Bog, gle, postoji
Srbija je krasna zemlja, sa otvorenim i lepim ljudima. Vrlo mnogo neba, vrlo dobra poezija, vrlo ukusna hrana, a u hramovima sveci su s mačevima, pronicljivih očiju pravednika i ratnika. Današnji svet vrti se u krugu, jureći sopstveni rep. Ubrzo će ideje koje su obeležile kraj XX veka otići dođavola i nećemo nimalo žaliti zbog toga. Mi laskamo sebi misleći da smo pametniji od ljudi koji su živeli u XV stoleću ili pre naše ere. Sva sloboda je unutra, spolja je mnogo taštine i haosa. Anđeli nisu izvan, oni se gnezde u nama, samo što oni ne mogu da žive na đubrištu
Piše: Vesna Kapor
Sjedinio je u sebi mnogo neobičnih likova, pa je možda logično što je postao pisac. Sin nastavnika istorije Nikolaja Semjonoviča i lekarke Tatjane Nikolajevne, rođen 1975. u selu Iljinka, u Rjazanjskoj oblasti, bio je majstor-svaštar, čuvar, utovarivač, pa čak i komandir ruskih specijalnih policijskih snaga u Čečeniji. Na Državnom univerzitetu u Nižnjem Novgoradu završio je Filološki fakultet i Školu javne politike. Od romana Patologije (2005), Sanjka (2006) i Greh (2007) jedan je od najuticajnijih i najprevođenijih savremenih ruskih pisaca.
Živi u Nižnjem Novgoradu, srećno oženjen, četvoro dece. Direktor tamošnjeg predstavništva Nove gazete i glavni urednik sajta Slobodna štampa (Svabodnaя pressa). Više o njemu na ličnom sajtu: www.zaharprilepin. ru.
Razgovarali smo prilikom njegove nedavne posete Srbiji.
Svet Vaših književnih interesovanja je savremena Rusija. Ruski čovek, njegov osećaj otadžbine, narod, temelj su građenju likova i naracije u Vašim delima?
-Donekle je tako. Ipak, nije samo savremena Rusija. Sada, ako Bog da, dorađujem novi veliki roman Obitelj – tamo se radnja dešava dvadesetih godina prošlog veka. Pa, najzad, ono što se dešava u romanu Crni majmun nema nikakve veze sa pojmovima kao što su „otadžbina” i „narod” – upravo tamo su prikazani ljudi koji su ispali iz tih pojmova. U ostalome imate pravo.
U Sanjki govorite da je budućnost Rusije novi-zaboravljeni-stari narod. Koliko je književnost u stanju da pomogne očuvanju sopstvene istorije i kulture naroda?
-Znate, u vreme Drugog svetskog rata bila je užasna blokada u Lenjingradu. Tada je na stotine hiljada ljudi umrlo od gladi. Naučnici su nekako bili u stanju da u laboratoriji sačuvaju zrna najznačajnijih poljoprivrednih kultura, i nisu smeli da ih diraju. Od njih su mogli da skuvaju čorbu, ali su ih sačuvali, uprkos svemu!
Eto, književnost se bavi otprilike tim istim: u najtežim vremenima ona čuva to zrno iz kog može da izraste narod na novoj spirali svog života.
Na kraju krajeva, svaka nacija je nastala iz mita. Na početku beše reč – zatim se pojavio narod, njegovi junaci, njegov lik.
Do koje mere lično iskustvo utiče na nastanak književnog dela?
-U mom slučaju – u veoma ozbiljnoj meri. Nisam obavezan da proživim čitav život svojih junaka, ali sam dužan da imam predstavu o tome šta su oni doživljavali kada im je bilo zaista bolno, strašno ili radosno.
Da bi pisac dobio tu predstavu, ponekad mora uraditi sa sobom ono što rade sa sobom njegovi junaci. Na svoju sreću, mnogo toga što opisujem uradio sam sa sobom još pre nego što sam počeo da pišem.
Srpski čitaoci prepoznali su Vas kao svog pisca. Da li ste to osetili u Srbiji, u kontaktima sa čitaocima?
-O, da! Po svoj prilici, nigde na svetu ne osećam se tako spokojno, tako radosno, kao u svojoj porodici. Srbi su moji najvoljeniji čitaoci. Moje knjige prevedene su na šesnaest jezika, i u nekim zemljama, na primer u Francuskoj ili Italiji – pogotovu u Italiji – takođe je vrlo dobra publika, divni ljudi. Ali Srbija je… moja tajna strast i zaljubljenost.
U RASPONU RUSKOG ČOVEKA
Pisati znači, za Vas, impuls, način života ili pre svega smišljen rad?
-Kako kad. Doživljavam to kao posao. Kad bi mi sutra dali najveću nagradu u životu, pisao bih malo manje. Ponekad ne uspevam da živim zbog toga što je tako mnogo posla. Ali, uopšte, osećaj kada završavam roman je vrlo prijatan. Teglio si taj kamen u planinu – kad odjednom, on se otkotrljao dole. I to je olakšanje.
A, najzad, da mi nije bilo mojih knjiga – kada bih ja dospeo u Srbiju i upoznao se sa tolikim brojem divnih ljudi? Imam srećnu sudbinu. Samo zato što sam od malih nogu manijakalno voleo poeziju, i sav sam prožet književnošću, ona je deo moje prirode. I sada me književnost vodi po svetu.
Može li se uticati na društvo danas ili je književnost dobila sporednu ulogu u životu savremenog čoveka?
-S jedne strane, čini se da ljudi čitaju sve manje i manje.
S druge strane, pisac u Rusiji ima prilično veliku težinu. Kod nas čak i mitinge opozicije predvode pisci – na primer, Limonov, ili Dmitrij Bikov, ili Boris Akunjin. A kada se održavaju mitinzi za podršku vlasti, predvode ih drugi pisci – na primer, Aleksandar Prohanov ili Jurij Poljakov.
Pisci u Rusiji su na nivou šou-zvezda, često se pojavljuju na naslovnim stranama časopisa, gosti su najprestižnijih emisija. Tako da oni, bezuslovno, imaju veoma jak uticaj.
Vaši junaci često, čak i kada se nalaze u bezizlaznim situacijama, osećaju sreću gotovo fizički opipljivu. A reč je o sitnicama i osećanjima samih junaka, njihovoj sposobnosti da vide i ulaze u dubinu sebe i sveta. Kako biste definisali Rusa, današnjeg i prošlog? (Razlika postoji? )
-Verovatno postoji razlika – ali ta razlika još nije provalija. Ta razlika se još može preskočiti. Ruski čovek – kao idealni obrazac – veoma je jak, veoma trpeljiv, vrlo malo razmišlja o vrednosti svog konkretnog života i u stanju je da se rastane od njega kad ga sudbina stavi pred izbor. Pri tom, on je vrlo grub, prilično aljkav i sklon spoljašnjim efektima: svakakve glupe kupovine, pijana drskost, tuče, banalnost. Ali to, što on malo ceni sebe i ne hvata se za svoj život, omogućava da mu se oprosti mnogo toga.
Ruski čovek, bez obzira na to što je izgradio imperiju, veoma je trpeljiv i verski tolerantan. Danas, kad Zapad marljivo uči Rusiju kako treba živeti u svetu, kako mi da živimo u svojoj državi, ponekad mi je smešno. Na teritoriji današnje Nemačke živele su desetine slovenskih plemena – sve su ih istrebili. A na teritoriji Rusije svaki narod koji je živeo pre 700 godina – živi i danas. Sami ćemo naučiti svakoga da bude tolerantan, ne mešajte se u naše stvari.
Pri tom, još jednom ponavljam, Rusija je ogromna, gruba, ponekad neokretna država. Ona se može okrenuti na drugi bok i slučajno ispustiti neku malu državu u more. Sasvim slučajno.
OMAŽ RUSKOJ ŽENI, VELIKI I DVOSMISLEN
A ruska žena? Posebni su poštovanje i nežnost prema ženama u Vašim delima?
-O, ruska žena! Sa njom treba nešto raditi. Odavno se nikom ne potčinjava. Već je došlo vreme da se ona iznova pripitomljava, kao stepska bedevija. Pogotovu što joj je i samoj već dosadilo na slobodi.
Ruska žena je veoma lepa i veoma pametna. To što je polovina holivudskih zvezda oženjena Ruskinjama uopšte me ne čudi. Zadivljujuća lepota i intelekt, i spolja anđeoski (ali varljiv) karakter – to je naš soj, to je Ruskinja. I to s kakvim se skandalima posle dešavaju razvodi holivudskih zvezda sa svojim drugaricama Ruskinjama meni je vrlo smešno. Ti momci nisu odmah shvatili za koga se vezuju. Treba imati na umu da je Ruskinja ona ista žena koja rađa ruske vojnike. A oni verovatno misle da je ta diva ogromnih očiju i na dugim nogama jedno, a vojnik koji je tenkom stigao do Berlina i uništio najstrašniju armiju na svetu drugo. Ali ispostavlja se da su oni srodnici.
Volim ruske žene. Jedna od njih je moja majka, druga moja žena.
Još nisam razumeo ko je koga od nas zarobio. Mada mi već odavno ne ratujemo, zato što je nju ionako nemoguće pobediti.
Žena se javlja kao izvor snage i suština života. Da li su kod Vas ženski likovi i odnos prema njima odraz tradicije ili Vaše sopstveno opažanje?
-Najpre je to bilo moje sopstveno opažanje, a posle ću ja od toga da napravim tradiciju. Književnost i jeste tradicija. Puškin i Tolstoj su smislili ruski narod. Pa i rusku gospođicu. Ja, u skladu sa svojom snagom, pokušavam da dodam neke crte njenom divnom portretu.
U Vašim delima porodica je gotovo uvek osnovna podloga u životu junaka. Kakva je uloga porodice danas i šta je ona za Vas lično?
-Porodica je moja osnova. Ne bez razloga, u ruskom jeziku reči roditelji – rod – Rodina (Otadžbina) imaju isti koren.
Porodica doživljava teška vremena. Savremeni svet ulaže suviše da bi je uništio. Čovek, kako se objašnjava, ne duguje nikom ništa – slobodan je od otadžbine, jezika, od svoje žene i svoje dece. Osećaj je da on nije slobodan jedino od svojih polnih organa, koje je obavezan da koristi maksimalno slobodno.
Sve to me navodi na nevesele misli.
Ali, da bi se popravila situacija, nema nikakvog drugog puta: na ličnom primeru pokazivati da je porodica blago. Dokazivati: čovek koji se lišava porodice i dece – lišava sebe tla i korena. Ispostavlja se, pre ili kasnije, da je on u praznini i da nema težinu. Najčešće se ispostavi dockan.
Često podsećam na te ljude. I mnogi se ljute na mene, smatraju da se petljam u njihov lični život. I imaju pravo. Pri tom, mene ne brine ničiji lični život, nego budućnost Rusije. Da bi Rusija postojala, potrebno je da ovde živi izvestan broj novih, obrazovanih, lepih i časnih ljudi, koji imaju osećanje duga prema prošlosti i budućnosti.
JEDNA PROŽDRLjIVA SLOBODA
Osnovna razlika između Vašeg odgajanja u porodici i odgoja Vaše dece?
-Nikakve razlike, čini mi se, nema. Gajim decu onako kako su odgajali mene. Ne pokušavam da budem dogmatičan i da im pričam kako bi trebalo da se ponašaju. Jedino se trudim da radim tako da deca nikada ne vide razliku između onog što ja govorim i onog kako ja živim.
U današnjem visokotehnologizovanom i otuđenom svetu, kakvu budućnost mogu očekivati mlada pokolenja?
-Napredak ne menja ništa. Badava mislimo da mi živimo u „novoj eri”, u „veku informacije”. Mi laskamo sebi. Nismo nimalo pametniji od ljudi koji su živeli XV veku, pa čak ni u III veku pre naše ere. I dalje smo lenja, gola stvorenja, bez kandži i krzna. I kad umislimo mnogo o sebi, podsete nas ko smo. Bog postoji.
Zahvaljujući Vašoj književnoj slavi, mnogo putujete. Kakav je Vaš opšti utisak o tom svetu?
-Svet se vrti u krugu. Ubrzo će civilizacija doći do toga da će te ideje koje su naizgled pobedile krajem XX veka – ideje liberalizma, multikulturalnosti, globalizma, kapitalističke ekonomije, tolerancije – otići do sto đavola. I ne bih rekao da me to užasno plaši.
Uprkos surovosti novog poretka, iza Vaših knjiga ostaje osećanje vere, gotovo naivne, da se svet može menjati i da je duša iznad svega. Kako sačuvati dušu?
-Ne treba je trošiti na svoju slobodu. Sloboda sve jede. Sva prava sloboda je unutra. Spolja je mnogo taštine i haosa. Veliki ruski pesnik Sergej Jesenjin je napisao: „Kako je strašno što duša prolazi, kao mladost, kao ljubav”.
To je istina. Duša prolazi. Njen odlazak strašniji je nego odlazak mladosti. Kada odlazi duša, dolazi najčudovišniji mogući osećaj – osećaj da te je Bog ostavio. Jesenjin se obesio, taj osećaj ga je ubio. Ali on nam je ostavio čudesne pesme, gde je sve rečeno.
Najpre ti čuvaš svoju dušu, a posle tvoja duša čuva tebe. U sačuvanoj duši žive anđeli. Kada nam slikaju kako oni lete iza naših leđa, obmanjuju nas. Anđeli se gnezde u nama. Samo, oni ne mogu da žive na đubrištu. <
DA NEMA RUSIJE, BIO BIH SRBIN
Uopšte, kakav je Vaš doživljaj Srbije?
-Ludo lepa zemlja, sa otvorenim i lepim ljudima. Vrlo mnogo neba, vrlo dobra poezija, vrlo ukusna hrana, a u hramovima sveci su s mačevima, pronicljivih očiju pravednika i ratnika. Da nije Rusije, bio bih Srbin.
LjUBAVI ZA CEO ŽIVOT
Sudeći po Vašim junacima, porodica i detinjstvo su temelj ličnosti svakog čoveka?
-Da. I ljubav. Kad je deca ne dobiju dovoljno u detinjstvu, posle je traže čitavog života. I ne nalaze je. Zato decu treba obožavati. To ih ispuni srećom za ceo život.
TO NE IDE
Može li uopšte da opstane društvo bez porodice?
-Pa, hajde da probamo. Ali samo ne u Rusiji ni u Srbiji. I da vidimo šta će se desiti. Meni se čini da će u tu zemlju vrlo brzo doći ljudi koji imaju veliku porodicu i mnogo dece. I oni će se narugati belim budalama koje su zaključile da im žene i deca nisu potrebni.
(Nacionalna revija „Srbija”, Beograd, broj 40, 2013, www.nacionalnarevija.com)
