Za razliku od današnjih hrišćana, vernici rane hrišćanske Crkve nisu izmišljali nacionalne i verske neprijatelje, već su od svih gradili sebi prijatelje. Kad su upoznali uzvišenu i neukaljanu pravdu Hristovog života, dobro su shvatili da najveći neprijatelj čovečanstva nije negde spolja, nego u zlu čovekovog sopstvenog srca. Boriti se protiv njega, to je Jevanđelje. Sve drugo je politika.
Autor:Sonja Savić
U vreme narušenih i izopačenih duhovnih vrednosti, kada je pojam greha izgubio svoje stvarno značenje, kada je upotreba razuma postala izvor stresa, a zabluda postala uteha duha, pozvani smo da rečju i delom podignemo pogažene duhovne principe: Istinu, dobrotu i pravdu.
No, svedoci smo suprotnog procesa lažne duhovne reformacije, u kojoj religija dobija negativnu ulogu. Umesto da naš narod osvedoči potrebu za duhovnom reformom, religija dobija funkciju opijuma koji upravo oglušuje svest o potrebi za reformom čovekovog srca i karaktera.
Novija sociološka istraživanja pokazuju da je većina ljudi početkom devedesetih godina formalno napustila komunističku ideologiju i postala religiozna. Ali da je i dalje zadržala staru, autoritarnu, staljinističku svest, koju je imala za vreme komunizma. Ona i sada traži idole, samo ne više u narodnim herojima, već u hrišćanskim svecima.
Ulogu koju je ranije u ljudskoj svesti imao komandant Sava, danas je samo zamenio Sveti Sava. Dežurni krivci za probleme u društvu, viđeni ranije u neprijateljima revolucije disidentima, danas su samo zamenjeni sa pripadnicima verskih sekti. Većini je i dalje važnije ko govori, a ne šta je rečeno. I dalje je važnije pitanje kome pripadaš, nego kakav imaš karakter. Ljudi i dalje žive grešno, ali ne više pod plaštom partijskih interesa, već pod izgovorom religioznih i nacionalnih ciljeva.
Da li je takva pseudo reformacija donela blagoslove našem narodu? Dovoljno je samo otvoriti novine pa videti povećanje svake vrste kriminala. Duhovno i moralno stanje nacije gore je nego u vreme komunizma i u vreme zabrane religije.
To potvrđuje da danas religija ima pogrešnu funkciju – opijuma za savest. Da li neko pokušava da uguši svest o problemu svoje duše – opijajući se alkoholom, atmosferom disko kluba, ili religioznim doživljajem – to je svejedno.
Istinska religija treba čoveka da oslobodi od opterećenosti! A ne da bude odgovor na opterećenost. Ona treba da oslobodi od fanatizma, a ne da tom fanatizmu samo promeni formu. Da bi to uspela ona mora da propoveda uzvišene kriterijume. Božiji zakon, Deset zapovesti, koji će ukoriti greh i fanatizam čovekovog srca.
Međutim popularnost današnje religioznosti je upravo u tome što ona duhovno i moralno ne obavezuje. Drugim rečima, ona ne zahteva reformu pobuda čovekovog srca. Nije važno da li su tvoji motivi sebični, oholi, samopravedni, nije važno da li si telesan, osvetoljubiv i svadljiv, važno je da si ti za Pravoslavlje! A iz kakvih motiva si za to, to nije važno. Nije važno da držiš Božje zapovesti koje zahtevaju reformu srca, ali zato drži običaje i tradiciju, koji moralno ne obavezuju već samo umiruju nečistu savest.
Ljudski običaji nikada ne mogu ukoriti sebičnost, oholost i telesnost ljudskog srca, i zato su veoma omiljeni, oni upravo umiruju savest čoveka pred njegovim grešenjem i pomažu mu da čini greh slobodnije i hrabrije nego da je ateista.
Bez Božijeg zakona čovek ne može postati svestan samih grešnih pobuda – sebičnosti, telesnosti, oholosti – pa se tako ne može ni pokajati za sam greh. On se kaje samo za posledice greha u svojim neprijatnim osećanjima – krivica, napetost, nervoza, briga; i svojim lošim postupcima – grubost, bezobzirnost, nepromišljenost, dok sam greh i dalje ostaje u ljudskom srcu.
Razuman poziv Svetog Pisma na dobrotu, nema šta da pokrene u okamanjenom i grehom okorelom ljudskom srcu, zato se takvom nalogu dodaju pojmovi kao što su: tradicija, preci, nacionalna i verska pripadnost – i njima se provociraju samo pravedni i fanatični motivi ljudskog srca: oholost, ponos i idolopoklonstvo.
Umesto da se čovekovo srce ponizi priznanjem svog duhovnog siromaštva, „blaženi su siromašni duhom“, i da od Boga prihvati dar njegove pravednosti, ono da bi izbeglo poniženje provocira sopstvene samopravedne porive i sa njima izlazi pred Boga kao sa nekom preporukom. Tako dobijamo usiljenu pomodarsku religioznost koja se kreće od praznog formalizma do vatrenog fanatizma. Snaga takve religioznosti je u njenoj tolerantnosti prema grehu i netolerantnosti prema drugačijem mišljenju.
No pravi vernici rane hrišćanske Crkve bili su klevetani, proganjani, mučeni i ubijani, pa ih to nije omelo da silom Evanđelja preplave tada najveće svetsko carstvo. Tadašnja Crkva nije imala priliku da sluša veronauku u školama ali imala je Jevanđelje u svojim rukama. Nije poznavala sjaj i raskoš velelepnih hramova ali je poznavala sjaj i slavu Hristovog karaktera. Nije imala političku moć u svojim rukama ali je imala moć i silu Istine.
Njeni mučenici nisu stradali za svoju veru, već za Hrista. Za razliku od današnjih hrišćana, oni nisu izmišljali nacionalne i verske neprijatelje, već su od svih gradili sebi prijatelje. Kad su upoznali uzvišenu i neukaljanu pravdu Hristovog života, dobro su shvatili da najveći neprijatelj čovečanstva nije negde spolja, nego u zlu čovekovog sopstvenog srca. Boriti se protiv njega, to je Jevanđelje. Sve drugo, sve drugo je politika.
IZVOR: https://prijateljboziji.com
Preuzeto sa:https://naukaikultura.com/pomodarska-religioznost/
