Пише: проф. др Коста Чавошки
Недавно је Александар Вучић, не трепнувши, изјавио пред неповерљивим и огорченим представницима косметских Срба да он има писане гаранције генералног секретара Атлантског пакта да снаге безбедности самозване државе косметских Арбанаса неће ступити на тле северног Косова. Није, наравно, знатижељним новинарима показао ова писана јемства нити је њихов факсимил објавио у штампи, пошто изгледа сматра да му свако, па чак и неверни Тома из Бајчетине, мора веровати на реч. Отуда није јасно да ли те гаранције садрже само очекивања генералног секретара Андерса Фог Расмусена да чизма косметских Арбанаса неће крочити у северни део Косовске Митровице, или и претњу да ће авиони Атлантског пакта бомбардовати установе самозване владе у Приштини ако се Арбанаси дрзну да то учине.
Како Александар Вучић у својој благородној наивности изгледа верује да су таква јемства поуздана и сигурна и да њега нико нити хоће нити може преварити, слободни смо да гa подсетимо, ако је у међувремену заборавио, како су његови знатно познатији претходници били преварени, а око 300.000 Срба прогнано са својих вековних огњишта. Новембра 1991. специјални представник Уједињених нација Сајрус Венс предложио је план којим би Република Српска Крајина била демилитаризована, а потом би је – док би се водили политички разговори – штитиле мировне снаге УН (Унпрофор), распоређене на читавој територији Крајине. Слободан Милошевић је овај план прихватио, док га је Милан Бабић одбацио, због чега је наврат-нанос уклоњен са положаја председника Републике.
Иако су припадници Унпрофора потицали из различитих земаља, сви они су, на основу одлуке Савета безбедности УН, имали неодступну обавезу да бране и одбране Републику Српску Крајину од војне агресије Хрватске. Нису, међутим, протекле ни четири године да би се обистинило да ни одлука Савета безбедности УН није никакво јемство елементарне сигурности наших сународника у Крајини. Када је 1. маја 1995. хрватска војска напала Западну Славонију, Унпрофор не само да је није заштитио, него су његови команданти обавештавали хрватски генералштаб о положајима српских јединица и њиховој бојној готовости, док је Савет безбедности УН реаговао једним бедним председничким саопштењем које нема никакву правну обавезност. Исто се поновило и 4. августа 1995. када је хрватска војска напала Книнску Крајину, а да се овога пута СБ ни на који начин није огласио.
Кључни чинилац у овом прљавом и погубном послу био је амерички дипломата Ричард Холбрук, који је са Слободаном Милошевићем углавио усмени споразум да он препусти Републику Српску Крајину худој судбини, а да потом у Дејтону новембра 1995. убогаљи и Републику Српску, да би се заузврат укинуле санкције СР Југославији. На послетку је Ричард Холбрук дао Слободану Милошевићу усмена јемства да ће Хашки трибунал одустати од гоњења Радована Караџића ако овај напусти положај председника Републике Српске, док је Мадлен Олбрајт уверавала Биљану Плавшић да ће Радован Караџић бити аболиран ако напусти Републику Српску. Убрзо се показало да су сва ова јемства – од одлуке Савета безбедности, до неодољивих уверавања Ричарда Холбрука и Мадлен Олбрајт – били гнусна обмана српског народа у Крајини и превара неопрезног и лаковерног Слободана Милошевића, па се поставља питање да ли би он у све то веровао да је знао да ће завршити у Хагу и тамо бити изложен судском убиству.
Како су, дакле, у дипломатији преваре не само допуштене, нарочито у случају балканских домородаца, него и доказ дипломатске способности, Александру Вучићу већ сада саветујемо да наводна јемства Андерса Фог Расмусена одмах обеси мачку о реп. Једино право јемство била би Вучићева јавна претња, која би се морала обистинити, да ће српска војска и полиција заштитити наше држављане и сународнике ако оружане снаге косметских Арбанаса ступе на тле северног Косова. А кад се то, не дај Боже, ипак догоди, а снаге Атлантског пакта не мрдну репом, уважене америчке и европске дипломате ће, говорећи о Вучићевој наивности и глупости, још додати: толики човек, а тако мала памет!
(Извор ГЕОПОЛИТИКА БР.64 :ЈУН-ЈУЛ 2013. у продаји )
