Пише:Наталија Војимировић:
Људи који су имали (не)срећу са се роде у Београду заиста воле свој град свим срцем. Далека сећања ме воде на почетак 80-тих. Страсно заљубљивање у Ташмајдан, у Дорћол,у Сењак, Булевар. Одрастање и прве љубави из краја су биле тема поподневних седељки, као и плоче, филмови .
Мамине хаљине са игранки на Звездином стадиону. Љубав и мода. Амбиције су се огледале у жељама за уписом на факултет драмских уметности или музичку академију. Крсманац као сигурна кућа за талентоване тинејдзере. У мом друштву нико није имао аутомобил, само ретки су могли да га позајме од родитеља, и то само у слуцају првомајских уранака ван града. Почетком 90-тих појавише се први аутомобили са затамљеним стаклима и момцима који увлаче џемпер у фармерке. Од првих свилених тренерки до данас протекло је много воде Дунавом и Савом. Љубав је почела да бледи јер су миграције измениле слику града и довеле до непрепознатљивости његов, шмек и заводљива носталгична сећања су испарила у мору таблоидних лепотица, црних хроника, ријалити звезда и погрешних вредности. Поезија је умрла Лепота и пристојност такође. Чубурских боема нема. Дорцол, Вујкетов и Џекијев је своје редове стихова исписао. Готово је. На Хиподрому и на Ади, још само ретки заљубљеници гледају и чуде се откуд та маса људи на ролерима, тротинетима, девојке у тангама, а преко рамена и руку, по ногама тетоваже. Уместо лезаљки и сунцобрана, неки чудни кревети са завесама који ме подсећају на чадор цара Мурата (Љубе Тадића) који се башкарио током боја на Косову, филма који је Здравко Шотра снимио за тачно 30 дана. Лауш приђе и зари му нож у стомак. И тако би на филму. А како је заиста било нисам сасвим сигурна. Често се сетим свог професора историје који је стално говорио “не лупај глупости” – наиме имала сам проблем да упамтим датум почетка и краја, великог броја ратова.То просто није хтело да се прими,у замршене делове сиве масе. Као када мали Бебан лепо пита наставника у мојој омиљеној серији Синише Павића (Извините а коју верзију другог светског рата желите ).
Зар има више верзија! викну Марко Баћовић (драмски уметник ) и закључи Бебану кеца за крај године.
Јер ратова је било много ,неки још увек трају а ја сам упорно гледала у сат чекајући да чујем звоно за крај часа. Спиралним степеницама се силазило у мој свет-драмска секција ми је значила више од дечака који су на терену школе играли фудбал. “Обожавам да читам твоје јадиковке” рече ми познаник са друштвених мрежа. Били смо срећна деца. “Хвала Вам господине.”
“Баба лечи се луда ботино“ написа ми на инстаграму један дечак од 14 година већ истетовиран, са флашом пива у руци на слици, који ће ускоро постати проблем ,али не мој. Где су нестале звездане ноћи ,у којима мирис рибље чорбе мами ноздрве а чаша вина разбуктава емоције,док се у даљини ,уз звуке гитаре , грле мостови и људи. Момо Капор је крив за све . Он ме је научио како се воли Београд . Чудно али после Моме нико није, са толико љубави и страсти описивао мој родни град као о . Са Београдом или знаш или не знаш.Свака реченица из његових књига треба да буде урезана стазама куда је пролазио.
“‘Кад киша престане ,кад буде ко пре ,ја ћу све ноћашње да чувам за сне. Песма (Док кише лутају) из1986. ми испуни мисли…паде ми напамет глас чаробне Зане Нимани, и ноћни програм на радију… Знала је Зана често да ме погоди стихом тих година. И не само она. Баршунасти гласови су путем чувене радио емисије Озон 202 бојиле младост срећом и надом. Моје прве стихове је управо прочитао чувени Влада Јефтовић ,иза стихова је ишла музичка подлога Жан Мишел Жара а рубрика ’ПОРУКЕ ЛИЦНЕ ПРИРОДЕ „ је створила језгро заљубљеника у радио. Свесна сам да се неће вратити . Али то -никад- не мое тако лако да се прогута.
Ресторани на Ташмајдану,су били нека врста продуженог радног времена људи из центра, па и мог оца. Да му не би сметали, дао би брату и мени гомилу ситног новца за возић, балоне, сладолед, па опет возић, све док нам се не би завртело у глави. И први пољубац се десио на Ташу. И први концерт групе Рибља Чорба,чији је дугокоси фронтмен, тада пуританску , шлагер и умивену Југославију шокирао проговоривши језиком “поткрољва и сутерена”и Лутака са насловних страна” .Сестра и ја смо побегле на тај концерт лифтом па на излаз на двориште. Наравно, добиле смо батине од оца (тада није било европских вредности да заштите тинејџере.) Али вредело је. Ташмајдан је упркос свему, некако заувек мој ,управо због две тоне успомена. У кафани “Ташмајдан” у Абердаревој улици седели су запослени у телевизији Београд . У тој кафани се снимало неколико сцена из филма “Боље од бекства” Мирослава Лекића .За шанком је уместо конобара Миљка, стајала Мирјана Карановиц у улози кленерице. Била је између осталог задужена да припитог Зарка Лаушевица (Алекса Радман) одведе до куће, чува ауто и пази да не претера. Нажалост он касније претера и у том филму и у животу. Шта је старије, уметност или живот ?
Кафана Ташмајдан је срушена или преуређена у туристицку агенцију или продавницу здраве хране, не знам . Не иде никако то преваспитавање београђана, не пије нам се ни чај од ђумбира, нисмо постали вегани упркос рекламним агенцијама, које вас цео дан узнемиравају рекламом о здравом животу. Са првим капима кише склоних се у хаустор па пречицом до куће. Деца се вратоломно спуштају тротинетом низ Булевар . Бициклисти и пешаци трче са својим псима упоредо, на месту предвиђеном за сетачку зону . Плашим се -стално се плашим, се да ће ме гурнути да ћу остати да лежим поломљена и да нико неће хтети да ми помогне.
Серенада Беогарду …Зарко Петровић…“Београд волим кад свиће,Београд волим кад спи…..Не,готово је . Успели су да ми га исчупају из срца. Не познајемо се више. Мој рођени брат ,за кога сам мислила да нема појма о чему причам ,задубљен вечито у своје ИТ технологије, математичке формуле- изненада рецче” “Мораш да знаш да тај Београд који ти тражиш одавно не постоји” Погледах га запањено . Изгледа да само ја нисам добро видела, нисам разумела, сувише дуго сам веровала. Изгледа да ми је време да одрастем.
А Ташмајдан ? Могу да потпишем да ће ме чекати када се вратим . Одакле ? То ћу вам рећи ако се будем вратила”
