Piše:Prof.Biljana Kovačević:
Zagledana u čuvenu sliku Paje Jovanovića Krunisanje cara Dušana ‒ koja se nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu ‒ pažnju mi je privukla ličnost kojoj tad nisam znala ime, a koja se našla, rekla bih, u prvom planu slike, iako joj slika nije posvećena. Kad sam poželela da saznam o kome je reč, nije bilo lako utvrditi ko je obukao zelenu odoru, raskošni plašt, na glavu stavio kapu, a u ruku štap ‒ da umiri uzavrelu atmosferu u času kad na presto stupa silni vladar, pokazaće istorija. Ispostavilo se kako je na mestu težišta slike Nikola Buća, danas bi se reklo: ministar finansija, onda: protovestijar, zadužen za upravljanje resorom koji je u svakoj državi najbolniji, a gde većina ljudi padne, retko ustajući. Buća je valjda poznat kao neko ko je bio sklon finansijskim igrarijama i šurovanjem s Mlecima, što nije moglo uvek biti na korist našem narodu, ali valjda kao i svaki čovek ‒ pokušavao je preživeti prema logici sopstvene egzistencije.
O Nikoli Bući iz četrnaestog veka vrlo je malo relevantnih istorijskih dokumenata, iako se može pročitati da je bio iz Kotora, a u svojoj državnoj službi naklonjen Dušanovom carstvu i srpskim interesima. Otud pitanje ‒ zašto me je od svih likova prikazanih na ovoj slici baš njegov lik inspirisao?
Možda zato što sam u njemu prepoznala snagu i staloženost, jer se na slici vidi kako stoji ispod cara, dole, gde još nije kročila vladareva noga, na mestu s kog treba počistiti sve što smeta, kako bi se moglo sprovesti ono čemu ništa ne treba da stane na put, a to je uvođenje novog i važnog zakonika. Nikola Buća je pitomi pomiritelj ‒ iako zapravo to nije morao biti ‒ i tihi rukovodilac koji delovanjem iz drugog i donjeg plana čini da ono što se dešava gore ne izgubi snagu. Zahvaljujući njemu i možda jedino njemu ‒ na slici vlada red i uspostavljena je ravnoteža između sveta vladaočeve elite i naroda koji bi nekad i posve dobronamerno rasporio caru trbuh. Nikola Buća ‒ tako sam ga videla ‒ podario je mudrost ovoj slici i ona pleni svojom krotkošću i dobrotom.
Međutim, šta ako ovo nisu osobine stvarnog Nikole Buće, te su one naša projekcija ili mit o ovozemaljskoj tamnici koja se može zavoleti jedino tako što se zavole predstave o drugima, a ne slike o tome kakvi oni zapravo jesu?
Iz ovog pitanja izrasta novo ‒ da li je važno kakav je drugi, ako je ono što osećamo u vezi s njim bolje od njega samog? Nismo li time skrojili prijatniju sliku od stvarne, pa ako smo vešti majstori ‒ stvorili umetničko delo koje se na ovaj svet naslanja i produžava ga unedogled? Jesu li projekcije više od odbrambenog mehanizma u psihičkom funkcionisanju ličnosti ‒ docrtavanje uzanih mapa na kojima se retko šta vidi i retko čega ima, s namerom da nečeg bude, plemenitog i mudrog?
Ipak, takvo docrtavanje ne može se dogoditi bez nečeg bez čega ‒ paradoksalno ‒ nema ni života, a to je vera u postojanje više stvarnosti ‒ nadamo se i bolje ‒ koja ovoj daje dublji smisao. Dakle, sasvim je moguće da je Nikola Buća bio neuzoran čovek i grabljivac, prijatna figura među Nemanjićkom elitom, čovek koji bi radije, poput Jug-Bogdana u Banović Strahinji, ostao kod kuće nego pošao među Turke i pronašao otetu ćerku, ali sve i da je tako, to nije mnogo važno, jer iz ove perspektive teško je utvrditi istinu o njemu. Jedina relevantna istina je ova na slici koju možemo dopisati kako želimo, na nju projektovati svoja neizgovorena htenja i svoju ličnu istinu.
I ta će istina biti spasonosna zato što će jednu istorijsku ličnost sačuvati u našem sećanju, a nama podariti nadu koja ne može biti uznemirena sumnjom ‒ da neko biva jak jer mi zamišljamo njegovu snagu, te ona ‒ sasvim logično ‒ postaje i naša.
Zato su praznici i duhovna sabranja izraz kolektivne nužnosti, a ne utvrđivanje da li se nešto dogodilo onako kako je do nas došlo. Praznovanje je izrastanje čoveka iz materijalnog sveta i uzrastanje ka onom višem bez kojeg ni prvog nema. Da je Nikola Buća mogao dukatima sve kupiti, on ne bi stao na sliku Paje Jovanovića na kojoj je sve realno, a zapravo čudesno, gde jedan trajno progonjeni narod ima svoje zrno prkosa i mira i gde se u raskoši i dvorskom slavlju ‒ a da se to ne zna ‒ pripoveda o onom što će jedino doći: tek kad se izgubi sve, može se imati nešto. Milost Božja.
