Пише:Проф.Биљана Ковачевић:
Загледана у чувену слику Паје Јовановића Крунисање цара Душана ‒ која се налази у Народном музеју у Београду ‒ пажњу ми је привукла личност којој тад нисам знала име, а која се нашла, рекла бих, у првом плану слике, иако јој слика није посвећена. Кад сам пожелела да сазнам о коме је реч, није било лако утврдити ко је обукао зелену одору, раскошни плашт, на главу ставио капу, а у руку штап ‒ да умири узаврелу атмосферу у часу кад на престо ступа силни владар, показаће историја. Испоставило се како је на месту тежишта слике Никола Бућа, данас би се рекло: министар финансија, онда: протовестијар, задужен за управљање ресором који је у свакој држави најболнији, а где већина људи падне, ретко устајући. Бућа је ваљда познат као неко ко је био склон финансијским играријама и шуровањем с Млецима, што није могло увек бити на корист нашем народу, али ваљда као и сваки човек ‒ покушавао је преживети према логици сопствене егзистенције.
О Николи Бући из четрнаестог века врло је мало релевантних историјских докумената, иако се може прочитати да је био из Котора, а у својој државној служби наклоњен Душановом царству и српским интересима. Отуд питање ‒ зашто ме је од свих ликова приказаних на овој слици баш његов лик инспирисао?
Можда зато што сам у њему препознала снагу и сталоженост, јер се на слици види како стоји испод цара, доле, где још није крочила владарева нога, на месту с ког треба почистити све што смета, како би се могло спровести оно чему ништа не треба да стане на пут, а то је увођење новог и важног законика. Никола Бућа је питоми помиритељ ‒ иако заправо то није морао бити ‒ и тихи руководилац који деловањем из другог и доњег плана чини да оно што се дешава горе не изгуби снагу. Захваљујући њему и можда једино њему ‒ на слици влада ред и успостављена је равнотежа између света владаочеве елите и народа који би некад и посве добронамерно распорио цару трбух. Никола Бућа ‒ тако сам га видела ‒ подарио је мудрост овој слици и она плени својом кроткошћу и добротом.
Међутим, шта ако ово нису особине стварног Николе Буће, те су оне наша пројекција или мит о овоземаљској тамници која се може заволети једино тако што се заволе представе о другима, а не слике о томе какви они заправо јесу?
Из овог питања израста ново ‒ да ли је важно какав је други, ако је оно што осећамо у вези с њим боље од њега самог? Нисмо ли тиме скројили пријатнију слику од стварне, па ако смо вешти мајстори ‒ створили уметничко дело које се на овај свет наслања и продужава га унедоглед? Јесу ли пројекције више од одбрамбеног механизма у психичком функционисању личности ‒ доцртавање узаних мапа на којима се ретко шта види и ретко чега има, с намером да нечег буде, племенитог и мудрог?
Ипак, такво доцртавање не може се догодити без нечег без чега ‒ парадоксално ‒ нема ни живота, а то је вера у постојање више стварности ‒ надамо се и боље ‒ која овој даје дубљи смисао. Дакле, сасвим је могуће да је Никола Бућа био неузоран човек и грабљивац, пријатна фигура међу Немањићком елитом, човек који би радије, попут Југ-Богдана у Бановић Страхињи, остао код куће него пошао међу Турке и пронашао отету ћерку, али све и да је тако, то није много важно, јер из ове перспективе тешко је утврдити истину о њему. Једина релевантна истина је ова на слици коју можемо дописати како желимо, на њу пројектовати своја неизговорена хтења и своју личну истину.
И та ће истина бити спасоносна зато што ће једну историјску личност сачувати у нашем сећању, а нама подарити наду која не може бити узнемирена сумњом ‒ да неко бива јак јер ми замишљамо његову снагу, те она ‒ сасвим логично ‒ постаје и наша.
Зато су празници и духовна сабрања израз колективне нужности, а не утврђивање да ли се нешто догодило онако како је до нас дошло. Празновање је израстање човека из материјалног света и узрастање ка оном вишем без којег ни првог нема. Да је Никола Бућа могао дукатима све купити, он не би стао на слику Паје Јовановића на којој је све реално, а заправо чудесно, где један трајно прогоњени народ има своје зрно пркоса и мира и где се у раскоши и дворском слављу ‒ а да се то не зна ‒ приповеда о оном што ће једино доћи: тек кад се изгуби све, може се имати нешто. Милост Божја.
