisu nikada pronađeni u složenijim životnim formama, kao što su životinje ili biljke, uključujući i čoveka. 1994. godine Lanka je čak sa dvojicom kolega uspeo da izoluje jedan takav virus iz morske alge. On tvrdi da virusi dok su u ćeliji sa njom žive u nekoj vrsti simbioze, dok van ćelija pomažu u razmeni materija, ali ono što je najvažnije, oni nikada ne izazivaju nikakvu bolest. Lanka odlučno tvrdi: „Osnova biološkog života je zajedništvo i simbioza, te da tu nema mesta za rat i destrukciju. Rat i destrukcija u biološkom svetu su izmišljotina bolesnih mozgova”, da bi još dodao: „Tvrdnja da je virus uzročnik bolesti predstavlja providnu prevaru i opasnu laž koja može imati teške posledice.”
O teoriji klica i teoriji terena
Uzimajući u obzir sve veću opoziciju virusnoj mafiji, koja je dobila krila nakon najnovije u nizu planskih izmišljenih pandemija, ovaj puta takozvanim virusom Kovid-19, nije na odmet upitati se kako je počeo taj rivalitet. A počeo je još pre više od jednog ipo veka, i to gde bi drugde nego u Francuskoj, kojoj je bilo suđeno da nakon Napoleonovih poraza, kao neku vrstu satisfakcije, tokom devetnaestog veka postane poprište bitki na polju nauke. Setimo se samo duela između kreacioniste Žorža Kivijea i utemeljitelja prve teorije evolucije Žana-Batista Lamarka, koju je Lamark izgubio ne doživevši da jednog dana ipak postane slavan.
Međutim, temelji buduće grane medicine zvane virusologija položeni su u drugom duelu, i to između Luja Pastera (1822-1895) i Antoana Bešama (1816-1908). Luj Paster je bio pivarski hemičar, specijalista za fermentaciju, dok je Antoan Bešam bio u to vreme ugledni lekar, biohemičar i profesor medicine. Baveći se bakterijama, koje igraju glavnu ulogu u procesu fermentacije, Pasteru je palo na pamet da one moraju igrati ključnu ulogu i u izazivanju bolesti, te je od toga uobličio teoriju da mikroorganizmi kao što su bakterije, virusi i gljivice, koje dospevaju u organizme iz vanjske sredine, izazivaju većinu bolesti. Ta je teorija postala poznata kao „teorija klica”. Sa druge strane profesor Bešam je stvorio „teoriju terena”, prema kojoj svi problemi i bolesti u organizmu nastaju usled poremećaja ravnoteže ili homeostaze unutrašnje sredine, koju je nazvao teren, a koji je uzrokovan nagomilavanjem otpadnih i otrovnih materija. Tim mogućim uzročnicima će se kasnije pridružiti i elektromagnetna zračenja, aero zagađenja i medikamenti.
Antoan Bešam je pre vek i po stvorio zaista elegantnu teoriju koja je bila toliko ispred svog vremena da je i danas još uvek daleko od toga da bude opšteprihvaćena. A u suštini je veoma jednostavna. Kada se usled pomenutih poremećaja u organizmu izazove nepodnošljivo stanje, to jest dođe do nagomilavanja nepotrebnih materija koje ometaju i sprečavaju normalno odvijanje fizioloških i metaboličkih procesa na scenu stupaju protiti, sićušne energetske čestice od kojih se formiraju bakterije i gljivice, koje će obaviti posao čišćenja organizma i ponovo uspostaviti homeostazu. Nakon obavljenog posla bakterije i gljivice se raspadaju i pretvaraju ponovo u protite, i tako u krug do sledeće prilike. I ne samo bakterije i gljivice, sve životne forme sastavljene su od protita njihovim uobličavanjem. Jer, protit je neuništiv, on je božja čestica života. On je večan i predstavlja osnovni gradivni blok života, i to ne samo na Zemlji, nego i u čitavom kosmosu, tvrdio je Bešam.
Prema toj Bešamovoj teoriji ukoliko se nekada „prehladimo” ili obolimo od „gripa” ne treba više da se brinemo i kljukamo farmaceutskim preparatima, već da se strpimo dok bakterije, koje nisu došle iz vana, već su stvorene u našim organizmima od protita, ne obave svoj posao čišćenja zatrovanog tela. To je samo ukratko prepričana teorija kojoj je Bešam posvetio čitav svoj život. Međutim, to mu nije pomoglo da unapredi nauku i bude od koristi čovečanstvu, jer je ubrzo posle smrti potisnut u zaborav, koji traje sve do danas. Njegovo životno delo nije imalo šanse protiv Pastera, iza koga su stajale preteče današnje farmaceutsko-medicinske mafije kojima je mnogo više odgovarala teorija klica. Više je nego jasno zbog čega. Tako se još jednom pokazalo da čak ni dobro utemeljene naučne teorije ne znače mnogo u dualu sa principom profita.
Gripa ili influenca
A kada je reč o teoriji klica ne bi bilo zgoreg podsetiti se kada je počeo njen pobedonosni pohod. Nekako se samo od sebe nameće da bi taj početak, barem simbolično, trebalo povezati sa prvom epidemijom gripe ili influence. A također nije zgoreg napomenuti da reč influenca potiče od latinske reči „influence” – uticaj, jer se u ona antička vremena verovalo da sve bolesti potiču od uticaja zvezda, Sunca i Meseca.
Gripa kao sezonska bolest u današnjem smislu nije postojala pre 1889. godine, kada je strašna pandemija pogodila svet, pogotovu zapadnu hemisferu, od koje je stradalo preko milion ljudi, a nije zaobiđena ni stoka u štalama i na poljima. Od tada gripa se kao sezonska bolest vraćala svake godine. Tek mnogo godina kasnije će se ta prva pandemija povezati sa podatkom da je te iste 1889. u Americi izvršena prva masovna elektrifikacija koja je generisala električna polja frekvencije 50 Herca, daleko iznad one Šumanove od 7.83 Herca, koja je do tada vladala u netaknutoj prirodi. Od tada su se, osim onih redovnih epidemija, javljale planetarne pandemije gripe svake godine kada je masovnim instaliranjem uređaja novih generacija ta frekvencija povećavana.
Naučnici glavnog toka su tu vezu objasnili tvrdnjom da radijacija elektromagnetskih polja svojim rastućim frekvencijama slabi imuni sistem i tako omogućava virusima da se brže šire. Međutim, da to nije baš tako pokazali su rezultati serije povezanih eksperimenata koji su izvedeni na Galops ajlendu u bostonskoj luci za vreme pandemije španske gripe ili groznice. Eksperimente je vodila grupa vojnih i civilnih doktora, koji su u to vreme zauzimali važne zdravstvene funkcije. Za učesnike u eksperimentu je odabrana grupa od 100 dobrovoljaca, zdravih pripadnika američke mornarice, starosti 25-30 godina, koji nisu preležali špansku groznicu.
Za potrebe eksperimenata uzimani su uzorci pljuvačke iz usta, sluzi iz grla i slina iz nosa obolelih, koji su ležali u bostonskim bolnicama, i od toga su pravljene smeše koje su direktno ubrizgavane u tela dobrovoljaca. A ubrizgavani su također i uzorci krvi uzimani od obolelih. Čak su na kraju dobrovoljci dovedeni u bolnicu u kojoj su ležali oboleli, gde su bili sa njima u direktnom kontaktu, rukovali se, ljubili, a pacijenti su im se iskašljavali direktno u lica što su jače mogli. Rezultati eksperimenata su bili iznenađujući, jer nijedan od dobrovoljaca nije obolio od te strašne bolesti koja je odnela između 50-100 miliona života širom sveta.
Eksperimente je pratio Milton Rozenau, ugledni doktor i u to vreme profesor na univerzitetu Harvard, te napisao detaljan izveštaj koji je objavljen 1919. godine u časopisu Journal of the American Medical Association.
https://resetheus.org/wp-content/uploads/2021/07/rosenau-experiment-influenza-1918-min.pdf
Mada su rezultati eksperimenta na ostrvu Galops nedvosmisleno pokazali da takozvana gripa nije uzrokovana virusom, niti je infektivna, sve je prošlo prilično nezapaženo u javnosti, a onaj članak profesora Miltona Rozenaua je brzo pao u zaborav, kao i Antoan Bešam, koga se u to vreme niko više nije ni sećao. Danas postoji veliki broj naučnih studija koje su pokazale da su takozvane virusne bolesti, kao što je gripa, uzrokovane ne samo veštačkim elektromagnetnim zračenjima, nego i sezonskim promenama u Zemljinom magnetskom polju, uticajima Sunčevih akrivnosti, te izloženosti Suncu, koje može izazvati nedostatak vitamina D. Kada se na sve to dodaju oni Bešamovi uticaji od promena na unutrašnjem terenu organizma, onda se sve to savršeno uklapa u onu pomenutu latinsku reč – influence (uticaj).
Španska influenca
Na kraju se nekako samo od sebe nameće pitanje: pa od čega su 1918 i 19-te umrli one silne desetine miliona obolelih od španske influence? Jedini odgovor, barem za sada, pruža jedna stara teorija zavere prema kojoj se, nakon što je proglašena pandemija, pristupilo masovnoj nasilnoj zaštiti stanovništva, pogotovu u velikim gradovima. Tadašnja „struka i nauka” je „štitila ljude i ojačavala im imunitet” smeštajući ih u specijalne komore u koje je onda puštan plin. Upotrebljavani su i ručni inhalatori, ali i grupno udisanje u klečećem položaju. Zvanično, radilo se o cink sulfatu koji je trebalo duboko udisati kroz usta i nos, da bi učinak zaštite protiv opasnog virusa bio što veći.
Takve su komore bile instalirane u svim većim gradovima, a naročito u blizini železničkih stanica, jer se nije dozvoljavalo putovanje bez potvrde da se prošlo kroz proceduru zaštite od virusa u gasnim komorama, što neodoljivo podseća na proceduru koja je primenjena mnogo godina kasnije u veoma sličnim okolnostima. Da bi se učinak zaštite još više povećao u vozilima gradskog prevoza su bili ugrađeni raspršivači tog zaštitnog gasa kojim su putnici bili prskani. Naravno, da je bilo i vakcinacije, koja obično ide u paketu sa virusom.
Nakon te preventivne terapije došlo je do masovnog obolevanja sa simptomima kao što su znojenje, opšta slabost, suzenje očiju, kašalj, što se smatra tipičnim posledicama trovanja hemijskim agensima. Prema zvaničnom tumačenju i ti simptomi, kao i desetine miliona umrlih pripisani su strašnom virusu, koji će kasnije dobiti šifrovani naziv H1N1.
Iz ove teorije zavere je više nego očigledno od čega je pomrlo toliko ljudi tokom pandemije španske influence. Jedino ostaje pitanje da li poverovati u tu priču. Za tu procenu možda će pomoći podatak da u onim delovima gradova i oblastima gde nije sprovedena opisana gasna zaštita nije uopšte bilo obolelih. A jedno usputno opažanje bi također moglo biti od pomoći, a to je da se sve to opisano na gotovo identičan način ponovilo stotinjak godina kasnije, sa samo jednom razlikom, da je umesto gasa primenjena nešto sofisticiranija metoda, jer je gas u međuvremenu nakon primene u Hitlerovim logorima napušten kao sredstvo tamanjenje ljudi.
I na samom kraju nije bez značaja podatak koji je ispušten kada se govorilo o Luju Pasteru. On se na samrtnoj postelji odrekao svoje teorije klica u korist teorije terena, o čemu, naravno, njegovi biografi ne vole da govore.
I još jedan podatak koji uopšte nije nevažan: reč virus na latinskom znači otrov.
Ima u ovoj sagi o virusu i medicini neke čudne i zlosutne simbolike, zbog koje odgovor na pitanje da li taj i takav virus zaista postoji nije toliko ni važan. Jer, kako se čini, zahvaljujući medicini, čak i bez njega, a u njegovo ime, moguće je eliminisati ne samo milione i milijarde ljudi, nego i čitavo čovečanstvo, ako to nekome jednom padne na pamet.
